Два дана радимо за француску сатницу

Са ценом радног сата од свега 2,2 евра, сврстали смо се на неславно дно европске лествице по примањима. Нашем запосленом треба два дана да заради сатницу Француза

ТРАЈЕ исто у свим деловима света, али није исто цењен. Док запослени у Француској за сат заради просечно 34 евра, у Србији његов колега на толико пара може да рачуне тек после више од 15 часова. Готово два радна дана. Да би сустигли радника у Немачкој, који за 60 минута обезбеди себи 30 евра, на послу морамо да „откуцамо“ бар 13 сати. То важи само за оне са просечном платом, а таквих је у Србији све мање.

Поређење са зарадама за две трећине запослених који у коверти добију мање од просека, превише је болно. Они са посла кући однесу тек око 25.000 динара месечно. Њихов сат кошта тек 1,3 евра. Тако се српски радник сврстао међу најмање плаћене на Старом континенту.
Сат рада у Европској унији стаје од 3,9 до 39 евра, у зависности од тога да ли је реч о Бугарској или Шведској, чланицама ЕУ. Разлике у европским платама израженије су и од разлика у националном богатству. Радник у Европи, у просеку, кошта око 23 евра, док је у осам земаља некадашњег источног блока сатница испод 10 евра.

У Чешкој, тако, радна сатница износи 10 евра, Хрватској 8,7 евра, БиХ 3,5 евра, Румунији 4,4 евра, док је у Србији од 2,2 евра упола нижа.

- Српски радник је, нажалост, међу најмање плаћеним радницима, не само у Европи, него и у свету - каже, за „Новости“, Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката АСНС. - Просечна нето зарада, без пореза и доприноса у Србији је 44.182 динара, а 60.896 динара бруто. Из тога произлази да српски радник по радном сату ради за 251 динар или 2,2 евра.

У Унији послодаваца кажу да смо при европском дну што се тиче радног сата. Драгољуб Рајић, председник Уније послодаваца, указује да спадамо у осам земаља са најнижом сатницом у Европи. Упркос томе, инвеститори нас заобилазе.

- Разлог зашто је инвеститора још мало је у томе што инвеститори прво гледају колики је ниво заштите приватне својине у одређеној земљи, затим колико брзо њихова инвестиција може да се реализује и да ли могу да јасно предвиде трошкове те инвестиције - каже Рајић. - То све у Србији још је споро и непредвидиво због замршене бирократије и различитих скривених пореза, нејасне правне регулативе, застарелог закона о раду, лошег Закона о планирању и изградњи, проблема са Катастром непокретности.

Тек после свега овога, додаје Рајић, инвеститори гледају колики је просечни радни сат за дату државу и да ли држава даје неке субвенције уз инвестицију.

Наш лош положај још више је погоршан падом Србије на листи конкурентности Светске банке на 101. место. То значи да је Србија тренутно по условима пословања међу последњима у Европи. Ову листу гледају сви озбиљни инвеститори у свету који се одлучују да пласирају средства у неку земљу.

- КиМ је испред нас по зарадама у државној управи, здравству и образовању али не објављују плате у приватном сектору и по делатностима, као ни Албанија - каже економиста Мирослав Здравковић. - У односу на нашу бруто плату, пошто Кинези добијају бруто па сами себи уплаћују шта треба, Кина крајем ове или почетком идуће године премашује Србију, а Пекинг и Шангај су већ далеко изнад наших плата.

Разлике у зарадама на Старом континету још су уочљивије када се „претворе“ у производе. Са просечном зарадом од 390 евра, грађанин Србије морао би да ради 13 година да би купио стан од 50 квадрата. Наравно, под условом да целу зараду склања са стране и не потроши ни један једини динар. За свој дом, просечан радник наше земље мора да ради три пута дуже од Немца и два пута дуже од Словенца.

У дежели зарађују око 1.000 евра, а квадрат се у просеку нуди за 1.500 евра. Тако за стан од 50 квадрата он мора да ради 6,2 године. Када би Немац своју плату чувао 5,5 година, могао би да купи исти стан, иако његова цена достиже 100.000 евра. Јер, просек му је 1.500 евра месечно.
За аутомобил вредан 14.000 евра, радник у Србији морао би да штеди читаву зараду три године. Словенац много лакше долази до лимузине. Од истог четвороточкаша дели га само 14 месеци и 15 дана. Раднику Немачке за аутомобиле исте вредности било би довољно девет месеци и 20 дана.

ПОСЛОДАВЦИ: МАЛО СЕ РАДИ

ИСТРАЖИВАЊЕ Уније послодаваца показује да је мало радника у Србији који раде пуно радно време, односно осам сати. Таквих је тек 9,4 одсто. На узорку од 242 компаније у којима ради скоро 15.000 људи, истраживање је показало да око 17,4 одсто запослених ефективно ради пет сати, 16,5 одсто свега три сата дневно, а 1,2 одсто њих ефективно је ангажовано мање од једног сата. У домаћим компанијама 23,2 одсто радника користи паузу дужу од једног сата, а 22,9 одсто одмара се 30 минута. За годину дана, чак 29 одсто запослених тражи шест до десет пута слободан дан, а 25 одсто њих чак 16 до 20 пута.

 МАЛИ И МИНИМАЛАЦ
 КАКО каже Ранка Савић, и минимална зарада у Србији је међу најнижима, и износи око 21.000 динара, односно 188 евра. Гори од нас су Македонци са минималном зарадом од 131 евра, Албанци са 149, Румуни са 157, Бугари 159 евра, док је у БиХ 166. - Месечни минималац у Кини је 200 евра - каже Савић. - Истовремено, чак девет пута већи минималац примају радници у Луксембургу од 1.874 евра, а у Словенији 784 евра.

Извор: Вечерње новости