Данас је спорт једна од најважнијих компоненти друштвеног живота. И не смо то. Спорт је професија, спорт је, авај, бизнис, а понекад је спорт и политика. Спортисти који су постигли високе резултате постају национални хероји, идоли милиона: њима се људи одушевљавају и поносе, желе да се угледају на њих. А да ли међу њима има много верујућих? Да ли спортиста својим резултатима може да служи Богу? До чега спорт више доводи – до уједињења или до поделе људи? И уопште, да ли је спорт, не само професионални, већ и аматерски, свакодневни, спојив са хришћанским животом? О томе разговарамо с протојерејем Николајем Соколовом, духовником руске олимпијске репрезентације.
– Помаже Бог. Поздрављам све слушаоце и све оне који посећују ваш портал.
Сваки човек у свом животу среће Бога. Овај сусрет се одиграва на различите начине: понекад у детињству, понекад у младости, понекад у зрелим годинама, а понекад и на самртничком одру. Налазим се у блиским контактима са светом спорта и видим како Господ призива наше спортисте да Му служе кроз спорт. Кроз духовни живот који код њих почиње од тешког рада – скоро код свих од раног детињства. Још ни у школу нису пошли, а већ тренирају у спортским секцијама: а то су понекад свакодневни тренинзи од по неколико сати, устајање у 6 ујутру, такмичења, која за дечји организам представљају врло озбиљно оптерећење. И видим како скоро сви спортисти осећају: нису усамљени у овом животу, поред свих тешких ситуација могу да се обрате Богу у молитви. И сви долазе до мисли о томе да без помоћи виших сила, без Бога, не би могли да постигну добре резултате.
Некима од њих су веру уткали родитељи који су их од детињства водили у храм. Васпитани су као верујући и сачували су веру кад су одрасли, бавећи се спортом већ као олимпијци. Друге је у цркву водио тренер који је био верујући човек. А дешава се и да су животне околности такве да сами спортисти, већ као одрасли људи, налазе духовника.
Истина, кад сам доспео у свет спорта – кад је совјетска власт јењавала, у годинама застоја, није свако хтео да каже да је парохијанин овог или оног храма. Јер путујући у иностранство на Олимпијске игре, на ова или она такмичења, требало је, да тако кажем, да буду идеолошки исправни. Због тога што су сви били у комсомолу... Зато нико није намеравао да истиче свој верски живот. Али је било верујућих људи.
– А како спортиста може да служи Богу?
– Поштено се борећи на такмичењима, не користећи допинг и забрањене препарате, ослањајући се на спортско искуство и достигнућа које поседује, и у помоћ Божију, која безусловно прати оне који се обраћају Господу.
Они још врше своју мисију, наступају као мисионари. Зато што многе у интервјуима питају: «А да ли сте верујући?» И ако олимпијски шампион каже, јесте, верујем у Бога, имам духовника, на ово такмичење ме је благословио овај или онај епископ или свештеник, људи почињу да размишљају: «А зашто ја немам духовника? А зашто ја не идем у храм?» Тако да сам живот спортиста потврђује да је спорт пут ка духовном животу.
– Испоставља се да успех спортиста подстиче и обичне људе?
– Да. Многи људи ми се обраћају као старешини храма, као свештенику који духовно руководи олимпијским делегацијама, нашим Олимпијсим комитетом, и кажу: «А да ли код вас долазе ти и ти олимпијски шампиони? Да?» И почињу да долазе у храм.
– А да ли се дешава да спортиста одлази од Бога? И ако се дешава, у којим случајевима?
– Отворено одрицање од духовног живота или, да тако кажем, разочарење, нисам видео, али је било случајева тешких духовних стања приликом пораза на играма, у случају тешких повреда... Међутим, молитва баш тад постаје јача. И један од задатака духовника олимпијске репрезентације, као што сам ја, јесте да спортисту који је запао у тешко стање, који се нашао у тешкој ситуацији, подржи, да му улије нове духовне снаге. Живот се наставља, и спорт је спорт, што се каже. Побеђује јачи, таква је и воља Божија. Али чак и кад спортисти нису освајали прва места и кад су испадали из екипе није било случаја да ми неко каже да одлази из Цркве. На то нисам наишао. Напротив, још чешће долазе у храм како би добили подршку и утеху. И на Олимпијским играма их има више него оних који дођу да се захвале за своје награде.
– Свима је позната сентенца «У здравом телу – здрав дух», и то управо у овом, преиначеном облику – оригинал значи управо супротно. Да ли се слажете с оним што тврди овај популарни израз?
– Господ нам је дао дух, душу и тело. Дух и душа су јединствени, а тело треба да се потчињава покретима душе и духа. И мислим да човек у спорту тренирајући своје тело истовремено тренира и своју душу, и свој дух, зато што без духовног живота има мало оних који могу да остваре велика достигнућа у спорту. На пример, источњачке борилачке вештине – тамо се у самој основи налази духовна компонента!
И резултати се не постижу толико захваљујући снази, колико захваљујући унутрашњој енергији, коју Господ даје човеку, а за то треба имати подвиг правог духовног живота.
Зато је у «здравом телу – здрав дух» она синергија, која треба да постоји у идеалном случају. Да човек своје тело и здравље прихвата као драгоцени дар Божији. А то се може постићи само уз бављење спортом од детињства... Или макар тако што ћемо ујутру радити вежбе.
– Спорт човека навикава на упоран труд, на самодисциплину. Ви као духовник олимпијске репрезентације то добро знате. А шта још и, људи који се не баве озбиљно спортом, можемо да научимо од спортиста?
– Пре свега треба да стекнемо њихову убеђеност. Убеђеност у то да је за њих то основа живота. Притом је веома важно што многи везујући свој живот за спорт и називајући себе верницима (који припадају овој или оној конфесији) ипак основом свог живота не сматрају просто спорт. Од многих сам чуо: «На тај начин желим да помогнем својим ближњима, да помогнем родитељима, да помогнем сиромашној сестри.» Између осталог, и финансијски. И заиста, види се да се људи не боре само због награда, већ да се њиховим новчаним наградама или титули обрадују и ближњи. И по правилу, то им полази за руком. То је међусобно повезано.
– Оче Николаје, у црквеној средини постоје различити односи према спорту. Неки сматрају да спорт проповеда незнабоштво. Јер Олимпијаде, њихова идеологија и ритуали су нм дошли из античког паганског света. Шта можемо да одговоримо на то?
– Одговорићу догађајима из нашег савременог живота. Вероватно није случајно то што Његова Светост патријарх одређује свештеника за Олимпијске игре, што даје благослов, што служи молебане пред Олимпијска такмичења, а спортисти – барем она група која се пред одлазак на Олимпијске игре окупља у Москви – долазе на богослужење у главне храмове: у Храм Христа Спаситеља, једном је такво богослужење одржано чак и у Успенском храму у московском Кремљу, одржано је и у Казанском храму у Петербургу. И сви спортисти учествују на молебанима и то певају на молебану, сви узимају благослов од патријарха. А последњи пут кад су се Олимпијске игре одржавале у Сочију, Свјатејши патријарх је служио молебан у храму у Сочију и сви спортисти су с радошћу прилазили по благослов. Радовале су се и руска, и украјинска, и молдавска, и грузијска екипа. Све православне екипе су биле као једна целина, као једна Црква. То је прва ствар на коју желим да укажем.
Друга ствар је оно о чему сад сви говоре: има чак
фудбалских тимова свештеника. У Новосибирску, у Молдавији
и другим епархијама људи који већ имају звање свештеника,
активно се баве спортом. Ја никад нисам био спортиста,
нисам ништа постигао, али сам се у младости, без икакве
штете по свој духовни живот, бавио веслањем и стрељаштвом.
Тако да је моје бављење спортом имало чак и неких
резултата. Мени је спорт близак. Стога не видим да
противречи духовном животу.
Ако је реч о људима који се физички развијају сетимо се монашког рада. На Атону, у другим манастирима... Кад треба посећи већи број дрвећа, претестерисати их, нацепати дрва, донети, однети, узети, понети, поправити храм, манастир, зидове... Све то представља тежак физички рад. И то су напори попут оних које спортисти улажу како би остварили неке резултате у спорту. А овде се духовно преплиће с физичким.
– Али у спорту је све нешто другачије. Тамо се овај труд плаћа, а монаси не добијају новац.
– Да, у спорту постоји и материјална компонента. Има и опасности: појављује се извесна гордост. Понекад људи постижући врхунац заборављају да за све треба да заблагодаре Богу и да наставе да раде. И било је случајева (нећу наводити имена) кад су спортисти освојивши одређене титуле, награде и медаље, укључујући и златне, почињали да воде испразан светски живот, да тако кажем. И после извесног времена су напуштали спорт сматрајући да су све постигли и да ће од дивиденди које су стекли моћи безбрижно да живе. По правилу, ово се завршавало, ако не трагично, у сваком случају жалосно. Зато што су људи почели да злоупотребљавају одређене ствари. Осим тога, и спортисти то треба да имају на уму, ако престанеш професионално да се бавиш спортом, без обзира да ли је то бокс, или пливање, или гимнастика, или неки други спорт, ако твој организам и твоје срце више не трпе оно оптерећење на које су навикли, ако нагло престанеш да тренираш, болести су неизбежне. Да би човек сачувао здравље, треба стално да улаже напоре. И ако уместо физичког оптерећења трпиш оптерећење у виду пића, све бива сасвим супротно.
– Често људи у великом друштву дођу да гледају пренос спортских манифестација. А онда почињу сукоби. Како их избећи?
– Ако је реч у сукобимау породичном животу, и ако је духовно стање упородици добро, при чему једни навијају за један тим, а други за други, то не сме постати разлог поделе. Управо ту се види да у породици не могу сви исто да мисле. И код нас се дешавају несугласице, али се никад не завршавају тучом, као што се данас често бива на стадионима, кад људе с такмичења износе на носилима. Све се одвијало мирно, за шољом породичног чаја и разговарали смо о томе да је ова екипа оваква, а она онаква.
Премда, ако се хришћанска породица и занима за спорт, по правилу сви навијају за један тим, зато што се у верујућој породици све одвија по договору и сваку активност прати молитва. У Торину сам на Олимпијским играма гледао такмичење с блиским људима и свако се молио за своје спортисте и за своје екипу просто молећи Господа да помогне. Чак и ако су побеђивали други није било несугласица. У основи живота хришћанина ипак треба да буде молитва. Као и у основи живота спортисте. И ако она постоји, никакве победе и порази не ремете породични мир.
– За пар година – 2018. године – Русија ће бити домаћин Светског шампионата у фудбалу. Многи момци сад активно тренирају фудбал. Шта мислите, где је граница између прекомерне обузетости овом игром, угледањем на звезде и добрим, исправним односом према њој?
– Наравно, спорт је човеку потребан како би се осећао јаким и како не би изгубио своје здравље. Али у свему има опијума, да тако кажем. Један мени близак човек је говорио: свака врлина има наку црту после које прелази у своју супротност. Ово се односи и на спорт. Али не треба заборављати да постоји професионални фудбал, постоји и аматерски, постоји и омладински, има и екипа које играју дворишту. У детињству сам пикао фудбал са својом браћом, али нас нико тада није прекоревао и с подједнаком радошћу смо ишли у храм и на фудбалски терен. И ако се духовни живот у породици правилно гради и деца нису без родитељске бриге, бављење спортом им може бити само на корист. И желео бих да у нашој фудбалској репрезентацији има заиста добрих спортиста које је одгајила улица, а које су подржали Црква и сви људи који их воле.
– Хвала вам на интересантном разговору, оче Николаје. Шта бисте пожелели нашим спортистима који ће ускоро кренути у Рио де Жанеиро да освајају олимпијске висине?
– Пре свега, здравље. Да имају снаге да поднесу тежак лет до Бразила – мислим да се до тамо лети 14 сати. Да аклиматизација добро протекне. Да никад не очајавају у било којој ситуацији и да имају на уму: представљају нашу велику Русију – цела земља навија за њих, у сваком случају дочекаћемо их као хероје. Желим им успех и радост.
С протојерејем Николајем Соколовом
разговарао је Никита Филатов
Са руског Марина Тодић
разговарао је Никита Филатов
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар