Господ је заповедио да се молимо у самовању, а и сам је, каже Јеванђеље, током свог странствовања на земљи често пребивао у молитви. Он није имао где главу да приклони - зато су тихи врхови гора и сеновити вртови замењивали тиху, спокојну келију.
Пред свој долазак на страдање, којим је морало бити купљено спасење људског рода, Господ се молио у усамљеном Гетсиманском врту, недалеко од Јерусалима. Током молитве Богочовек је преклањао колена; од силине молитвеног подвига Његов обилни зној је, као капље крви, капао низ Његово лице на земљу. У Гетсиманском врту су расла стабла маслина, стара неколико стотина година. У њему су и дању, при светлошћу сунчевих зрака, лежале густе сенке, а тада је на врт била пала тамна палестинска ноћ. Нико није делио са Господом Његову молитву: недалеко од Њега спавали су Његови ученици; око Њега је спавала природа. У врт је дошао издајник са светиљкама и наоружаном четом: издајник је знао омиљено Исусово место и време за молитве.
Ноћна тама заклања предмете од радозналих погледа, тишина тиховања не одвлачи пажњу уха. У тиховању се и ноћу може молити пажљивије. Господ је бирао за своју молитву првенствено усамљено место и ноћ, а бирао је да бисмо се повиновали Његовој заповести о молитви, али и да бисмо се утледали на Његов пример. Зар је Господу, Њему самом, била потребна молитва када је пребивајући као човек са нама на земљи уједно као Бог нераздељиво био са Оцем и Духом и имао са Њима једну божанску вољу и божанску власт?
Уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. Нека за твоју молитву не зна ни твоја левица, ни твој пријатељ, ни рођак, ни само славољубље, које живи заједно са твојим срцем и подстрекава га да некоме исприча о твом молитвеном подвигу, да нешто бар наговести о њему.
Затвори врата своје келије да не уђу људи који долазе да празнослове, да ти отму молитву; затвори врата свог ума да не уђу туђе помисли које ће изаћи пред тебе да би те одвукле од молитве; затвори врата срца да не уђу грешна осећања која ће посегнути да те збуне и опогане, и помоли се.
Не усуди се да приносиш Богу многогласне и красноречиве молитве које си сам сачинио, колико год ти оне изгледале снажне и дирљиве: оне су производ палог разума, и, као опогањена жртва, не могу бити примљене на духовни жртвеник Божији. Ако се дивиш дражесним изразима молитава које си сам сачинио, и ако препредено дејство славољубља и сладострашћа будеш сматрао утехом савести, чак благодаћу, одвући ћеш самог себе далеко од молитве. Одвући ћеш самог себе далеко од молитве баш онда када ти се буде чинило да се молиш обилно и да си већ досегао одређени степен угађања Богу.
Када душа крене Божијим путем, она је погружена у дубоко непознавање свега божанског и духовног, макар поседовала и сву мудрост овога света. Због тог незнања она не зна како и колико мора да се моли. Да би помогла духовно незрелој души, света Црква је установила молитвена правила. Молитвено правило је скуп неколико молитава које су сачинили богонадахнути свети оци, скуп прилагођен одређеним околностима и времену.
Циљ правила је да доставе души оне мисли и осећања која јој недостају, и то правилне, свете, поуздано богоугодне мисли и осећања. Таквим мислима и осећањима испуњене су благодатне молитве светих отаца.
За јутарње молитвено вежбање постоји посебни скуп молитава под називом јутарње молитве, или јутарње правило; за ноћно мољење пре одласка на спавање постоји други скуп молитава под називом молитве пре спавања, или вечерње правило. Посебни скуп молитава чита се онима који се спремају да се причесте светим Христовим тајнама, и назива се правило за свето причешће. Они који су велики део свог времена посветили вежбањима у побожности читају око 3 сата после подне посебан скуп молитава под називом свакодневно или монашко правило. Други читају сваког дана по неколико катизми, по неколико глава из Новог завета, чине неколико поклона: све то назива се правилом.
Правило! Какав тачан назив, узет из самог дејства које на човека врше молитве, назване правилом! Молитвено правило управља правилно и свету душу, учи је да се поклања Богу у духу и истини, зато што душа препуштена сама себи не би могла да иде правилно путем молитве. Пошто ју је грех озледио и помрачио, душа би као таква стално скретала у страну, често и у провалије: час у расејаност, час у маштање, час у разна празна и саблажњива привиђења узвишених молитвених стања сједињених са славољубљем и самољубљем.
Онога ко се моли молитвена правила задржавају у спасоносном расположењу смирења и покајања и тако га уче непрестаном самоосуђивању, хране га умиљењем, учвршћују уздањем у свеблагог и свемилостивог Бога, увесељавају Христовим миром, љубављу према Богу и ближњима.
Како су узвишене и дубоке молитве пред Свето Причешће! Какву дивну припрему пружају ономе ко приступа светим Христовим тајнама! Оне поспремају и украшавају дом душе дивним помислима и осећањима, толико благоугодним Господу. Величанствено је у тим молитвама изражена и објашњена највећа хришћанска тајна; супротно тој висини, живо и верно су набројани сви човекови недостаци, показане су његова немоћ и недостојност. Из тих молитава сија, као сунце с неба, недостижна Божија доброта, због које је Он благоволео да се и поред човекове ништавности чврсто сједини са човеком.
Јутарње молитве тако одишу јутарњом ведрином, свежином да онај који је видео светлост материјалног сунца и светлост земаљског дана стиче жељу да гледа највишу, духовну, незалазну светлост и дан коме нема краја, плодове Сунца истине - Христа.
Кратко умирење у ноћном сну је слика дугог сна у гробном мраку. Молитве пре спавања нас опомињу да ћемо се преселити у вечност, прегледају све што смо радили тог дана, уче нас да приносимо Богу исповедање учињених грехова и покајање због њих.
Молитвено читање акатиста Исусу Најслађем осим своје сопствене вредности има и улогу изванредне припреме за вежбање у Исусовој молитви, која се изговара овако: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Ова молитва је готово једино вежбање подвижника који су толико узнапредовали да су стигли у простоту и чистоту, а за ово двоје свако много мишљење и много говорење није ништа друго до заморно одвлачење у неважно и непотребно. Акатист показује какве мисли могу да иду уз Исусову молитву, која почетницима изгледа крајње сувопарна. Целокупни акатист исказује једино молбу грешника да га Господ Исус Христос помилује, али тој молби су дате различите форме, саобразно духовном узрасту почетника. Тако се малој деци даје претходно размекшана храна.
У акатисту Пресветој Богородици опевани су очовечење Бога Речи и величина Мајке Божије, коју прослављају сви нарашшаји зато што је родила очовеченог Бога. Као на великој слици, безбројним дивним линијама, бојама, преливима приказана је у акатисту велика тајна очовечења Бога Речи. Добро погођена светлост даје још већу живост свакој слици - и необична светлост благодати озарује акатист Пресветој Богородици. Та светлост делује двоструко: она просветљује ум, она испуњава срце радошћу и уверењем. Недостижно се прихвата као да је потпуно достигнуто због изванредног утиска којег оставља на ум и срце.
Многи побожни хришћани, посебно монаси, врше веома дуго вечерње правило тако што користе тишину и мрак ноћи. Молитвама пре спавања они прилажу читање катизми, читање Јеванђеља, Апостола, читање акатиста и поклоне са Исусовом молитвом. Док се заслепљени свет предаје бурним и бучним весељима, дотле Христове слуге плачу у тишини својих келија и изливају усрдне молитве пред Господом. Док синови света проводе ноћ у безумној будности, па дан који наступа дочекују у помрачењу и унинију духа, дотле слуге Божије дочекују тај дан у весељу и ведрини духа, у сазнању и осећању необичне способности за размишљање о Богу и за сва добра дела зато што су претходну ноћ провели у молитвеном подвигу.
Господ је падао на колена током своје молитве: ни ти не треба да пренебрегаваш преклањање колена, ако имаш довољно снаге за то. Свети оци објашњавају да поклањање до земље изображава наш пад, а устајање са земље наше искупљење. Пред почетак вечерњег правила нарочито је корисно да учинимо онолико поклона колико је то сразмерно нашој снази: од њих се тело мало замори и загреје, срцу се пренесе осећање побожног жаљења, а и једним и другим припреми се усрдно и пажљиво читање правила.
При вршењу правила и поклона никако не треба журити; и правила и поклоне треба вршити полако и пажљиво. Боље је прочитати мање молитава и учинити мање поклона са пажњом, него много без пажње.
Изабери себи правило које је сразмерно твојим снагама. Речи Господње да је субота постала ради човека, а не човек ради суботе могу и морају да се односе и на све побожне подвиге, па и на молитвено правило. Молитвено правило је постало ради човека, а не човек ради правила: оно треба да помаже човеку у достизању духовног напредовања, а не да буде тешко бреме које уништава телесне снаге и збуњује душу. Тим више оно не сме да буде повод за горду и погубну уображеност, за погубно осуђивање и понижавање ближњих.
Разборито изабрано молитвено правило, саобразно снагама и начину живота, представља велику помоћ ономе ко се бори за своје спасење. Вршење правила у одређено време прелази у навику, у неопходну природну потребу. Чим се онај који је стекао ту блажену навику приближава месту на коме обично врши правило, његовудушу већ испуњава молитвено расположење: пре него што успе да изговори иједну реч молитве, из његовог срца се већ прелива умиљење и ум се већ сав удубио у унутрашњу клет.
"Више волим правило које се кратко али стално извршава, но правило које се врши дуго али се брзо оставља." рекао је један велики отац. А такву судбину увек имају она молитвена правила која нису сразмерна снагама: подвижник их извршава неко време, док га носи почетни полет ревности, и при томе, наравно, више обраћа пажњу на њихову дужину, а мање на њихову садржину, а затим га изнемоглост, та неизбежна последица подвига који превазилази његове снаге, постепено приморава да скраћује и скраћује правила.
Подвижници који су неразумно поставили себи тешко правило често прелазе са много тешког правила директно на остављање сваког правила. А подвижника који остави правило, или га, чак, само скрати, неизоставно напада збуњеност. Од збуњености он почиње да осећа душевно растројство. Последица растројства је униније. Повећано униније изазива слабост и екстазу, а под њиховим дејством неразумни подвижник се препушта празном, расејаном животу, равнодушно пада у најтежа сагрешења.
Када изабереш за себе молитвено правило које је сразмерно твојим снагама и потребама твоје душе, настој да га ревносно и редовно извршаваш, и знај да је то неопходно да би одржао моралне снаге своје душе, као што је неопходно да сваког дана у одређено време узимаш довољну количину здраве хране да би одржао телесне снаге.
"Бог нас неће осудити због остављања псалама" - говори свети Исак Сиријски - "ни због остављања молитве, већ због онога што следи након тог остављања: због уласка демона у нас. Када демони нађу место, када уђу и затворе врата наших очију, тада они помоћу нас, својих оруђа, насилно и нечисто, са најжешћом осветом извршавају све што је Бог забранио. И због остављања малог (правила) - удостојеног да га Христос заступа - ми падамо у власт (демона), како је написао један премудри: 'Ако своју вољу не потчињаваш Богу, потчинићеш је своме непријатељу.' Та (правила), теби се чини мала, постаће зидине против оних који настоје да нас поробе. Извршавање тих (правила) у келији установили су творци црквеног типика - установили су их премудро, по откривењу одозго, да би сачували наше животе."
Велики оци су од обилног дејства Божије благодати обитавали у непрестаној молитви, па опет нису остављали своја правила која су навикли да извршавају у одређеном часу дана или ноћи. Многе доказе за то видимо из њихових житија: Антоније Велики је извршавајући правило у деветом часу - дакле у три сата после подне - био удостојен Божијег откривења; преподобном Сергију Радоњешком се јавила Пресвета Дјева, у пратњи апостола Петра и Јована, онда када је молитвено читао акатист Пресветој Богородици.
Најљубљенији брате! Покори своју слободу правилу: оно ће те лишити погубне слободе и везаће те само за оно што ће ти донети духовну слободу, слободу у Христу. И знај да ће ланци који те везују у почетку бити тешки; али ће ти касније постати драгоцени. Сви свети људи Божији примили су на себе благи јарам молитвеног правила и носили су га: угледај се на њих и следи у овом случају Господа нашег Исуса Христа, који је, поставши човек, и показујући нам собом пример понашања, чинио оно што чини Његов Отац, говорио оно што је Њему заповедао Отац, и имао циљ да у свему испуни вољу Оца. Воља Оца и Сина и Светог Духа је једна. Кад је реч о нама, воља Божија се састоји у спасењу људи. Свесвета Тројице, Боже наш, слава Теби! Амин.
одломак из књиге: Аскетски огледи - Свети Игњатије Брајанчанинов
Нема коментара:
Постави коментар