ПРИЧЕШЋЕ

У Хашком затвору упокојио се српски генерал Здравко Толимир. Показао нам је како нам оно најважније нико не може узети и не може од нас направити робове чак ни у тамници. Молећи се Богу и причешћујући се код оца Воје Билбије, који се заиста очински стара о заборављеним од нас хашким затвореницима, Здравко је с Христом постао победник над смрћу и пре него што је она по њега дошла. Није сваки ратник рођени писац као Марко Миљанов и зато не треба ове његове незграпне војничке стихове процењивати књижевним критеријумима. Треба их просто примити као искрени израз вере:

Најлепши је дан кад је причешће,

тада нам срце лупа јаче,

о када би могло бити чешће,

кад га се присјетим, душа ми плаче.

За нас је Причешће слово црвено,

њему се радује душа и тијело,

око без сјаја умирно, снено,

њему се радује биће нам цијело.

И сваки ишчекује тај дан радо,

о њему снива, њему жуди,

кад Господ причешћује своје стадо

и гледа је ли преостало људи.

Искрених вјерника Његове вјере

и да ли посте, да ли се моле,

да ли у животу имају мјере,

да ли га се боје, да ли га воле?!

Даје им крв и тијело своје

опрашта гријехе за живот цео

онима што се кају, што га се боје,

онима што су Господа део.

Сваки се од нас данима спрема,

моли се, пости, метаније прави,

без Бога излаза никоме нема

и сваки од нас Господа слави.

Ову тамницу туге и зла,

у манастир смо претворили православни прави,

уз нас је Свевишњег сила сва,

Господу се молимо, Он се слави!

Данас нам отац Билбија стиже,

даће нам Причешће, молити се с нама,

данас ће нам Господ бити најближе,

из душе и срца нестаће тама.

На нас ће призвати Светога Духа,

да са нама буде и да нас снажи,

даће нам по парче освештаног круха,

од Бога нико није нам дражи.

Отац нас Воја бескрајно воли

и сузе због нас често лије,

за сваког од нас годинама се моли,

за нас би дао очи обадвије.

Спали и гријехе моје огњем својим,

испуни ме радошћу Господе Христе,

јер Тебе јединог се Господе бојим,

и дај ми крви Своје пречисте!

Никад се тако живјело није,

животом узорним, животом Христа,

никад, од кад нас сунце грије,

у нашим душама само Христос блиста!

Ово је тестамент генерала Здравка Толимира. Драгоцено сведочење о томе како изгледа права жеђ за Богом. Његове речи терају нас и да се замислимо о смислу бесплодних расправа о томе да ли се, колико и када треба причешћивати. Увек, кад год је могуће, хвала ти Боже! Слава упокојеном српском генералу!

Извор: ФБ страница – Ненад Илић