Водили смо необичан разговор с једним од најпопуларнијих аутора портала Православие.Ru, замоливши оца Андреја Ткачова да максимално брзо и по могућству прецизно одговори на мноштво разноврсних питања почевши од тога шта подразумева под појмом «љубав» и завршавајући његовим виђењем тренутног стања у Украјини.
– Оче Андреје, шта за вас значи реч «љубав»? Какви су ваше лично поимање и дефиниција ове речи?
– То је реч коју треба ређе изговарати у јавности. Веома је лако излизати, па и погазити ову реч. Такође, није тешко помешати је с нечим лажним, али слатким, емоционалним, од чега се човеку врти у глави. Не постоји свеобухватна дефиниција љубави. Макар због тога што је то име Божије. Њено присуство или одсуство се проверава по присуству или одсуству жртве. Тамо где нема жртве, нема ни љубави. Што је већа жртва, тим је истинитија љубав.
На велику жалост човек, по Светом Писму, може да замени истину лажју и може да заволи лаж, да служи лажи. Односно, жртва љубави може бити лажно усмерена. Све ово ствари чини изузетно замршенима и захтева опрез. Погледајте распетог Христа. Где је овде љубав у световном схватању? Ње овде као и да нема. А распети Христос је највиши израз истинске љубави.
Испод крста је мој гроб,
На Крсту је моја Љубав...
Ако разговор о љубави временом не дође до подножја Голготе, благо речено, нешто није у реду...
– Да ли имате правила за живот?
– У енглеском смислу, с тачке гледишта дневног распореда, онога што волим да једем, спољашњег изгледа, места за одмор и др. практично да немам. Волим књиге и недељом, ако нисам болестан, увек служим Литургију. То су сва моја правила.
– Шта никад нећете радити?
– Нагађати каква ће бити будућност. То сасвим сигурно превазилази наше умне способности.
– Која књига је највише утицала на то да стекнете веру?
– Не могу да наведем ништа грандиозније од «Браће Карамазова». Али прва књига која ми је отворила галерију читања књига за одрасле била је «Три ратна друга» Ремарка.
– Шта је срећа?
– Врло субјективно и нестабилно стање у чијој основи је снажно наслађивање тренутком, болан осећај крхкости и страх да се ова наслада не изгуби. Врло световно, врело осећање које не стиже до неба. Срећа је добро које се може украсти, изгубити или уништити. Блаженство је за разлику од среће, постојаније.
– Зашто сте одлучили да постанете свештеник?
– Свештенство је одлучило да треба да постанем његов заједничар. Ја нисам ништа одлучивао, већ сам само пристајао. Имамо Једног Првосвештеника заувек по чину Мелхиседекову. Он све решава, а ми Му се противимо или пристајемо. Постоје и друге варијанте понашања, али су оне још горе.
– Најупечатљивија успомена из детињства?
– Нема чињеница (њих има много), већ стално осећање да ме очекује дуг и веома леп живот. Скоро религиозно осећање да је «всја добра зјело».
– Шта највише цените у људима?
– Дубок ум уз једноставност у свакодневном животу, као и марљивост и штедрост која има способност да види.
– Ваш омиљени цитат из Библије?
– Има их веома много. Али ми сад пада на памет «Христос трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити» (Мт. 12: 20). И још глас пророка: «Докле ћете, незналице, мрзети знање?» (уп.: Прич. 1: 22).
– Шта је подвиг у савременом свету?
– Наћи своје место – то је прво. Не падати у очај – друго. Служити Богу тихо и свакодневно – треће. Знати за велике људе, али се не поредити с великима. Као најсветију у Цркви поштовати литургију и све њоме мерити.
– Да ли имате хоби? Шта радите у слодобно време?
– Некада сам имао много хобија. Сад ми је остао само један – да раније одем на починак ако могу.
– Шта очекујете од године која је почела?
– Ништа не очекујем од године или од година. Заповеђено нам је да се не бринемо чак ни за следећи дан. И знам да је један дан тако засићен да га је тешко преживети. Трудим се да не мерим живот бројевима.
– Која вам је омиљена служба у току године?
– Све волим. Највише Васкрс и Преображење. Волим ноћне службе. Волим кад цео храм поје, кад се сви причешћују. Волим кад људи не желе да се разиђу после службе, кад разговарају, кад међу собом деле новости.
– Да ли знате стране језике?
– Знам неколико уз употребу речника. Све је полумртво, али оживљује ако човек доспе у одговарајућу језичку средину.
– Омиљена песма?
– Однедавно је све потиснула песма Псоја Корољенка «Држи свој ум у аду». То је сила и тачно погађа циљ. Јуродивост у позитивном смислу. А уопште многе ствари слушам, волим и знам.
– Да ли вам је познат осећај усамљености?
– Због начина живота скоро све време сам с људима. И породичан сам човек. Односно, код мене нема типичне усамљености. Слава Богу! Али ако се ради о унутрашњим пустињама, познате су ми. Посећујем их. Шетње на овим местима гуше човека исто као што га у спољашњем животу мучи усамљеност. Она покушава да те угуши, а ти измичеш њеном гушењу. Ето вам песме на тему (из филма о Штирлицу): «Молим те, боли моја, напусти ме бар на час...» Речи су Рождественског, а музика је Арноа Бабаџањана. Ове речи одлично разумем.
– Који је главни проблем савременог света?
– «Сви који се удаљавају од Тебе погинуће.» Ваздух данашњице мирише на смрт оних који су сами себе осудили на погибељ својом тврдоглавом безбожношћу – теоријском и практичном. Многима од ових људи се не може помоћи. Господ Своје зна и чува, као Лота у Содому и Јевреје у Египту. Али они за које је реч о Творцу и Искупитељу празан звук, свој живот изнутра чине трулим и несносним. Мир има онај ко воли Христа и чува јединство с Његовом Црквом. Због њих се смењују пролеће и лето и сетва и жетва још увек трају.
– У које историјско време бисте желели да живите кад бисте могли да бирате?
– Плашим се да фантазирам. У сваком случају бих завијао као вук. Благосиљам своје дане, друге не желим и не тражим. Осим тога ум и морално осећање уз помоћ Духа Светога омогућавају ми да различите периоде у историји осећам блиско и да видим себе у њима. А и књиге су по Декарту попут путовања, и то у времену.
– Шта вам даје утеху?
– Христос и Његова милост, наравно, и породица, неки људи и њихова топлина. И још књиге. Али књиге су такође људи и њихова топлина. И још преславна дела Божија у душама појединих људи, што на срећу, често имам прилике да видим. Такође, добар филм (а то је такође један од облика књиге). И још релативно мноштво веома добрих људи попут љиљана у трњу или јабука међу шумским дрвећем. Списак, наравно, није потпун.
– Оче, има много искривљених тумачења ваших изјава о Украјини и њеном народу. Ваши читаоци из Украјине би желели да добију информације из првих руку. Шта бисте данас рекли свима онима који очекују ваше проповеди, речи, текстове и књиге?
– Не знамо будућност. А прошлост нам је позната, али је оцењујемо на различите начине. За мене је све што се десило у Украјини тест на човечност који Украјина није положила. Односно, лаж је назвала истином. Говорећи «Украјина» уопште немам у виду све људе који у њој живе, већ оне који су таму заволели више од светлости и који се још увек налазе у добровољној заслепљености.
Нећемо о страним и домаћим узрочницима катастрофе. Страшно ме погађа масовност заслепљености. Прљава метла је застрашујуће лако помела и образоване и неуке, и оне који говоре руски и оне који говоре украјински, и верујуће и неверујуће. Од ових размера злих дела човек понекад губи снагу. Али сви треба да знају ко је зарадио на Мајдану, ко је мазао сендвиче, ко је вадио калдрму и доносио «херојима», ко је извикивао речи, ко је ишао са шерпом на глави... – они су саучесници у историјском злочину. Немају права да критикују стварност која је као и будућност упрљана уз њихово лично и директно учествовање и одобравање. Само покајање може да промени ситуацију. О личном уделу у колективној кривици треба говорити и апсолутно је јасно да човеку који о томе говори неће пожелети «многаја љета».
Али молим за великодушан опроштај: у разговору о Истини није могуће никога не увредити. Оно што не може да отрује не може ни да излечи. Сваки лек треба да поседује и отровна својства. Говорити оно што се свима свиђа значи радити у емисији «У гостима код бајке». По апостолу Павлу, исте речи за једне представљају миоирис живота, а за друге задах смрти. Исте речи! А Алексеј Фјодорович Лосјев је у преписци говорио једном од прималаца његових писама да на свету увек има довољно људи који су спремни да те омрзну чим изведеш неумољиве моралне последице из очигледне истине.
Тако да говорим о ономе што видим и што разумем, и ако сам крив, то је пре због тоналитета речи, због чега и сам често жалим.
Али оставимо увређене и разјарене. Моје срце је с онима који за садашњу несрећу, којој се не види крај, нису криви, с онима који су одмах видели копита испод мантија «миротворца». Они, који су све видели и схватили, нису скакали и нису пуцали. Остављени су очи у очи с догађајима који немају име. Чујте, јер мноштву људи су дрско украли домовину. И они не могу ни на шта да утичу. Имају само сузе, веру и одвратност према телевизијској лажи. Ни то није мало. «Не бој се грмљавине јаког, већ се бој сузе слабог.» Ево ови страдалници су најдрагоценији људи који су остали у Украјини. Као у виђењу Језекиља: ако видиш мрскост, а не можеш да утичеш на њу, али уздишеш скрушено – бићеш спасен. Бог сакупља твоје уздахе и уписаће их у жртву.
Али још ништа није решено. Народ и његова историја су већи од државног живота. Тим пре у овако кратким сегментима. Ако трава може да пробије асфалт и народна душа, истинска, дубока, којој није потребно чланство у Европској унији по сваку цену, пронаћи ће путеве из животних лавирината.
Важно је имати на уму да није главно оно што људи мисле о својој земљи у времену, већ оно што Бог за њу спрема у вечности. Ако желиш својој земљи једно, а Бог друго, чувај се да не постанеш непријатељ Онога Ко је најјачи.
Верујем да су Божије мисли о Украјини дијаметрално супротне очекивањима оних људи који су направили познати дар-мар или су га одобрили. Сигуран сам да је време већ доказало и да ће наставити да доказује да је ова тачка гледишта исправна. Постоји источна православно-словенска цивилизација, која се не раствара у реалијама и категоријама западне постхришћанске формације. Украјина јој припада равноправно с Русијом. Несхватање овога је попут жалосне дијагнозе.
P.S.
Треба да чувамо и ширимо живу и праву веру.
Мир свима који не називају црно белим и бело црним.
Нека Господ чува све оне који воле Њега и Његову Истиниту Цркву, а не њене фалсификате.
Снагу духа желим свима онима у којима није умрла савест.
Сви свети од Владимира Кијевског до митрополита и мученика Владимира и до дана данашњег нека сачувају Украјину од провалије на чију ивицу су је довели они који обећавају земаљска добра. Нека је сачувају како би касније имало шта да се обнови.
С протојерејем Андрејем Ткачовом
разговарала је Наталија Горошкова
Са руског Марина Тодић
Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар