среда, 23. март 2016.

Н. Успенски: О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова


Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, тј. у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. „Није нимало опасно“, писао је он, „ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком – то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава“(Писмо 89, Кесарији).

Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: „Неће ли он (то јест муж-паганин – прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?“(Посланица жени). Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући (Стромате 1).

Са престанком гоњења није престала пракса самопричешћивања. Напротив, Василије Велики је одобрава и придаје јој богословску основаност: „Добро је и прекорисно“ – пише он – „сваки се дан причешћивати и примати Свето Тело и Крв Христову зато што сам Христос каже: „Ко једе Моје тело и ко пије Моју крв има живот вечни“ … Сви монаси који живе у пустињама, где нема свештеника, чувају причешће код себе и сами себе причешћују. А у Александрији и у Египту и сваки крштени лаик углавном има причешће код себе кући и сам себе причешћује када хоће. Јер, када је јереј једном савршио и предао [= поделио верницима] Жртву, приневши је као свецелу, онај ко се свакодневно причешћује истинито мора веровати да прима и да се заиста причешћује од преданог [му]. Јер и у Цркви јереј даје парче и онај ко га прима држи га целом десном руком и на тај начин сопственом руком га приноси устима. Зато једну силу има ако неко од јереја прими једно парче или одједном много парчади“(Писмо Кесарији). У житију Светог Василија Великог приписаном Амфилохију Иконијском говори се да се Василије, савршивши прву Евхаристију молитвама које је он сам саставио, једним парчетом Светога Хлеба причастио, друго је ставио у сасуд у облику голуба који је висио изнад престола, а треће је узео за себе, да би се њиме причестио пре смрти (Живот Светог Василија). Свети Григорије Богослов у надгробној речи на смрт његове сестре Горгоније приповедајући о њеном чудесном исцелењу говори да се оно десило после њеног самопричешћивања (Надгробно слово Горгонији).

Постоји један црквени канон који забрањује примање Светог Причешће у посудама. То је 101. правило Трулског сабора: „Човека сазданог по лику Божијем, божанствени Апостол (Павле) велегласно назива телом Христовим и храмом (1 Кор 6,19). Био је постављен изнад све живе творевине и удостојио се, Спаситељевим страдањем, небеског достојанства да једући и пијући Христа непрестано се преображава ка вечном животу освећујући душу и тело учествовањем у божанској благодати. Зато ако неко хоће у време сабрања ( – Св. Литургије) да се причести Телом и да кроз причешће буде једно са Њим, нека постави руке у виду крста, и тако да приступа и прима општење (заједницу) благодати. Има оних који праве неке посуде од злата или другог материјала за примање божанског Дара, и преко истих, уместо руку, удостојавају пречистог општења (Причешћа). Ово не одобравамо јер више поштују бездушну и ограничену материју од лика Божијег лика. Ако се ко нађе да раздаје пречисто Причешће онима који такве посуде подносе, нека буду одлучени, и овај, и онај који их подноси.“

Али, Валсамон ово правило тумачи као уперено против недопустиве праксе у Константинопољу у време тога сабора у вези употребљавања ових посуда. Некада су их хришћани правили и украшавали из осећања дубоког благовенија пред Светим Даровима, али до времена Трулског сабора оне су постале предмет којим су се богати разметали пред сиромашним који су примали Свето Тело у руке. Тако се самопричешћивање продужило и после Трулског сабора. У житију преподобне Теоктисте (упокојила се 881. год.) говори се да се она причешћивала из овакве посуде.  Чак и у XV веку Симеон Солунски говори о самопричешћивању монаха који су чували Свете Дарове у дарохранилицама (εν πυξίω). При томе он допушта да и мирјани „у прекој потреби“ могу причестити умируће. Штавише, самопричешћивање је од Грка прешло и Јужним Словенима и у Руску Цркву, где је оно постојало закључно са XVII веком.

Како се савршавало самопришећивање, у које доба дана – о томе је, због крајње оскудности података о њему, тешко било шта рећи. Јован Мосх у једном случају говори о жени „која је пошла сусетки да би се причестила“ (Духовни луг). Одавде је могуће закључити да самопричешћивање није имало карактер искључиво индивидуал-ног свештенодејства. Ако је код отшелника оно због карактера њиховог начина живота било индивидуално, ипак су лаици могли да га савршавају заједно. У погледу молитава које су пратиле самопричешћивања, могуће је створити неке представе на основу описа предсмртног причешћивања преподобне Марије Египћанке (упокојила се 522. год.). Када јој је старац Зосима донео Свето Причешће, она га је замолила да прочита Символ вере и Оче наш…. После тога она је пољубила старца и причестила се. Затим је подигла руке ка небу, удахнула, засузила и рекла: „Сада отпушташ слушкињу своју, Владико, по речи својој, с миром, јер су виделе очи моје спасење твоје…“.

Могуће да су Символ вере и Молитва Господња били управо онај „минимум“ без ког није пролазило ниједно самопричешћивање. У току целе историје Цркве верност апостолској вери била је сматрана за критеријум  делотворности тајне Евхаристије. Свети Иринеј Лионски, разобличавајући гностике који су учили да Христос није био оваплоћени Син Божји и да Његово Тело није било заиста људско, већ само привидно, каже: „Како они могу говорити да овај хлеб над којим је савршено благодарење јесте Тело њиховог Господа, и да је чаша Његова Крв, када тврде да управо Он није Син Творца света, то јест Његов Логос, кроз Којег дрво доноси плод, теку источници, земља даје прво изданке, потом класове, а на крају пуно зрно у класу? Такође, како они могу говорити да је плот подложна труљењу и да не наслеђује живот, када се на храни Телом и Крвљу Господњом? Они или нека промене своје ставове, или нека престану да приносе оно о чему смо причали. Наше је учење сагласно са Евхаристијом, и Евхаристија, са своје стрaне, потврђује наше учење…“ (Против јереси).

(Извод из: Николај Успенски, Литургија Пређеосвећених Дарова (историјско-литургички оглед), Шибеник 2006.г.)

Извор: Епархија жичка

Нема коментара:

Постави коментар