— Молим вас, јавите ми ако Вам буде потребна нека помоћ док будете код нас. А ако одлучите да посетите Сергијев Посад замолићу пријатеље да Вас приме у Лавру, — рекла сам пружајући своју визит-карту с бројевима телефона.
Кристијан то није очекивала. На извесно време је заћутала и осетила сам да моја саговорница једва задржава сузе. Ова мила, крхка и шармантна жена, права Францускиња, је заплакала. „Русија је за мене чудо, које се не може описати и дефинисати речима...“ — изговарала је делове реченица час на француском, час на енглеском. Ето, управо такву Француску сам видела. Руску Француску.
Зашто сам тада поменула Сергијев Посад? Па зато што ме је управо преподобни Сергије Радоњешки довео у Париз, а затим и у Бургундију. „Голубови предподобног Сергија“ — тако нас је назвала монахиња која нас је примила у Покровском манастиру. Можда да не наводим њено име? Вероватно то није сасвим умесно кад је у питању особа која је напустила световни живот. Или — нека буде тако: нека се зове мати Кира.
Моја мала сниматељска група и ја дошли смо у манастир пред поноћ. Пут од Париза је трајао дуже него што смо планирали. Наш анђео-чувар се зове Анатолије — он је за воланом. Задржали смо се на путу, зато што смо веома желели да се поклонимо руским гробовима на гробљу Сент-Женевјев де Буа. Тражили смо крстове на хладној јесењој киши. Било ми је важно да обиђем гроб оца Сергија Булгакова, да мало поћутим испод брезе испод које почива Андреј Тарковски, да се поклонимо Ивану Буњину. И још нешто смо желели да снимимо камером. Мој филм је посвећен преподобном Сергију Радоњешком. Већ има назив — „Три песме о бисеру“. Само не знам како ће све испасти до краја. У току лета смо могли само да сањамо о могућности да отпутујемо на снимање у Француску.
А сад ме танана и сасвим седокоса мати Кира води кроз пусту француску уличицу ноћу с фењером у једној руци и великим лепим кључем од кућице у којој треба да боравим неколико дана — у другој. И потпуно сам сигурна да је она кћерка неког кнеза и кнегиње који су напустили Русију у првом таласу емиграције. Или су вероватно њени родитељи отпутовали из земље философским бродом. Свиђа ми се префињени руски језик, којим она говори с лаким и веома музикалним акцентом. Добре очи и осмех су онакви какви се могу видети на лицу наших милих баки и који те одмах одушеви и обрадује.
— Сместићемо вас у кућицу светог Нектарија Егинског, у ружичасту собу, — живо ми каже мати. Неколико дана које сам провела на путу, на снимању у Паризу и ноћном лету буквално ме је исцрпело. А поред ње сам добила снагу.
— Једна наша сестра је веома волела светитеља Нектарија. Често је путовала код њега. Осећала је његову подршку и помоћ. Своју кућицу у којој је живела до одласка у други свет монахиња је посветила управо овом свецу, — каже моја пратиља. Док отвара капију показује ми како и где се укључује светлост у дворишту, дивим се њеном светлом и једноставном лику. Овде је друга лепота, за коју се испоставља да ми недостаје.
Моја ружичаста соба — а заиста је сва у ружичастој боји, — је на првом спрату. Камин, сточић за којим може да се ради, прозор, који гледа на старинску уличицу и мали дрвени кревет. И миран дубок сан. Чини ми се да су на кући споља, у камену исклесани бројеви — 1828.
Ујутру ми је предстојао сусрет с деведесетогодишњим протопрезвитером Борисом Бобринским. Син грофа Алексеја Алексејевича Бобринског и грофице Наталија Павловне Ферзен, који су Русију напустили за време револуције 1918. године, дуги низ година, све донедавно, био је декан богословског Института светог Сергија у Паризу. Недавно је отац Борис написао књигу с помало необичним називом за руски слух: „Преподобни Сергије у Паризу“. Наш предстојећи разговор ће бити посвећен њему.
— Зашто „Преподобни Сергије у Паризу“? Заиста, чудно звучи. Како је овај велики руски светац везан за Француску? Зар је живео овде? — шали се отац Борис дочекујући ме на вратима. Помаже ми да скинем капут, прати м до гостинске собе. Овај сусрет с њим је право чудо. Пре свега пар дана осећао се прилично лоше и наш интервју је био под великим знаком питања. Циљ путовања у Бургундију је пре свега разговор с оцем Борисом.
Рођен је у години оснивања познате париске Сергијевске горице – места које је одиграло кључну улогу у очувању и умножавању знања која су у Европу донели изгнаници из Русије. Он је једини човек који је видео и који се сећа скоро свих отаца-организатора Института преподобног Сергија у Паризу.
— За нас, за наш институт је велика част да носимо име светог Сергија Радоњешког. И сматрамо да смо наследници богословске школе и традиције која је утемељена у Русији пре револуције. Кад је група наших професора први пут допутовала у Тројице-Сергијеву Лавру, примљени смо као ученици преподобног Сергија. Ми то веома ценимо и веома нам је важно, — сећа се отац Борис. Одавно не предаје на Институту светог Сергија у Паризу, али се увек распитује шта се дешава, како напредују студенти, пита за професоре. Његово срце је дубоко и нераскидиво спојено са Сергијевском горицом.
Одакле преподобни Сергије и Париз? Како је овај човек који је отишао из света и некада давно надахњивао руске људе, тако и у ХХ веку, који је Русији донео толико невоља и разарања, повезао и сјединио раштркане крхотине пале империје. Прикупио је оно што је требало да дâ нови плод.
Историја оснивања Института светог Сергија у центру главног града Француске је понекад прави авантуристички роман, а понекад кримић. И кроз све провејава чудо заступништва и бриге светог Сергија Радоњешког. Колико само значи прича о фантастичној куповини парчета земље у Кримској улици у Паризу за руске емигранте на дан сећања на преподобног у јулу!...
Не, не осећам да сам далеко од куће. Не осећам да сам у другој земљи. Такве мисли ми чак не падају на памет.
— Био бих вероватно игуман или можда митрополит да ми се није десила једна несрећа, — шали се и широко се осмехује отац Борис, гледајући с великом нежношћу симпатичну седокосу жену поред себе. Јелена Јурјевна — тако се зове његова жена. Она му је прва помоћница и секретар.
О судбини Сергијевске горице размишљају и брину се обоје супружника. Руски институт у Паризу је њихово породично дело у извесном смислу. Као и пре неколико деценија, ово место је скривено између кућа и париских уличица. Насип који је овде створен веома давно због изградње оближњег парка руски емигранти су назвали Сергијевска горица. Да, тако је узвишено и тако драго било име преподобног преподобног Сергија, без којег руска душа никако не може. Нисмо могли да не испричамо о оснивању института у свом филму. Тако се рађала прва песма од „Три песме о бисеру“.
У Паризу нас је дочекала секретарица Сергијевског института Љиља Колосимо. Ведра, живахна, непосредна жена с огромним шармом и још већом добротом и срдачном топлином. Њена мајушна канцеларија се налазила у приземљу зграде која се у Русији обично назива административном. Горе је кабинет декана — оца Николаја Чернокрака. У малом кутку је кухињица. Умиваоник се крије иза врата која наизглед личе на регал. Све је изузетно једноставно. Чак и аскетски. Штокови су се искривили од времена, од тежине и од тога што се Горица помало слеже и спушта. Ови зидови нису поправљани откако су овамо допутовали емигранти из Русије. Најбољи професори и предавачи са универзитета из Санкт-Петербурга, Москве и Казања нашли су овде своје уточиште. У слушаоницама које се налазе испод храма држали су своја предавања. Вежбе су се одржавале и у згради у којој су живели. Истим овим степеницама на којима су тешко могла да се мимоиђу два човека, пели су се Н.Берђајев, отац Сергије Булгаков, Н.Лоски, Л.Успенски, В.Зењковски и мени драг отац Александар Шмеман... Могу се дуго набрајати имена оних чија имена представљају најбоље странице историје руске философије ХХ века.
Увече после службе у госте нас је позвао професор института отац Николај Озолин. Чини ти се да доспеваш у типичан стан московских интелектуалаца. Зар је то Француска? И јесте, и није. С огромном бригом и пажњом отац Николај нам ломи чоколаду на комадиће. Вади однекуд флашу црног вина. Појављује се чај. Живи изузетно скромно, али се радује гостима као анђелима. То је дивна и благословена могућност да будемо заједно. Не сећам се о чему смо разговарали. А да ли смо уопште и разговарали? Али је топло и права, једноставна људскост која се ретко може срести — запањује. Да, запањује. И седим у старој фотељици између полица с књигама и иконама код оца Николаја, зачуђена и обрадована сусртом с њим и с овим светом Сергијевске горице у Паризу.
Ујутру ми предстоји разговор с оцем Николајем Чернокраком. И у њему проналазим толико искрене бриге и једноставности! Пред предстојећи разговор распитује се да ли смо стигли да доручкујемо, да ли желимо да пијемо, нуди чај, кекс... Тако се и бака некад бринула кад сам свраћала код ње после школе и пре музичке школе. Ова брига има посебан тон. Тон родбинских односа, који уморно срце брзо ухвати.
У целом кабинету оца Николаја Чернокрака само су књиге и сто. Столица и фотељица за госте. Простора има једва за четири саговорника. На полици за књиге је биста преподобног Сергија. И у томе како декан разговара с нама је царска једностваност. И управо њу желим да освојим.
Сећам се свог првог дана у Сергијевском институту. Стигли смо на сахрану. Отишао је у други свет професор Николај Осоргин — син човека, који је учествовао у куповини подворја руске емиграције. У његовом врло руском институтском станчићу су студенти, пријатељи, професори и родбина. У средини ормара с књигама, испред грамофона, тако да се добро види налази се стара избледела плоча са сликом храма Покрова на Нерли: то је снимак хора Владимиро-суздаљског музеја – националног парка. Чује се разговор на француском и енглеском који се меша с руским. Али не осећам да смо у другој земљи.
Све ове слике и скице желела бих да уплетем у наш филм. Три дана у манастиру у француској провинцији од које сам почела своју причу, — представљају могућност да се чује главна тема моје прве песме о бисеру. Желела бих да започнем ново путовање према другој Русији. Али сад већ из Француске. Тиха руска обитељ у Бургундији отворена је за све. Овде су ходочасници и монаси из Кине, Норвешке, Енглеске, Америке и Африке... И без обзира на то — владају разумевање, животни склад, васкршња радост. Пре вечерње службе рекла сам једној девојчици из Хонгконга: „Светлиш као васкршње јаје.“ „Кад би! Понекад сам врло тужна. Кад болујем,“ — одговорила је. И помислила сам да нам недостаје управо оваква радост — велика, кад се човек осмехује и кад зраци његовог осмеха допиру до срца других људи.
„Другачије овде у Француској никако не може. У супротном случају једноставно нећемо преживети, — каже ми мати Кира. — Овде треба стално сведочити радост сусрета са Христом. Други пут нам није дат.“
Јекатерина Цветкова
Извор: Манастир Свете Jелисавете - Минск
Нема коментара:
Постави коментар