Патријарх Кирил: „Да би се исцелила духовна рана коју је задало безбожништво треба да помогнемо људима да прођу путем новог уцрквљења“

Његова Светост Патријах Московски и целе Русије Кирил дао је интервју главном уреднику листа «Смоленске новости» С.Новикову.

— Ваша Светости, 27. јануара 2014. године навршиће се 5 година откако сте изабрани за патријарха. Шта сте ново за себе за ових непуних 5 година, Ви као човек који је и пре тога познавао и црквени и световни живот, односно наизглед све, - открили (можда и с чуђењем): у земљи, у Цркви, у људима?

— Обилазећи градове наше земље и других земаља за које канонски одговара Московска Патријаршија, разговарајући с људима, уверавам се у то да су Христове речи «њиве се беле и зреле су за жетву» (Јн. 4, 35) актуелне као никад пре. Цркви заиста недостају делатници на њиви доношења радосне вести.

Првосветитељске посете су учврстиле моју увереност у то да је унутарцрквена мисија и просвећивање наших сународника оно на шта треба пре свега да усмеримо своје снаге. Данас се у целој Русији отварају нове епархије, нове митрополије, оснивају се дужности парохијских радника, између осталог, предавача катихизиса и мисионара. То треба да дâ нови импулс црквеном животу, да повећа број парохија, да приближи пастире и архипастире народу, пастви.

Неки су деценијама покушавали да из корена ишчупају веру из душе нашег народа. Да бисмо исцелили духовну рану коју је задало безбожништво треба да помогнемо људима да прођу путем новог уцрквљења. И верујем да је Господ с нама на овом путу.

— Академик Лихачов је сматрао да би (цитирам) «за хришћанство била несрећа да се поново сједине Црква и држава; напредак се састоји у повећању простора слободе, а простор слободе за Цркву је у томе да се ослобађа своје зависности од државе». Сад се са свих страна чују прекори, с једне стране због подржављења Цркве, с друге – због клерикализације земље. Где је по Вашем мишљењу граница која одваја сливање Цркве и државе од партнерства?

— Разговори о клерикализцији државе или о подржављењу Цркве немају никакве везе са стврношћу. То је мит који није поткрепљен ниједном чињеницом.

Клериклизација у исконском смислу ове речи јесте стање државе или друштва у којем је сва световна власт у земљи концентрисана у рукама клира. Нема ниједног примера који би потврђивао овакво стање ствари у Русији. Не само то, представницима клира је строго забрањено да прихватају било које функције власти на свим нивоима. Између осталог, забрањено им је да буду изабрани у органе народне власти (осим изузетних случајева чији су оквири строго наведени).

Нема ни подржављења Цркве. Држава нема директне полуге утицаја на Цркву. Црква је данас у потпуности слободна у свом унутрашњем животу, у својој проповеди, у издавачкој и информативној делатности, у свом дијалогу с друштвом и државом.

Проучавање црквене историје XVIII-XIX века у истраживачима рађа помешана осећања. У синодалном периоду Црква је била строго уграђена у државни систем и називала се „надлештво православне вероисповести“. Не желимо да се ова историја понови зато што смо уверени да су крвави догађаји с почетка ХХ века и прогони Цркве који су затим уследили у многоме резултат тога што је била поробљена од стране државе.

Црква брани своју слободу зато што је уверена да јој само независност даје могућност да у потпуности буде духовни ауторитет. Било какав облик сливања Цркве и државе је опасан за Божије дело. Само проповед слободне Цркве звучи гласно и убедљиво. Ако Црква губи слободу то у знатној мери компликује вршење оне мисије коју нам је заповедио сам Спаситељ: „Научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа, учећи их да поштују све што сам вам заповедио“ (Мт. 28, 19-20).

Данас се ни Црква не меша у послове државе, ни држава се не меша у послове Цркве. Међутим, притом обе стране сарађују на заједничку корист у читавом низу питања, како на општеруском, тако и на локалном нивоу. То није клерикализација и није подржављење, то су односи партнерства.

Желео бих још једном да истакнем: Црква не ставља себи у задатак да стекне утицај на државну политику. Она се само обраћа друштву, властима, представницима нуке, уметности и пословних кругова сведочећи о Истини. Она само тежи ка томе да до сваког човека, ма ко он био – радник или државни чиновник – донесе духовну аксиому: живот без Бога је бисмислен и бескористан.

— Ове године се слави 400. годишњица династије Романов. Зашто Црква обележава овај јубилеј?

— Пре 400 година истовремено су се десила два догађаја: као прво, стављена је коначна тачка у историји Смуте која је деценију и по пре тога мучила земљу, и као друго, 1613. године је окренута нова страница у руској историји везана за име Романова.

Управо захваљујући напорима Дома Романова наша земља је успела да превлада последице дуге друштвено-политичке кризе. За три века њихове владавине Русија је постала јака држава која поседује огромну територију, многобројно становништво и јаку економију која се брзо развија.

Успех Романова доказује да је Русија у стању да постигне велике висине, да чини грандиозне скокове у свом развоју и да има огроман потенцијал. То не значи да је владавина Романова била идеална, али из овог историјског периода савремена Русија може и треба да извуче важне лекције. Занимљиво је да је данас без обзира на значајан јаз између начина живота руске елите и целог осталог народа, управо исповедање православне вере и једнима и другима омогућило да се осећају као јединствена нација којој је Божији Промисао дао сопствени пут и посебно место у светској историји.

У свим сложеностима и противречностима епохе владавине Дома Романова управо је Православље за земљу увек било најважнија духовна веза без које би било немогуће стварање политички моћне и духовно јаке државе – државе која се простирала од Балтичког до Црног мора и од Карпатских планина до Тихог океана и која је светлост Христове вере и европске културе донела многим народима.

— Сви људи који су постигли високе положаје жале се на усамљеност. Да ли Вам је познат овај проблем?

— Служење пастира, а тим пре архипастира увек значи рад с људима, с паством. Међутим, паства и пријатељи су различите ствари. Паства су духовно блиски људи, али су односи с њима превише сложени и тајанствени да би се уклапали у појам обичног пријатељства.

Пријатељство у општеприхваћеном смислу је за патријарха практично недоступно. Јер имати пријатеље значи намерно, руководећи се притом личним мотивима, давати предност једнима, извесном блиском кругу на уштрб других. Осим тога, служење архипастира, а посебно патријарха подразумева велико оптерећење – из дана у дан, без икаквих слободних дана, - тако да он практично нема могућности да се среће с онима с којима би желео.

То је једна од тешких стври у служењу патријарха. Оно намеће веома строге обавезе, укључујући и личне односе. Патријарх према људима треба да се односи без икаквих изузетака и без тога да некоме даје предност.

— Ваша Светости, знам да скоро не дајете интервјуе, зато сам Вам посебно захвалан што сте нашли времена.

— Желим Вам помоћ Божију и успех..

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру