Луди Јован је био Христов сјај једног
обичног модерног атинског комшилука, са својим обичним и свакодневним
проблемима. Живео је у малом скромном стану који је наследио од своје мајке;
био је то један од 20 станова који су сачињавали ту стамбену зграду. Он је
радио у оближњој пекари и започињао би свој посао у зору. у тој пекари би увек
напунио две вреће векнама хлеба и ролнама од теста, а потом би похитао да их
подели старијим људима, женама и ученицима у свом комшилуку, а већи део своје
плате је делио сиромашнима.Имао је обичај да слободно звони на врата, не само у својој стамбеној згради, већ и оближњим. Представио би се свима и питао их да ли може некако да им помогне. „Како сте устали овог јутра? Имате ли неки проблем око кога могу да вам помогнем? Како су ваша деца?“ – питао је Јован. Испрва су га неки терали. Остали би му залупили врата у лице, одбијајући да говоре са њим – очито их је нерирало његово неочекивано присуство. Али било је и других који су заправо чекали да Луди Јован дође, да би чули коју лепу реч од њега. Временом их је све упознао; знао је њихове особености, али такође и карактерне црте.
Увече
би Луди Јован одлазио у свој скромни дом и тамо се молио. Волео је да чита
Псалтир; када би га неко питао зашто чита, одговарао би: „ То је да отера мале штеточине (демоне) из
комшилука...“ Јован, јуродив Христа ради, је обично носио видно оштећену
одећу.Многи су га сажаљевали, видећи га у том стању, и давали би му новац.
Говорили би:
„Ево, узми ово, лудаче, и купи себи панталоне и нормалну мајицу да
носиш.“ Он би им захвалио, и узео новац. Онда би ставио новац у коверту, додао
ту нешто од своје плате, и гурнуо коверту испод врата онима за које је знао да
им је потребна.
Једног
дана, Луди Јован није дошао на посао. Пекар код кога је радио се забринуо јер
он никада није изостао са посла, те је послао некога по Јована. Видели су га
како чисти сливнике по кварту а он је само одговорио: „Покушавам да нађем два
новчића која сам изгубио овог јутра. Али не могу да се сетим у који од ових пет
сливника су упали, тако да сам отворио свих пет. И пошто сам их већ отворио,
мислио сам да сам да их очистим, када сам већ ту.“
Чим
је чуо за лудину замисао, пекар је намислио да га отпусти. Но, касније тог
поподнева, небо је почело да се мрачи. Црни облаци су се брзо скупили, и убрзо
је почела грмљавина са великим пљуском. Улице су се убрзо претвориле у реке,
чистећи све пред собом – укључујући и кола на улици.
Градоначелник
је обилазио општине и уочио је да једино у комшилуку где је Јован живео није
дошло до штете. Пиљар, који је раније исмејавао јуродивца због чишћења, рекао
је градоначелнику: „Господине градоначелниче, треба да идете и захвалите Лудом
Јовану који је чистио ове одводе јутрос. Његово лудило нас је спасло, захваљујући
његовој манији да нађе два изгубљена новчића!“
Једна
од Јованових комшиница је приповедала како је он спречио једну њену познаницу
да превари мужа. Јован је дошао на степениште једне куће и почео наглас да поје
црквене песме. Испред куће пешачио је младић који је убрзо отишао, и после тога
је јуродивац ушао у кућу. Мислећи да убоги момак досађује њеној пријатељици,
комшиница је отишла до ње..
Луди
Јован је седео за кухињским столом, једући нешто чиме га је девојка послужила.
Поред њега је стајао њен петогодишњи син. Окрећући се ка дечаку, јуродивац је
почео да му говори да је једна од десет Божијих заповести Не чини прељубе.
„Знаш,
Георгије, прељуба није нешто што се Богу свиђа. Прељуба отвара врата сатани,
који онда улази у дом и прави хаос. Онда се растурају породице, и кроз прозор
улазе болести и бол и мржња, и тера се Божији благослов који је дат у Светој
тајни брака. Мушкарац и жена – као твој тата и твоја мама – постају једно телу
у браку, Георгије, једно тело. Прељуба, то је као да сечеш руку!“
Комшиница
се на то изнервирала и почела да се дере на њега зато што прича такве ствари
детету. Њена пријатељица се умешала и рекла да је она крива за све. Наиме, она
је у кафићу срела младића који јој се свидео и они су се договорили да он дође
код ње кући док јој је муж на службеном путу. У уговорено време није дошао
младић, веч Јован, који јој је указао на штетност њеног намераваног поступка.
По
Јовановој смрти у његов комшилк су дошле две девојке које суседи нису познавали
и које су га тражиле. „ Име ми је Арета, и моја пријатељица, Калиопа, ради са
мном у Дечијој болници. Пре николико година, ми смо упознале Јована Кловна.
Тако смо га знале, тог кога ви зовете Луди Јован. Он би долазио скоро сваког
недљног послеподнева, увек са пуно играчака. Поделио би их деци и играо се са
њима. Све их волео, али је обраћао посебну пажњу новорођеним бебама које су
одгајане саме у болници јер су их њихови родитељи напустили. Доносио би им
одећу и играчке и увек би остави нешто новца дежурним сестрама, за случај да
деци нешто затреба, а да он није ту. Ми нисмо мислили да је луд као ви. Он је
забављао децу као нико други, као најбољи кловн...“
„Говорио
нам је: “Није ли чудно како људи данас брину више о малим животињама, а не
обраћају пажњу на ову малу децу? Не говорим да не треба да волимо птице и
животиње. И о њима треба да бринемо, али колико више би требало да бринемо о
страдајућем човечанству, које је начињено по лику Божијем? Ми морамо да
постанемо савремени добри Самарјани, и да положимо живот ако је неопходно, да
бисмо утешили нашег ближњег.“
Луди
Јован је предвидео своју смрт. Оставио је писмо у коме се обратио особама које
је познавао понаособ. Пошто се упокојио, људи који су га познавали су почели да
размењују приче о њему, те су закључили да међу њима није био лудак, већ велики
светитељ који је такав могао да постане само
великом благодаћу Христовом.
Преузето из часописа ''Православни пут''
Икона: Преподобни Андреј јуродиви
Нема коментара:
Постави коментар