Пролазећи поред ријетких насеља, закључујемо да је ту углавном настањено албанско становништво. Са јужне стране језера пружа се поглед на Румију, а недалеко се налази и граница са Албанијом. Код мјеста Доњи Мурићи спуштамо се ка плажи и чекамо да по нас дође нека од монахиња. Док смо чекали, небо је одједном постало црно и сви пецароши који су сједјели на обали у трену поспремише опрему и дадоше се у бијег, тако да смо размишљали да ли да се упустимо у ову авантуру или ипак одложимо обилазак Манастира за неки други дан. Међутим, као да не мари за олују која јој се толико брзо приближавала и муње које су сијевале свуда около, стојећи на чамцу, приближавала нам се монахиња Агатија, ведрог и насмијаног лица:
-Не бојте се рече јасно и својом појавом нам поврати изгубљени мир. Док нас је возила исприча да је монахиња већ десет година, да је завршила енглески језик и како њени родитељи нијесу могли да разумију њен животни избор и одлуку да се овако посвети Богу. Ова смирена монахиња, која је ту дошла из питоме Војводине, рекла нам је да ништа осим Бога њеном животу није могло дати смисао.
Пристали смо баш у тренутку када је невријеме захватило цијело острво и утрчасмо у цркву да се склонимо од пљуска и олујног вјетра. Ту нас је дочекала игуманија Манастира, мати Фотина, иначе дипломирани психолог, родом из Сурдулице. Иако испод монашке одоре, њена љепота није могла остати сакривена.
Историја, сналажење
Игуманија поче да нам укратко објашњава поријекло манастира Цркву Светих Благовијести је подигла Јелена Балшић, супруга зетског владара Ђурђа ИИ Стратимитовића и ћерка кнеза Лазара. Јелена је била борац за очување православне вјере, а јој жеља била да јој мошти буду у Манастиру у Бешкој. Поред ове цркве налазила се и црква Светог Ђорђа коју је подигао Јеленин супруг Ђурађ ИИ.
На излазу из цркве пљусак је био страшан, тако да једва стигосмо у конак. Ипак на путу до конака, могли смо видјети прелијепо уређен врт, са преко седамдесет стабала маслина, шипака, крушака и другог воћа, дивних ружа, рузмарина, лаванде и разног љековитог биља.
На питање какве су овдје зиме и да ли се дешавало да мјесецима не могу никуда из Манастира, мати је одговорила смирено да је било таквих периода, али да су оне спремне на све.
Једном је била тако јака зима да два мјесеца нијесмо могле до продавнице, јер је пут био залеђен. Али познајемо знаке времена и рачунамо да дуго нећемо моћи у град, па донесемо чамцима све што нам треба додајући да тренутно имају само један чамац, јер им је један однијела вода.
- Чамцима доносимо и грађевински материјал и храну и превозимо људе уз осмијех ће ова весела игуманија. Поред Манастира монахиње имају башту са купусом, броколијем, парадајзом, паприкама, краставцем.
- То није довољно за нас 14, колико нас има у Манастиру, али опет за остатак се снађемо.
Монашки чин
Игуманија Фотина нам открива како је добила име.
- Име сам добила на самом монашењу. И то тако што док се митрополит молио и изговарао имена светих жена, када је изговорио име Фотина, ја сам осјетила диван мир и благослов каже Фотина и додаје да се дешавало да нека монахиња добије и мушко име.
Прича игуманија како је донијела одлуку да се замонаши:
- Ја сам завршла психологију у Скопљу и тада сам често обилазила манастире у Грчкој јер ме стално нешто вукло ка овом начину живота, посебно након крштења које сам обавила шест година прије монашења. Након завршеног факултета Фотина је радила у медицини рада, али хтјела је, како она каже, да Богу служи свим својим бићем монашки пут се указао као једини могућ за остварење такве жеље. Када је 1992. године митрополит прешао у Црну Гору и ја сам тада из манастира који се налази у близини Вршца, прешла у Здребаник код Даниловграда, гдје сам провела пет година, а након чега одлазим у Манастир Дуга код Биоча и ту проводим седам година, да бих 2004. године прешла у Бешку.
Манастир
Огромна је разлика била живјети у манастирима који су такорећи у цивилизацији и овом овдје. Дошла сам са још једном сестром, тако да смо нас двије саме живјеле у манастиру. Било је јако тешко, с обзиром да смо дошле у јуну, врућине су биле неподношљиве. Биле смо такорећи без пара, без ичега. Дрвеће није било засађено, па хлада није било нигдје. Пијаће воде такође није било ни тада, а нема је ни данданас, а пумпа за техничку воду се стално кварила. Морале смо да научимо да возимо чамце ,јер је то био једини начин да пређемо на копно. Шест година смо биле без струје и имале смо најезду скакаваца који су јели све што год бисмо посадиле. Од комараца није могло да се дише, због влаге која је изузетно велика и која је погодовала њиховом множењу. Било је и змија додаје мати али њих се нијесмо толико плашиле. Застрашујуће су биле и приче рибара да су ловећи по језеру угледали свакакве сподобе, па није нимало било пријатно када се све стиша, а ми останемо саме. Дешавало нам се да паднемо у малодушност, посебно када се годинама ништа није дешавало, није било помоћи ниоткуда, црквени живот није био активан као што смо навикле. Осјећала се нека негативна присутност у ваздуху, која је временом била све мања и мања јер смо се молиле. Помоћ је полако почела да пристиже, Манастир се обнављао и напокон је овдје успостављена једна оаза мира присјећа се игуманија.
Мати прича да од 1670. до 2004. године није био плаћан порез за манастир.
Распоред, завјети
У Манастиру постоји ред и дан је испуњен, тако да не може никоме да буде досадно прича мати и објашњава: Устајемо у четири, молитва је у пет, након тога иде богослужење, па доручак, дневне активности, ручак, одмор, опет дневне активности, богослужење и и током дана су распоређени часови које похађају млађе сестре. У дневне активности спадају: сликање, шивење, превођење, кување, рад у башти, чишћење, кошење траве и за сваку од тих активности мора се претходно добити благослов.
- Дневне активности или послушање имају дубљу позадину, објашњава мати, а то је одрицање од своје воље јер ми у Манастиру дајемо три завјета: дјевствености или дјевичанства, послушања и сиромаштва.
- Трећи завјет се односи на то да се ништа не стиче за себе, већ се даје сиротињи или манастиру све што се стекне или наслиједи. Интересовало нас је како се хране у манастиру, на шта нам је мати рекла: „Ми постимо четири поста годишње, тј. ускршњи, божићни, Петров пост и богородични. Поред тога у Манастиру је сваки понедјељак, сриједа и петак посни дан, а месо се једе само када одемо у госте, а риба нам је често на менију коју лови отац Николај из Манастира Морачник који се налази с једне стране нашег Манастира, док се са друге стране налази Манастир Старчева Горица, одакле нам долази отац Григорије да би држао код нас богослужење“.
Услов за монашење
Монахиња каже да су кушње нормална ствар и да су монахиње навикле да страже над својим умом и препознају мисао која им не долази од Бога.
- Због самог начина живота који подразумијева велика уздржања, имамо и побједу над мислима које долазе као искушење и које би нас узнемириле каже игуманија и додаје да је пост, уздржање, исповиједање, причешће, оружје које помаже у борби против земаљских напасти. Уколико се ту попусти, одбрамбене снаге падају и човјек се предаје стихијама. Игуманија каже да јој најтеже пада то што је постављена на велики положај и самим тим осјећа велику одговорност за све монахиње у Манастиру.
- Овдје су све сестре са факултетом, неколико њих су завршиле енглески, неке економију, маркетинг, имамо сестру која је завршила екологију, обишла пола свијета, била спеолог, планинар,обишла Антартик, Гренланд, Тибет и замонашила се. Монахиње су из Србије, Босне, Русије. Да би се неко замонашио -прича мати мора да прође најмање три године, по Уставу Српске православне цркве, а поред тога је важно да човјек у срцу схвати да је то његов избор, а не да се улази у овакав живот из погрешних побуда. Ја као игуманија посматрам искушенице да ли су зреле за овакву одлуку, да ли врше присилу над собом, да ли им је манастирски живот бијег од стварности са којом требају да се суоче. Многим искушеницама митрополит није дозволио да се замонаше, говорећи им да Богу могу да послуже тако што ће се остварити као мајке, иако њима то није било право додаје мати. Дешавало се да људи који су били у браку а немају дјеце се замонаше након развода ако се установе да су им мотиви чисти.
Фотина
Рођена 1962. године у доба комунизма, времену које је било безбожно, у времену хипи покрета и источњачких филозофија, Фотина је испробала све и схватила да ништа од тога душу не сити.
- У то вриј еме добила сам и свој а кола, пропутовала свијет, вољела и била вољена, пробала и медитацију и све што се учинило интересантним. Једноставно, мој дух је био љубопитљив и све ме је занимало. Док сам студирала, схватила сам да учим гомилу глупости и да је све то пресипање из шупљег у празно, али сам ипак завршила факултет. А онда сам се сусрела са једном здравом научном теологијом, која има своје основе, аргументе, која се заснива на откровењу Божијем и има чврсте доказе. Ја сам имала могућност да се удам и баш тада када сам била на прекретници живота, схватила сам да љубав коју могу да добијем од Бога је довољна да испуни све моје потребе, иако то многи нијесу могли да разумију, више се никада нијесам окретала нити сам икада жалила за оним што сам оставила прича игуманија.
Молиоци
Фотина објашњава да је основни задатак монаха молитва, мада многе прате и дарови попут исцјељења, пророковања, чудеса.
- Знам и да су се након молитава у нашем Манастиру дешавала исцјељења и чудеса. У манастир долазе да се замонаше и они који су водили уредан живот, као и они који су све прошли и доживјели избављење и сад му служе и једни и друге. Разне су судбине монаха. Некада они који су прошли свакакве лоше ствари могу много више да помогну људима савјетом јер их разумију. Фотина упозорава на данашње савремене покрете, јогу, гатања, хороскопе, алтернативне методе лијечења и апелује да се омладина чува од блуда.
- Млади људи су изгубили критеријуме и савјетујем им да не саде тикве са ђаволом, да не би жалили напосљетку. Основна мисија ђавола је да убиједи људе да не постоји, али Богу хвала за његову силу која побјеђује све.
На крају разговора, небо се неким чудом потпуно разведрило и могли смо безбједно назад.
- Е, нећете ми гладни назад, дуг је пут повика Фотина и одведе нас у манастирску кухињу у којој је све предивно мирисало од куваног купуса, брокулија, печеног ражаног хљеба и колача. Уз благослов се опростисмо од ове дивне жене, која нас је позвала да дођемо опет. Сједосмо у чамац замишљени, сада много боље разумјевши тајну шта значи одрећи се земаљског ради небеског.
Крштење
У ванредним ситуацијама и жена може да
обави крштење под условом да је она крштена. Ако је неко некрштен, на
мјесту гдје нема свјештеника и дешава се да умире, жена има право да
обави крштење. То може бити и бабица у породилишту или мајка
новорођенчета уколико се види да дијете неће преживјети. Али уколико
преживи, свештеник треба ту особу да миропомаже каже игуманија.
Светлана Лајовић
Извор: Побједа
Фото: www.vere.gov.rs (архива)
Преузето са: Митрополија Црногроско-Приморска
Нема коментара:
Постави коментар