Такав приступ је вероватно производ низа историјских околности које су садашњег човека, хришћанина, довеле до таквог стања да у самим Светим Тајнама које се догађају око нас, па чак и у онима у којима и сами учествујемо, не видимо догађај кроз који се суштински мења наш начин постојања. Једна од тих околности које су узроковале такво стање је дефинитивно процес секуларизације који се пред нама одвија већ дуже времена и који је произвео низ генерација чија је већина у црквеним обредима и Светим Тајнама углавном видела нешто застарело и неприкладно за „савременог“ и технолошки унапређеног човека.
Такав однос према Светим Тајнама је можда најлакше приметити у односу према Светој Тајни Крштења, за коју у највећем броју случајева родитељи хришћани припремају своје новорођено дете. У једној простој чињеници као што је одређивањевремена када треба крстити дете од стране родитеља, видимо један фолклористички однос, по којем се обично чека први рођендан како би дете било крштено, те да би се, у великој већини случајева, могло уприличити славље због оба повода, рођендана и крштења, уз обавезно одсуство знања о самом смислу и значају Светог Крштења. Родитељи детета, сами неутврђени у знању о смислу и значају Свете Тајне Крштења, и не размишљају да, одуговлачећи са крштењем детета, уствари, своје дете свесно одвајају од благодатне заједнице Цркве, одвајајући га од светотајинског живота Цркве. То се најбоље види кроз чињеницу да изразито велики број родитеља своје дете не доводи у храм након крштења како би учествовало у Светој Тајни Евхаристије, чак и након позива од стране свештеника да то чине, као и након његовог објашњења значаја светотајинског живота у Цркви. Пошто истина о Светом Крштењу као поновном рођењу водом и Духом ради отпуштења грехова и вечног живота у Царству небеском, не допире до душа родитеља, самим тим и сам чин крштења њиховог детета за њих не може представљати нешто објашњиво и важно, као и радње везане за исто. Отуда се веома често сусрећемо са чињеницом да се родитељи, па чак и кум, са подсмехом односе према питањима свештеника куму о одрицању од сатане и исповедању вере у Бога, као и самом чину „пљувања“ ка сатани.
Сличан однос је очигледан и приликом Свете тајне брака, где се од стране присутних сватова углавном неозбиљно схватају поуке Св. Апостола Павла о односу мужа и жене, где се однос упоређује са итекако озбиљним односом Христа и Цркве, који је суштински за спасење човека и света. Производ таквог неозбиљног схватања и јесте данашње стање са великим бројем разорених породица и разведених бракова, који би се итекако смањио ако би исправно, озбиљно и одговорно схватио однос мужа и жене као однос који се остварује у свези љубави, у свету и времену за вечност.
Ако се овако тешко схватају свете тајне Крштења и Венчања, како онда можемо очекивати да се као свеопште прихвати исправно схватање Тајне над Тајнама, Свете Тајне Евхаристије у којој се тајанствено, примајући Тело и Крв Господа Исуса Христа, сједињујемо са Њим и целом васељеном зарад спасења и вечног живота у Царству Небеском? Наравно да ће и у овом случају поимање Свете Тајне код неких бити површно и неисправно.
Овакво стање се појављује као проблем, јер ако се саме Свете Тајне доживљавају на неправилан начин, онда се, наравно, доводи у питање и стварност учешћа у њима. Наиме, ако неки догађај у његовој суштини не разумемо и не учествујемо у њему онако како би требало да учествујемо, логично је да се временом од самог догађаја, ма колико он радостан и суштински био, одвајамо, јер та радост и суштина нису виђени и доживљени. Једини исправан начин, по учењу Цркве, којим можемо превазићи овакво стање јесте живљење у вери, нади, љубави и смирењу, како би нам се вером открила та радост на коју смо од Цркве позвани речима: окусите и видите (Пс. 33,8) и да тако, једном обрадовани учешћем у сверадосном светотајинском животу и догађају Цркве, покренемо себе и своје ближње изнова на стално и поновљено учешће у Светим Тајнама у којима ће нам се открити њихов истински и прави смисао због којег и јесу дате нама као палом свету, да бисмо имали живот и да га имамо у изобиљу (Јован 10,10).
протојереј Борис Милинковић
Извор: СПЦ
Нема коментара:
Постави коментар