Возим се уским путем ка манастиру. Пут ме подсјећа на улице кроз насеља мога града. Уске, толико да се једва могу мимоићи два аутомобила. Људи су оградили своја дворишта тик уз улицу, па и оно мало простора којег су некадашњи домаћини оставили за прилаз кући – и на том мјесту су шиљак ставили да се не би ко усудио прићи огради… Некада су воћке сађене близу ограда, па су са грана, које су се надвијале над пут, пролазници брали плодове. Сада су ограде са шиљцима, да се грани и не може прићи. Неки воћњаци остану неубрани.
Каткад су и људи у цркви као оне улице мога града: стојећи пред олтаром, морају имати своје устаљено мјесто, простор само за себе, па и ако је гужва он мора да метанише и лактовима да прави „одступницу“ од себе баш као и онај шиљак крај пута. Неко и не жели да му се приђе, или не зна да својим видним подозрењем одвраћа себе од другога. И плодови његови и таланти остану скривени, неупотријебљени ни за себе нити за другога.
***
Мој отац је волио војну дисциплину, ваљда зато што је дуго
радио при Војсци. У нашим породичним приликама често се, бар како сам ја то
доживљавала, огледао однос укућана као однос „комаданта и војника“. И увјек ми
је „нешто“ фалило због тога. Напосљетку сам убиједила себе да сам ја сигурно
усвојено дијете и да ће се мој прави отац појавити из далеког свијета. „Можда
је мој отац капетан брода“ – помислила сам тада.
И у неузаустављивој тежњи да спознам извор са кога ме
призивала нека тајна сила да се домогнем пуноће љубави, открила сам Оазу наде,
вјере и љубави. Била је то моја Црква православна, и у њој часни оци, мој
Владика-Митрополит! И зато се увијек, али увијек!, и најрађе враћем Њој – мојој
Цркви.
Литургија је сабрање. „Не сабирам ја око себе, већ се
сабирамо око живога Бога!“ – рече ми Отац једном приликом, када га упитах што
ме не зва.
„Ма, кад је тако, онда ми Отац и не треба! Нећу ја
посредника, него директно да разговарам са Богом!“И док сам се пет дана срдила
и поред „директне“ молитве била нервозна, дотле је мој Отац молио Бога да ми
опрости моју лудост! И би тако, призва ме памети, у шести дан, Очева молитва.
Осјети се то, у срцу и души, јер вам се створи неодољива жеља да се захвалите.
Поново вам се роди осјећај да сте Божије чељаде, а не бесловесно створење.
***
У том размишљању стигосмо до Рустова. Договор је био да у 7
сати будемо на скретање према скиту Светог Спиридона. Отац је благословио
акцију „Саднице љубави Светом Спиридону“.
Сакупљен је велики број садница. На моје изненађење, сабрао
се и знатан број људи и жена. Сабрали су нас Свети Спиридон и Мајка Црква. У
праву је Отац!
На Гори нас је дочекало мало сестринство, Отац и пуно
љубави. Сви заједно, молитвено сабрани на Литургији, захвалисмо Богу. Осјећали
смо посебно задовољство, јер смо баш ми на овом светом мјесту. Позвани и
призвани, баш као у Нојевој барци. Вјером и дјелом, барем у том дану, осјетисмо
предукус Раја.
Заиста се на молитвеним сабрањима човјек осјећа некако
узвишено. Јер Богу прилазе и богати и сиромашни, и лијепи и ружни… А свакоме Он
даје по Својој Милости.
„Оче, Славица је постала ђаконица“, рекох полако, „баш сам
љубоморна“!
Одведе ме Отац до црквене продавнице и упита што бих
изабрала за себе.
„Ево ти крст, ти би вољела да си Игуманија!“
„Да!“ – одговорих задовољно.
Стављајући крст око врата, врпца се закачи за моју бисерну
минђушу и откачи је. Отац подиже минђушу и рече: „Не иде једно с другим. А
свака титула тражи свој крст и одрицање! Мораш бити спремна и одлучна у свом
позиву, па и оправдана вјером и дјелом. А што више знаш, од тебе се више и
тражи. Знаш да Господ најприје тражи срце чисто! Не спашава човјека мјесто или
мантија; спашава га чисто срце!“
„Волиш ли ти своје срце?“
„Да“ – одговорих. „Ту су ми моја Милица, супруг, мој Духовни
отац и још неки драги људи! Они су моја Успаванка!“
„Радуј се и весели се, пјевајући пјесме Богу, тако да се сачува
и весели срце твоје. Псалмопојац Давид је имао чисто срце, и имао се рашта и
родити. Тиме је угодио Богу. Хајде на пјевницу“, рече Отац.
„Помените, Оче“, рекох прије него што он уђе у цркву.
„Литургија је саборна молитва! Док ја помињем имена живих и
упокојених, ти не размишљај о свакодневним животним проблемима, и не зијевај и
не гледај око себе, већ и ти тада у себи помињи имена својих ближњих. И
услишиће Господ молитву твоју, ако је она из чистог срца.“
***
Свети Спиридон, који, по благовољењу Божијем, и кишом и
сушом, и жегом и хладом господари, како пише у Акатисту, благослови акцију
„Саднице љубави Светом Спиридону“, подаривши нам лијеп дан, на радост и корист
свих нас!
Зорица Дабановић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар