Православна мисија у Сиера Леонеу

 Људи се рађају, живе и умиру у незамисливим условима

Носећи се са животом, ми се молимо, одлазимо недељом у цркву, трудимо се да, што најбоље можемо, испуњавамо заповести, и искрено смо благодарни Богу за све дарове којима нас обдарује. Но, и поред тога, забринути смо за своју сигурност, страхујемо за будућност своје деце, опседнути смо уштеђевином за своје пензионерске дане. Жртве смо многобројних болести узрокованих стресом; у принципу смо незадовољни својим запослењем и задрхтимо од страха кад се загледамо у своје тело које стари. Олакшање налазимо у куповини и трошењу на себе, обнову у повременом „затезању" лица, и смисао живота кроз дружење са светом путем друштвених мрежа. Тави су проблеми развијеног света и покушаји решења тих проблема, решења „новог доба", који су неминовно осуђени на неуспех.

На другом крају планете, одвија се другачија прича. У земљама трећег света, у Сиера Леоне, на пример, живот је потпуно другачији. Бауљајући сиротињским четвртима Фритаун-а, престонице ове сиромашне западноафричке земље, Андрија Радан је шокиран. „Увек сам сиромашне четврти замишљао као места са ограниченим трајањем, без постојаности, само као тренутне животне околности, којих ће се њихови становници моћи ускоро ослободити. Далеко од тога. Људи се рађају, живе, и умиру у незамисливим условима живота, без наде да ће се стање икада поправити".

Андрија, Дијана и Симеона су тренутно у Африци. Преосвећени владика Иринеј дао им је свој благослов да бораве у Православној Мисији у Сиера Леоне, оази наде у земљи која с муком покушава да надживи незамисливе страхоте грађанског рата и његових погубних последица. Под покровитељством Православне Александријске Патријаршије, Аустралијанац грчког порекла, о. Теми Адамопулос, пре десет година основао је ову мисију која најугроженијим становницима обезбеђује храну, воду, здравствену негу, образовање и духовну потпору.

Троје младих из Сиднеја са огромном неверицом прихватају већину ствари са којима се суочавају. Потресно је. Не могу да верују - ни замислити нису могли, да постоје и оваква места и оваква беда и невоља. Али, искусили су и неописиву радост; срца су им освојила локална деца. „Немогуће је да се не заљубиш у свако од ове деце, особито у Теодора (на слици). Тако тужна прича а тако срећна деца", каже нам Симеона Радан. „Има толико деце у Сиера Леоне, и сви нас са таквим узбуђењем и радошћу дочекују да скоро заборавиш на све остало. Осмех им је „од ува до ува", опчињени су бојом наше коже и косе и, наравно, нашим камерама. 'Кликни ме', сликај мене, свако од њих довикује нам.Скачу од среће, држе те за руке, грле те и прате те куд год да идеш. Пре неки дан једна мала девојчица, сироче, попела ми се у наручје и заспала, на афрички начин, на мојим леђима. Хоћу да живим у Африци", пише Симеона која је одушевљена приликом да буде учитељица у једној од две школе којима руководи Православна Мисија у Фритаун-у.

Ова Мисија основала је и здравствену клинику и прихватни центар за инвалиде у овом граду. Дијана Мачинко је квалификована медицинска сестра која као волонтер помаже у раду клинике.
„Огромне су потребе за здравственом негом, лековима, ортопедским помагалима и другом медицинском опремом, и од непроцењиве важности, обзиром на мноштво оних са тешким физичким повредама и инвалидитетом. Сурови грађански рат оставио је за собом хиљаде људи без руку, ногу и велики број парализованих. Људи са телесним недостацима маргинализовани су у друштву, о њима нико не брине, једино Православна Мисија овим несрећницима пружа неку помоћ, и наду, у земљи паралисаној разним недаћама", каже Дијана.

Андрија је нарочито потресен сценама са којима се сусреће разносећи помоћ у храни
породицама по сиротињским насељима. „Кад видите да деца немају ни тоалет него врше нужду по сметлиштима и каналима загађеним смећем, поражавајућа је мисао да ће тако живети до краја живота," али брзо додаје да је, „пажња и брига ових истих невољника за нас и нашу добробит заиста одушевљавајућа", и подстрек и инспирација волонтерима за труд и рад.

Његово Преосвештенство, Господин Иринеј сматра да су лична искуства Андрије, Дијане и Симеоне у приказивању ове трагичне, али и инспиративне приче, од суштинског значаја за нас у Аустралији; да се беспомоћан положај становника Сиера Леоне приближи нама у Аустралији. Ретки су међу нама они који знају било шта о постојању и мисионарском раду Православне Цркве у Африци. Нажалост, још мање је оних који потпомажу напоре наше Цркве у овом мисионарсом раду. „Након толико времена проведеног са овом дечицом, једна ствар је потпуно јасна, а то је, да је будућност Сиера Леоне у нејаким ручицама ове невине дечице. Њима је потребна подршка и издашна рука, рука коју им Православна Мисија у Сиера Леоне већ пружа", пише нам Симеона.

Православна мисија у Сиера Леоне већ је заслужила поштовање свих у Фритаун-у. Целокупан износ, свих сто процената прилога сакупљених на било којем крају планете стиже директно за потребе Мисије. Захваљујући чињеници да неколицина добровољаца врши сав посао око додељивања помоћи а не скупа бирократија хуманитарних организација, која би црпела средства, омогућава да сваки цент буде употребљен за рад Мисије и упућен онима о којима ова Мисија води бригу. Саграђена је црква, свакодневно се богослужи, Сиералеонци су рукоположени у свештене чинове и под духовним вођством о. Темија сви настоје да буду они којима се Христос обраћа говорећи: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми" (Мат. 25, 35-36).

ПОМОЗИМО ПРАВОСЛАВНУ МИСИЈУ У СИЕРА ЛЕОНЕ!

Чујмо позив Христа, Господа нашег, „Ходите благословени Оца мојега; наследите Царство које вам је припремљено од постања свијета". (Мат. 25,34).

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
Преузето са: Српска Православна Црква