На сајту Православие.Ru је 2.
априла 2014. г. био објављен апел архимандрита Тихона
(Шевкунова) упућен читаоцима с предлогом да заједничким
напорима напишу други том књиге „Несвети а
свети“. Ниже објављујемо причу Марије Георгијевне
Жукове, кћерке легендарног маршала, о генерал-потпуковнику
Б. С. Лихачову – као доказ старања светитељâ о
хришћанским душама.
* * *
Генерал-потпуковнику Борису Сергејевичу Лихачову, да
је жив, 6. августа 2014. г. навршило би се 100 година.
Родио се 1914. године и прошао кроз цео Велики отаџбински
рат и рат против Јапана. Више од 40 година је прошло од
нашег првог сусрета, али ја тек сада схватам да се већина
тога уистину види тек са временске дистанце.
Моје упознавање са Борисом Сергејевичем догодило се почетком 1970-их на Ришком приморју. Летонија је тада била једна од република Совјетског Савеза, а Лихачов заменик команданта Прибалтичког војног округа. Мама и ја смо тог лета биле на одмору у санаторијуму поред мора. Сазнавши да су из Москве допутовале жена и кћерка маршала Жукова, добри и гостопримни генерал и његова жена Оксана Борисовна – крупнија Украјинка, одмах нас позваше у госте у своју летњу викендицу.
Ручак за великим овалним столом који је био прекривен белим уштирканим столњаком, разговори, укусна храна, осмеси, шале... Тог лета их беше посетио и син Олег. Он је тад био постдипломац на Московском државном универзитету међународних односа (МГИМО) и живео је у Москви. Одрасли су причали о свему – о природи и мору, о књигама и, наравно, о мом оцу, ког је Борис Сергејевич дубоко поштовао.
Своје поштовање према маршалу Жукову Борис Сергејевич преносио је на моју маму Галину Александровну и мене – тад још сасвим малу девојчицу, трудећи се да нам приреди неку пријатност – макар да нам помогне око обезбеђивања аута за екскурзију у Ригу.
Олег ми се тад учини као досадни штребер са наочарима. Уопште није показивао дружељубивост. Напротив, забивши нос у књигу, на мене, тако дивну девојку – како сам се ја себи чинила – не обраћаше пажњу.
Али, гле чуда, наше дружење се наставило у Москви после неколико година. Олег ми је помогао да се припремим за пријемне испите, када сам након мајчине и очеве смрти 1974. године планирала да упишем МГИМО. У том тренутку он је већ био предавач на институту и заменик секретара комитета Комсомола. Тада смо се боље упознали, не слутећи да ћемо постати дугорочни пријатељи.
Године су пролазиле, а два Олегова сина су одрастала. Умрла је његова мајка, Оксана Борисовна. Борис Сергејевич, који је њу веома волео, тешко је подносио то што је удовац и усамљен, а, наравно, и промене у земљи, тј. лаж која се везивала за имена хероја. Он је с Оксаном прошао цео рат – на зиду у предсобљу њиховог стана висиле су фотографије на којима су њих двоје обоје млади, у војничкој униформи. Борис Сергејевич је живео од сећања на своју жену и славне ратне походе, и за сина јединца, снаху и унуке – мангупе Олега и Сергеја. Он је упркос поодмаклим годинама одлазио у продавницу и за долазак унукâ припремао укусно белоруско јело од кромпира – драњики, које је заволео још у време командовања 5. тенковском армијом у Белорусији. Где је све морао да служи и где је све имао прилику да се бори! За такве се каже – прегалац, стари ратник.
Две године су га делиле од тога да доживи своју стогодишњицу. Рођен је 1914. г. у Вороњешкој губернији. На дан његовог рођења Црква прославља свете ратнике и мученике Бориса и Глеба. Због тога га и назваше Борис.
Пре неколико година 9. маја сам са другарицом дошла да га посетим и честитам му Дан Победе. Старцу је било мило не толико због честитки и цвећа, колико због топле људске комуникације и могућности да се присети и исприча оно што је њему остало драго и незаборавно. Видело се да нимало није изгубио бистрину ума: интересовао се за политику и присећао детаља давнашњих догађаја. Другарица, коју сам ја желела да упознам са овим јединственим човеком, беше узела камеру како би снимила ветеранову причу. Она је постављала питања, а он темељно одговарао на њих. Ја сам седела поред, док нам је Олег сервирао чај и послужење. И ево шта је изненађујуће: када би другарица устајала, сувоњави и благо погрбљени 95-годишњи старац такође би се подизао, ослањајући се на штап. Тако је он био васпитан: не сме да се седи у присуству жене, ако она стоји.
Борис Сергејевич је причао да га је у детињству мама водила у храм, иако ништа није говорио о својој вери. Он је био, наравно, комуниста, али атеистичке изјаве нико никада од њега није чуо. Питали смо га за веру војника и официра у рату, када звијучу меци и пролећу пројектили, и када ниси сигуран да ли ћеш у следећем тренутку остати жив. Као одговор на то он се присећао како су се скоро сви крстили и молили у таквим ужасавајућим тренуцима и како им командир то није забрањивао – нико због тога није кажњавао.
Борис
Сергејевич је до рата служио у Забајкаљу. У првим
сатима рата, 22. јуна 1941. године, ушао је у битку
са немачким борбеним јединицама и украјинским
националистима у граду Острог, у западној Украјини.
Био је активан учесник Стаљинградске битке у оквиру
22. тенковске дивизије, која је касније преименована
у 5. гардијску механизовану дивизију. Као начелник
извиђачког одељења те дивизије, ослобађао је
окупирану територију наше земље. Прошао је Румунију,
Мађарску, Аустрију, учествовао у биткама за Беч,
борио се у Чехословачкој и био непосредни учесник
заробљавања генерала Власова и његовог штаба,
показавши смелост и брзину и спречивши Американце да
га ухвате. Учествујући у рату са Јапаном крајем
августа 1945. године предводио је стратешки десант у
град Даљниј, где је 246 наших припадника десантних
јединица разоружало јапанску групу састављену од више
хиљада војника и спречило искрцавање америчке
флоте.
Борис Сергејевич је имао десет совјетских ордена, међу којима четири – Црвене Заставе, и два страна. За време рата био је два пута рањаван и три пута тешко контузован. Војну службу генерал-потпуковник Лихачов је завршио 1974. године као војни саветник при армији НДР.
Време је пролазило, постепено су се појавиле болести, и Борис Сергејевич је слабио. Тако сам желела да поразговарам са њим о вери и да му доведем свештеника, али се нисам усуђивала. Шта ако не буде желео? Боље је ћутати и молити се за његово здравље, тј. остављати његово име да га помињу на Литургији.
Давно су умрли сви његови другови и саборци. Куцнуо је час – и сам Борис Сергејевич постаде слаб и оболео. Олег је брижљиво бринуо о тати – како он увек с топлином називаше свог оца. Некако сам у разговору приметила да би Борису Сергејевичу требало довести свештеника, јер њему беше већ 98 година, али Олег одговори да његов тата засад није за то спреман. Почела сам да га убеђујем да је то оно најважније, јер ћемо у супротном после жалити, али – безуспешно. Олег се плашио и самог дотицања теме доласка свештеника, очигледно мислећи да би тиме тати ставио до знања да му се ближи крај. Срце ми је опет сугерисало да се треба молити и да ништа више не треба говорити. Шта ако, будући на самрти, Борис Сергејевич на питање „Да ли да доведемо свештеника?“ одговори одбијањем? То ће бити још горе.
Прошле су отприлике две недеље, пре него што је стигао позив од Олега: „Тата је сагласан, довези“. Ја га чак нисам одмах ни разумела. Затим, када је он поновио фразу и када је значење тих речи допрло до мене, у мојој души је завладала свеопшта радост! Борис Сергејевич из овог живота неће отићи, као некада моја вољена бака Клаудија Јевгењевна [1], не сјединивши се са Христом!
Следећег јутра смо јеромонах Никодим из Сретењског манастира и ја дошли код Бориса Сергејевича. Врата нам је отворио Олег, прилично потиштен, схватајући да му тата умире пред очима. Нагнувши се над болесником, видех у његовим очима забринутост, патњу и муку. Нисам могла закључити да ли ме види и препознаје. Он је пружао према мени руку. Желела сам да га ободрим: „Све ће бити у реду, Борисе Сергејевичу. Све ће бити у реду!“ Отац Никодим започе чин Јелеосвећења. Олег је пре тога примакао тати икону светих Бориса и Глеба и пред њом запалио свећу. Међутим, ја се тад нисам сетила да је за два дана празник Св. Бориса и Глеба, тј. Борисов имендан и рођендан.
Чим је отац Никодим, читајући пригодне молитве, први пут изговорио: „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу“, Борис Сергејевич поче – широким и успореним покретом руке – да се осењује крсним знаком. Тако је он и настављао да се крсти, осењујући се управо на „славама“. Душа се сећала црквених служби из детињства, иако отад беше прошло пуних 90 година! Олег, професор, који ни сам није био млад, тихо поче јецати. За њим заплаках и ја: ми постадосмо свесни да смо се управо сада приближили неком за нас скривеном животу његове душе.
Јелеосвећење, а затим и причешће, како се мени учинило, трајали су дуго. Борис Сергејевич не могаше одмах да прогута Свете Дарове. Имала сам осећај да је време стало и да се сада на свету дешава оно најважније, а да смо сви ми који стојимо и молимо се поред постеље човека који се пресељава у вечност – само сведоци тога. И не само сведоци већ и они којима је у тим тренуцима дато да виде и сазнају нешто веома важно.
„А ако не буде могао да прогута Свете Дарове? – пролетело ми је кроз главу. – Шта онда? Господе, помози!“ Међутим, он их је прогутао. И када је отац Николај после свега почео да чита молитве, Борис Сергејевич је одједном испружио руке ка неком невидљивом, ког је пред собом видео, полако га загрлио, и као да га је привукао к себи приљубљујући га уз груди. Његове руке су ми се у том тренутку учиниле, могуће због мршавости – предугачким. Он је два пута врло успорено поновио тај покрет. Ми уистину бејасмо сведоци тајне која се одвијала пред нашим очима.
Када сам по повратку кући позвала Олега да питам како се Борис Сергејевич осећа, он ми је рекао да се после причешћа отац одмах смирио и да више није показивао да пати. Дан касније, 5. августа, када сам дошла у цркву на вечерњу службу, спазих на налоњу празничну икону Бориса и Глеба. Помоливши се за ратника Бориса тој двојици светих ратника, захвалих се Господу што је излио на нас Своју милост.
После вечерње службе назвах Олега. „Тата је умро – тихо изусти он – управо. Уочи свог имендана – сутра је празник Бориса и Глеба“.
А онда ми је синуло у глави да то они, ратници и мученици, не лишише свог покровитељства ратника Бориса, који сав свој живот посвети служењу Отаџбини и људима, и примише његову душу која је одлазила у вечност.
Вечан спомен да подари Господ слузи Божијем ратнику Борису! Захваљујући таквим људима ми и живимо на свету.
[1] О њој в. причу архимандрита Тихона (Шевкунова) у књизи „Несвети а свети“.
Моје упознавање са Борисом Сергејевичем догодило се почетком 1970-их на Ришком приморју. Летонија је тада била једна од република Совјетског Савеза, а Лихачов заменик команданта Прибалтичког војног округа. Мама и ја смо тог лета биле на одмору у санаторијуму поред мора. Сазнавши да су из Москве допутовале жена и кћерка маршала Жукова, добри и гостопримни генерал и његова жена Оксана Борисовна – крупнија Украјинка, одмах нас позваше у госте у своју летњу викендицу.
Ручак за великим овалним столом који је био прекривен белим уштирканим столњаком, разговори, укусна храна, осмеси, шале... Тог лета их беше посетио и син Олег. Он је тад био постдипломац на Московском државном универзитету међународних односа (МГИМО) и живео је у Москви. Одрасли су причали о свему – о природи и мору, о књигама и, наравно, о мом оцу, ког је Борис Сергејевич дубоко поштовао.
Своје поштовање према маршалу Жукову Борис Сергејевич преносио је на моју маму Галину Александровну и мене – тад још сасвим малу девојчицу, трудећи се да нам приреди неку пријатност – макар да нам помогне око обезбеђивања аута за екскурзију у Ригу.
Олег ми се тад учини као досадни штребер са наочарима. Уопште није показивао дружељубивост. Напротив, забивши нос у књигу, на мене, тако дивну девојку – како сам се ја себи чинила – не обраћаше пажњу.
Али, гле чуда, наше дружење се наставило у Москви после неколико година. Олег ми је помогао да се припремим за пријемне испите, када сам након мајчине и очеве смрти 1974. године планирала да упишем МГИМО. У том тренутку он је већ био предавач на институту и заменик секретара комитета Комсомола. Тада смо се боље упознали, не слутећи да ћемо постати дугорочни пријатељи.
Године су пролазиле, а два Олегова сина су одрастала. Умрла је његова мајка, Оксана Борисовна. Борис Сергејевич, који је њу веома волео, тешко је подносио то што је удовац и усамљен, а, наравно, и промене у земљи, тј. лаж која се везивала за имена хероја. Он је с Оксаном прошао цео рат – на зиду у предсобљу њиховог стана висиле су фотографије на којима су њих двоје обоје млади, у војничкој униформи. Борис Сергејевич је живео од сећања на своју жену и славне ратне походе, и за сина јединца, снаху и унуке – мангупе Олега и Сергеја. Он је упркос поодмаклим годинама одлазио у продавницу и за долазак унукâ припремао укусно белоруско јело од кромпира – драњики, које је заволео још у време командовања 5. тенковском армијом у Белорусији. Где је све морао да служи и где је све имао прилику да се бори! За такве се каже – прегалац, стари ратник.
Две године су га делиле од тога да доживи своју стогодишњицу. Рођен је 1914. г. у Вороњешкој губернији. На дан његовог рођења Црква прославља свете ратнике и мученике Бориса и Глеба. Због тога га и назваше Борис.
Пре неколико година 9. маја сам са другарицом дошла да га посетим и честитам му Дан Победе. Старцу је било мило не толико због честитки и цвећа, колико због топле људске комуникације и могућности да се присети и исприча оно што је њему остало драго и незаборавно. Видело се да нимало није изгубио бистрину ума: интересовао се за политику и присећао детаља давнашњих догађаја. Другарица, коју сам ја желела да упознам са овим јединственим човеком, беше узела камеру како би снимила ветеранову причу. Она је постављала питања, а он темељно одговарао на њих. Ја сам седела поред, док нам је Олег сервирао чај и послужење. И ево шта је изненађујуће: када би другарица устајала, сувоњави и благо погрбљени 95-годишњи старац такође би се подизао, ослањајући се на штап. Тако је он био васпитан: не сме да се седи у присуству жене, ако она стоји.
Борис Сергејевич је причао да га је у детињству мама водила у храм, иако ништа није говорио о својој вери. Он је био, наравно, комуниста, али атеистичке изјаве нико никада од њега није чуо. Питали смо га за веру војника и официра у рату, када звијучу меци и пролећу пројектили, и када ниси сигуран да ли ћеш у следећем тренутку остати жив. Као одговор на то он се присећао како су се скоро сви крстили и молили у таквим ужасавајућим тренуцима и како им командир то није забрањивао – нико због тога није кажњавао.
Борис
Сергејевич је до рата служио у Забајкаљу. У првим
сатима рата, 22. јуна 1941. године, ушао је у битку
са немачким борбеним јединицама и украјинским
националистима у граду Острог, у западној Украјини.
Био је активан учесник Стаљинградске битке у оквиру
22. тенковске дивизије, која је касније преименована
у 5. гардијску механизовану дивизију. Као начелник
извиђачког одељења те дивизије, ослобађао је
окупирану територију наше земље. Прошао је Румунију,
Мађарску, Аустрију, учествовао у биткама за Беч,
борио се у Чехословачкој и био непосредни учесник
заробљавања генерала Власова и његовог штаба,
показавши смелост и брзину и спречивши Американце да
га ухвате. Учествујући у рату са Јапаном крајем
августа 1945. године предводио је стратешки десант у
град Даљниј, где је 246 наших припадника десантних
јединица разоружало јапанску групу састављену од више
хиљада војника и спречило искрцавање америчке
флоте.
Борис Сергејевич је имао десет совјетских ордена, међу којима четири – Црвене Заставе, и два страна. За време рата био је два пута рањаван и три пута тешко контузован. Војну службу генерал-потпуковник Лихачов је завршио 1974. године као војни саветник при армији НДР.
Време је пролазило, постепено су се појавиле болести, и Борис Сергејевич је слабио. Тако сам желела да поразговарам са њим о вери и да му доведем свештеника, али се нисам усуђивала. Шта ако не буде желео? Боље је ћутати и молити се за његово здравље, тј. остављати његово име да га помињу на Литургији.
Давно су умрли сви његови другови и саборци. Куцнуо је час – и сам Борис Сергејевич постаде слаб и оболео. Олег је брижљиво бринуо о тати – како он увек с топлином називаше свог оца. Некако сам у разговору приметила да би Борису Сергејевичу требало довести свештеника, јер њему беше већ 98 година, али Олег одговори да његов тата засад није за то спреман. Почела сам да га убеђујем да је то оно најважније, јер ћемо у супротном после жалити, али – безуспешно. Олег се плашио и самог дотицања теме доласка свештеника, очигледно мислећи да би тиме тати ставио до знања да му се ближи крај. Срце ми је опет сугерисало да се треба молити и да ништа више не треба говорити. Шта ако, будући на самрти, Борис Сергејевич на питање „Да ли да доведемо свештеника?“ одговори одбијањем? То ће бити још горе.
Прошле су отприлике две недеље, пре него што је стигао позив од Олега: „Тата је сагласан, довези“. Ја га чак нисам одмах ни разумела. Затим, када је он поновио фразу и када је значење тих речи допрло до мене, у мојој души је завладала свеопшта радост! Борис Сергејевич из овог живота неће отићи, као некада моја вољена бака Клаудија Јевгењевна [1], не сјединивши се са Христом!
Следећег јутра смо јеромонах Никодим из Сретењског манастира и ја дошли код Бориса Сергејевича. Врата нам је отворио Олег, прилично потиштен, схватајући да му тата умире пред очима. Нагнувши се над болесником, видех у његовим очима забринутост, патњу и муку. Нисам могла закључити да ли ме види и препознаје. Он је пружао према мени руку. Желела сам да га ободрим: „Све ће бити у реду, Борисе Сергејевичу. Све ће бити у реду!“ Отац Никодим започе чин Јелеосвећења. Олег је пре тога примакао тати икону светих Бориса и Глеба и пред њом запалио свећу. Међутим, ја се тад нисам сетила да је за два дана празник Св. Бориса и Глеба, тј. Борисов имендан и рођендан.
Чим је отац Никодим, читајући пригодне молитве, први пут изговорио: „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу“, Борис Сергејевич поче – широким и успореним покретом руке – да се осењује крсним знаком. Тако је он и настављао да се крсти, осењујући се управо на „славама“. Душа се сећала црквених служби из детињства, иако отад беше прошло пуних 90 година! Олег, професор, који ни сам није био млад, тихо поче јецати. За њим заплаках и ја: ми постадосмо свесни да смо се управо сада приближили неком за нас скривеном животу његове душе.
Јелеосвећење, а затим и причешће, како се мени учинило, трајали су дуго. Борис Сергејевич не могаше одмах да прогута Свете Дарове. Имала сам осећај да је време стало и да се сада на свету дешава оно најважније, а да смо сви ми који стојимо и молимо се поред постеље човека који се пресељава у вечност – само сведоци тога. И не само сведоци већ и они којима је у тим тренуцима дато да виде и сазнају нешто веома важно.
„А ако не буде могао да прогута Свете Дарове? – пролетело ми је кроз главу. – Шта онда? Господе, помози!“ Међутим, он их је прогутао. И када је отац Николај после свега почео да чита молитве, Борис Сергејевич је одједном испружио руке ка неком невидљивом, ког је пред собом видео, полако га загрлио, и као да га је привукао к себи приљубљујући га уз груди. Његове руке су ми се у том тренутку учиниле, могуће због мршавости – предугачким. Он је два пута врло успорено поновио тај покрет. Ми уистину бејасмо сведоци тајне која се одвијала пред нашим очима.
Када сам по повратку кући позвала Олега да питам како се Борис Сергејевич осећа, он ми је рекао да се после причешћа отац одмах смирио и да више није показивао да пати. Дан касније, 5. августа, када сам дошла у цркву на вечерњу службу, спазих на налоњу празничну икону Бориса и Глеба. Помоливши се за ратника Бориса тој двојици светих ратника, захвалих се Господу што је излио на нас Своју милост.
После вечерње службе назвах Олега. „Тата је умро – тихо изусти он – управо. Уочи свог имендана – сутра је празник Бориса и Глеба“.
А онда ми је синуло у глави да то они, ратници и мученици, не лишише свог покровитељства ратника Бориса, који сав свој живот посвети служењу Отаџбини и људима, и примише његову душу која је одлазила у вечност.
Вечан спомен да подари Господ слузи Божијем ратнику Борису! Захваљујући таквим људима ми и живимо на свету.
[1] О њој в. причу архимандрита Тихона (Шевкунова) у књизи „Несвети а свети“.
Превод са руског: Наташа Јефтић
Марија Жукова
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар