Владичин Хан: Бескућници с осморо деце

Насеље Кула, на брду, повише Владичиног Хана, у најсиромашнијем граду у Србији. Одозго пуца видик на град. У стрмој, тесној улици дочекују нас деца, веселом грајом се окупљају око теренског возила. Тешко их је пребројати на први поглед - једни су ижџикљали, а остали једно другом до увета. Сви су Нешићи, од оца 43-годишњег Горана и мајке Негославе, три године млађе. Улазимо у високу недовршену кућу, накалемљену на стрмину, у усеку брда. Пењемо се степеницама. Соба пространа, па кухиња и још једна соба; купатило је без плочица, али с кадом, текућом водом... 

- Није наша - уздише Негослава. - Од блиских рођака је, дали нам да се служимо. Гледам да је чисто, да трун прашине нема, због деце, свих нас - дочекује нас домаћица. Упознајемо њихово осморо деце. Најлакше је тако што их Негослава поставља на кауч, од најстаријег до најмлађег кога она држи у рукама. Креће прозивка: Милан - 14 година, Александра - 13 година, Лука - 10, Весна - осам, Андреја - седам, Јелена - пет, Лена - три и најмлађа Дуња која има 15 месеци. Разлива се смех у соби, деца весела. Неко је сито, неко би могло нешто да поједе, а има и гладних. Лена тражи комад хлеба.

- Хлеба увек имамо. Месим и печем у тепсији, мора да има, то их засити, а и завара глад када немамо довољно хране. Мада, ретко се то дешава - каже Негослава.

БОЛИ СНАГА

Горан, глава куће, ради у шуми.

- Нема времена за госте - каже кроз смех његов првенац Милан који се спрема да крене у сусрет оцу који у оближњој шуми ради као најамник. - Онако висок, кошчат, повијена му леђа од извлачења дрвета, буковине и храстовине. Све послове ради, сече тестером дрвеће, кастри гране, сече на дебла, раставља секиром у цепанице, извлачи на пут, товари у камионе. Дневница је око 18 евра, а то је за нас пуно. Посла нема стално, а не би ни могао сваки дан, напорно је, умара се, боле га руке, кости, снага - вели Негослава.

Новац њен муж доноси кући, а увече се договарју шта ће купити. Храна и одећа су на првом месту.

- Добар је човек, мој Горан. Не пије, зна да ракија растура кућу. Хвала драгом Богу, подарио нам ову дечицу здраву, чилу и веселу. Кућа нам је отворена, смех у њу царује, а мени није тешко да рађам јер их волим. Шта има драже од деце на свету? За мене ништа! Зато их чувам као мало воде на длану. Обавеза јесте велика, али не жалим се. Радим по кући, по цео дан сам око шпорета, кад претекне времена идемо у Гораново родно село Урвич, које је између Хана и Џепа. Брдско-планинско је, тамо су његови остарели родитељи, имају једну краву, хранимо је како бисмо имали млека за децу и мало сира. Садимо и башту, па шта роди. Кад нема градобије, рађа се пасуља, кромпира, купуса, паприка, парадајза... Није довољно, зато Горан приноси из надница, придодаје за брашно, со, шећер, зејтин. Од свега помало, а ја делим, како знам и умем, као они чаробњаци, и кад нема, мора да има - смеје се Негослава.
 

Чоколада непозната

Деца још нису пробала чоколаду, више и не памте када су појела поморанџу, банану. За слаткише из радње не знају, Негослава им прави домаће колаче од брашна и шећера. А кад им направи ванилице са пекмезом, у стању су две тепсије да поједу.
- За много тога су жељна, па и хране, за много тога још не знају. Можда је то добро, можда није. Не могу да грешим срце и кажем да не треба да пробају чоколаду. Деца су то, али рачунам, расту, завршиће неке школе, Милан и Александра први, па ће доћи до неког посла, а тад ће купити за све. Васпитали смо их да буду сложни - објашњава Негослава.

Старија деца иду у школу у Хану. Милан је у осмом разреду, нема јединица, мада нема још ни петица. Александра је у седмом, бори се да буде врло добра, Лука је у четвртом, Вељко у другом, а Андреја у првом разреду, и они су запели да буду одлични. Јелена и Лена су у предшколском и воле да цртају, стално траже блокове и бојице.

- Књиге добијамо бесплатно, пошто нико није за стално запослен, а не плаћамо ни предшколско. Имамо социјалну помоћ и дечји додатак, и то све донесе укупно око 200 евра. То нам много значи јер морамо да платимо струју и остале дажбине. Проблем су одећа и обућа за децу. Не могу да тражим од других, од кућног посла годинама нисам сишла до Хана, до центра вароши, тамо одем једино кад се порађам.

ПАСУЉ И ЂУВЕЧ
Свакодневно се код Нешића меси округли хлеб. У великој шерпи увек се крчка нешто за ручак.


- Јела су главна на столу: пасуљ, кромпир, чорбе, варива, паприкаш, ђувеч и тако... Много других јела нису пробали, али шта им фали? Ништа! Једу хлеб намазан свињском машћу, посољен, па хлеб на који ставим одозго мало шећера и - гледајте их, пуцају им образи од црвенила! Играју се, чувају и пазе међусобно. Много ми помажу старија деца, научили смо их да воде рачуна о млађим. Ево сада, када морам нешто да радим, Лука чува најмлађу бебу Дуњу. Навикла се на њега, грли га, код других хоће да заплаче. Тако је било одувек, свако од старијих је имао обавезу да чува млађег. Зато се слажу, никад се не бију. Ови млађи трче код старијих, грле их, љубе, траже да их узму у руке... Па, како да не будемо срећни - истиче Негослава.

Овој породици недостаје пуно тога материјалног, али љубави имају напретек. Деца расту, мења се хладно време топлим, а њима је потребна гардероба. То им ствара највеће проблеме, па воде и свеску у којој пишу шта треба купити, по реду. Нема за све у исто време.

- Ех, кад би Горан нашао неки сталан посао, лакше би било. Плате су мале, али сигурне. Надничарење је повремено и с временом, а сталан посао доноси сигурност и олакшање. Овако, неизвесност нас убија, али да бисмо опстали, децу извели на пут живу и здраву, мислимо само на сутрашњи дан. Где да планирамо за недељу дана? То би нас увело у болештине - каже Негослава. - Никад не бисмо отишли у народну кухињу, тамо иду невољни, они који немају никаквог излаза, болесни који не могу да раде и сами гледају себе. Горан не да, каже, нисмо просјаци. Ми имамо по десет прстију, вољу, жељу, снагу, а то мало што приходујемо ако је слога у кући, велико је.

Деца су се заиграла и једно другом скачу у руке, на ћукиш, како виче мала Јелена док је Милан прихвата на леђа. Бројне невоље муче ову породицу, од тога да немају сопствени кров над главом, до недостатка хране, одеће и обуће. Али, они се не предају. Негославина је девиза - деце никад доста, зар не?

Одећа са пијаце

- Вредан је Горан, зарадиће он како зна и уме, вели Негослава. - Такав је, борац! А, све је теже. Купује деци одећу на пијаци од Рома који је доносе из Бугарске, из Панчева, одакле све не. Ту је најјефтиније, али квалитет је никакав. За боље немамо пара... 


Извор: Вести онлине