уторак, 22. март 2016.

Поводом Недеље православља

Интервју архимандрита Стефана Шарића за дневни лист Блиц

Поводом Недеље Православља, победе православне вере над јереси иконоборства, и прве недеље Великог поста, разговарамо са архимандритом Стефаном Шарићем, игуманом манастира Рајиновца. Оче Стефане, хвала на разговору који водимо у ово време посвећено духовном уздизању.

- Истински ме радује што у овим посебним данима Великог поста разговарамо о веома важним темама за разумевање нашег духовног живота и културно-историјског идентитета.

 1)      Шта све подразумева Недеља Православља?

-Недеља Православља је прослава победе истините вере (правоверја, тј. Православља) над јересима, односно погрешним учењима. Овај празник је установљен 843. године као спомен коначне победе над јереси иконоборства, али и над свим другим јересима. Наиме, период од 3-4. до 8-9. века означен је непрекидним настојањима да се дође до аутентичног, јединственог догматског израза вере, чија је суштина Еванђеље. Основни мотиви којима се Црква при том руководила, нису били просто идеолошке природе, већ су се тицали саме суштине црквеног живота. Наиме, с једне стране, било је неопходно да Црква своју веру изрази језиком који је био разумљив у датом културном контексту, конкретним људима, јер је питање вере било питање начина свакодневног живота. Нама је ово данас чудно, много тога се променило у међувремену, смењивале су се цивилизације, али ако сагледамо интелектуалну и културну климу периода о којем је реч, јасно је у чему је ствар. С друге стране, свака разлика у битним питањима вере била је повод за поделе у Цркви, па је зато настојање да се дође до аутентичног, а општеприхваћеног израза вере било борба за јединство Цркве. А јединство Цркве, заједнице Бога и човека, њена је суштина. Зато је за Цркву питање истине одувек било питање бескомпромисне борбе. 

2)      Који је смисао сећања на победу над иконоборством за хришћане 21. века?

-Дубоко у људском бићу је утиснута потреба да најузвишеније вредности свога живота изражава сликом, што можемо јасно видети кроз историју многих цивилизација. Савремена цивилазација се по много чему може описати као цивилизација слике. Но, значење које у њој има слика, суштински се разликује од онога што нам поручује православно схватање иконе. У православном предању, духовни значај иконе састоји се у томе што она представља сведочанство истине, али она сама није истина и не исцрпљује собом истину. Када говоримо конкретно о Христовој икони, она представља сведочанство о томе да је Син Божји истински постао човек, да је имао право људско тело. Истинитост и светост иконе је у том смислу релативна; наиме, да се Бог није оваплотио, не бисмо могли да изобразимо његово тело. Зато је у Старом Завету, пре оваплоћења Сина Божјег, било строго забрањено свако сликање божанства. С друге стране, савремени човек сликама које ствара, не настоји да изрази истину, већ да „измисли“ сопствену истину, да надомести недостатак истине у сопственом животу који је последица бесмисла и суштинске међусобне отуђености коју у све већој мери живимо. Тако, уместо да га ослободи од форме и укаже му на неисцрпну стварност живота у слободи, коју му Бог дарује, слика коју сам ствара, поробљава савременог човека затварајући га у њега самог. Наиме, за нас хришћане једина истина и смисао нашега постојања је оно што откривамо и постајемо живећи у заједници са Богом и ближњима. А основ тог заједништва је сједињење Бога и човека у Христовој личности.    

3)      Шта за православе значе иконе и на који начин одржавају православну веру?

-Икона је, пре свега, исповедање вере у слици. Наиме, већ смо рекли како је Христова икона, а управо је о њој на првом месту реч када говоримо о иконама, сведочанство о томе да је Син Божји истински постао човек. Зато је на њој изображено право и конкретно људско тело, тело са одређеним физичким карактеристикама, али, исто тако, она зато и садржи натпис који указује да се стварност коју она изражава не своди само на то тело. Наиме, у Христовом ореолу уписано је име које је Бог открио Мојсију, „Сушти“, тј. „Онај који јесте“. Дакле, Онај који јесте, Син Божји, је постао Син Човечји, а све то како би људе учинио синовима Божјим. Ово је најкраћи могући израз православне вере.

4)      Да ли се и колико разликују молитве које верници упућују током прве недеље поста?

-Богослужења Великог поста се у много чему разликују од, да кажемо ,редовних, јер Велики пост је у богослужбеном смислу најсложенији период године. То и не чуди јер је он, заједно са Пасхалним периодом који му следи, истовремено и најважнији период године.  Богослужења Великог поста изражавају смисао и историју стварања и спасења  људског рода И сведоче исконску људску чежњу за смислом. А смисао људског постојања јесте у Васкрсењу, Христовом и нашем.   Особита карактеристика прве недеље поста је појање Покајног канон Св. Андреја Критског на повечерјима, у прва четири дана поста. Основна тема овог канона је ослобађајуће суочавање човека са сопственом грешношћу и откривање пута покајања и препорода који стоји пред сваким од нас. Поред тога, а то важи и за остале седмице поста од којих свака има и неку посебну карактеристику, богослужења су видљиво дужа и иначе усредсређена на теме покајања и духовног препорода, новог рођења. То не чуди уколико узмемо у обзир да је Велики пост настао као период припреме за Св. тајну крштења.

5)      Ако бисте могли да ми нешто кажете о симболици две победе, победе над иконоборством и победе на смрћу, које стоје на почетку и на крају Васкршњег поста.

-Мислим да би било добро да покушамо да дамо одговор из антрополошке перспективе. Наиме, симболика је јединствена: човек није биће изгубљено за вечност. Бог је узео људско тело и у свему се сјединио са човеком, показујући му тиме смисао стварања и своју љубав према створеном бићу, а уједно и изражавајући веру да ће човек то препознати, препознати свога Творца. Иако није учинио грех, он је био и јесте са нама и у ономе што је последица греха, а то је смрт. Тако је смрт, која је последица човекове одвојености од Бога, постала пут Божјег потпуног сједињења са човеком; зато и кажемо да је Христос победио смрт, не било како, већ смрћу, изнутра. Он је извојевао нашу победу и отворио нам врата вечнога живота који наслеђујемо ходећи његовим путем, путем љубави према ближњима за коју ни грех, а ни смрт не могу бити препрека.   

Дуња Тулимировић

Нема коментара:

Постави коментар