Може ли популарна култура заменити религију?

Идеја да су познате личности врста „идола“ није нова. Откако је Холивуд почео са радом, филмске звезде и друге познате личности су називане божанствима. Свима нам је познат назив дива за оперске певачице, а у новије време овај назив се користи и у комерцијалнијој музици за певачице, а сама реч долази од италијанске речи која значи богиња. Затим у популарној музици јављају се називи као што су „рок богови“ и „поп идоли“.


Међутим, док коментатори и медији представљају ову врсту „обожавања“ познатих личности као врсту религије, већина обожавалаца познатих се изјашњава да нема осећај да оно у шта се упуштају има религијски карактер и потпуно одбацују идеју да су личности којима указују ту врсту „обожавања“ богови или божанства. Дакле, култура која се ствара око познатих личности, односно популарна култура је двосмислена. Она очигледно има елементе религије и самим тим изискује и нашу пажњу као црквених људи и хришћана верника.

Данас нам је свима јасно како сазнајемо за познате личности. Вести о њима и њиховим приватним животима данас заузимају велики део медијског простора, па је тешко не знати за поједине личности. Занимљиво је да су у самом почетку филмске индустрије информације о познатима, намењене широким народним масама, у одређеном смислу биле контролисане и било какви скандали су бивали цензурисани, јер се сматрало да друштво није било спремно за такву врсту сензација и скандал-маркетинга. Међутим, све је почело да се мења шездесетих година прошлог века када је новинарство, а посебно фотографско новинарство, доживело експанзију. Познате личности ухваћене у неком незгодном и компромитујућем тренутку постале су интересантније за јавност од цензурисаних и контролисаних производа. Јавност је показала да је више заинтересована за ону људску и стварну страну познатих него за култ и приче фабриковане око њих. Ипак, култура око познатих личности или популарна култура се показала као нешто што може бити изманипулисано и искоришћено не само од стране новинара, већ и од стране самих познатих личности. Бројне емисије, документарни филмови, живи „ријалити“ програми указују на то да је култура око познатих личности промењива, прилагодљива и манипулативна. Многе познате личности данас нису више мета новинара, већ саме својевољно отварају своје приватне животе за јавну инспекцију. Кроз њихово самооткривање они постају продукт. Њихова интима постаје артикал.  Данас, знамо за поједине људе јер је тешко не знати за њих. Дакле, култура око познатих личности данас је познавати и бити познат на све могуће начине.

Још шездесетих година прошлог века, када је култура око познатих почела да измиче контроли, један западни критичар је рекао да  су познате личности (звезде) оне личности које су познате по њиховој познатости. Овим се подразумева да бити познат није обавезно повезано са неким уметничким даром, вештином или врлином. Овим се чак подразумева одређени степен „плиткости“ познатих личности, тако да је бити познат, искључиво резултат медијске пажње. Уколико се сложимо са овом тврдњом, онда морамо да закључимо да културу око познатих личности карактерише непромишљена знатижеља и неукусна самопромоција. Ако овоме додамо још и повезаност самооткривања познатих личности и комерцијалног интереса за продуктима популарне културе, онда нам не преостаје ништа друго већ да закључимо да је позната личност само један аспект експлоатисања лаковерне јавности. У том случају, једина логична богословска реакција би била да се разобличе негативне стране опсесије познатим личностима и искритикује популарна култура као деградирајући феномен. Међутим, и поред евидентних недостатака у популарној култури, богословско мишљење о популарној култури мора узети у обзир улогу и значај коју она има у јавности, као и то да она представља потенцијално средство за мисију којим може да се изрази богословска креативност.

Теорија да је медијска представка популарне културе и културе око познатих личности нека врста религије делимично се ослања и на теорију секуларизације, односно опадања религиозности у свету са западном културом. Према овој теорији популарна култура попуњава празнину која настаје одсуством религије. Јасно је да се у овом случају подразумева да је религија основни принцип који даје смисао свему. Међутим, било какав покушај да се популарна култура мери неком религијском аналогијом значило би редукцију саме религије. Ипак, мора се признати да култура створена око познатих личности неодољиво асоцира на религију. Медијски створена, позната личност као таква не помаже организовању друштва и не нуди никакву врсту колективног идентитета, али сама популарна култура створена око њих је лако измењива, такорећи ненаметљиво агресивна кроз медије и уређена тако да је пријемчива за свачији укус. Тако, упркос домишљатости и духовитости одговора „витез џедај“ на питање верске опредељености током последњег пописа, популарност овога одговора указује на то да сама идеја није пука случајност. О чему се ради?

Велике медијске индустрије културе које утичу на обликовање популарне културе виде велику прилику у маркетиншкој манипулацији и спиновању. Верски, митски, духовни, па и магијски симболи, дакле и позитивни и негативни верски симболи, у зависности од потребе, данас су скоро неизоставни део маркетинга, а духовне теме више нису резервисане само за света места, свете књиге или духовну музику, или пак они мрачни аспекти духовности не везују се само за окултизам, спиритизам и томе слично. Медијски простор отвара могућност манипулисања, спиновања и комбиновања свих поменутих идеја и, било свесно или несвесно, релативизује религијске истине стварајући на тај начин једну нову културу – популарну културу. Користећи религијске елементе или симболе ствара се комплексан свет митских прича и бајки које утичу на обликовање популарне културе. Изражавајући се неким митским језиком, у популарној култури постоји много богова, а посао медија је да их представи на један забаван, питак и прихватљив начин, што свакако подразумева константне измене.

Популарна култура или, прецизније, култ око познатих личности чини значајан аспект стварања имиџа и стилова, и игра кључну улогу у њиховом пласирању и прихватању. То опет значи да се култура и приче створене око познатих личности нуде као алтернативни извори усмеравања личности, посебно младих, тако да, с једне стране, постоји веза између тога шта значи бити мушко, женско, црн, бео, хомосексуалац или хетеросексуалац, одређеног политичког определења..., а, са друге, циљано конструисаних прича и стилова живота у медијским расправама. Популарна култура на неки свој, забаван начин пажљиво спинованом артикулацијом нуди разна тумачења идеје шта значи бити човек, или суперчовек, добар или лош, позитиван или негативан, природан или неприродан. Неретко се и многе хришћанске идеје узимају ван контекста Цркве и хришћанске традиције и представљају се на један „сензационалнији“ и за широке народне масе „интересантнији“ начин зарад „вишег циља“. Ипак, манипулишући само елементима и појединим идејама Цркве, религије или вере у нешто, популарна култура у најбољем случају може бити окарактерисана само као сурогат религије у савременом свету, али не и као религија, па чак ни њена алтернатива. Тешко је поверовати да људи који су се шаљиво изјаснили на поменутом попису заиста верују да су „витезови џедаја“, док православни хришћанин ипак у своје определење може да буде уверен.

Из свега можемо закључити да идентификовање начина на које се пласирају религијске и богословске теме у популарној култури није исто што и рећи да ове теме у потпуности могу да замене религију. Можда се у популарној култури све чешће јављају теме као што су грех, пад, врлина, рај, пакао, анђели, демони, добро, лоше, али хришћанске теме ван контекста Цркве не могу бити поређене са хришћанским богословљем. Посебно је немогуће сматрати алтернативом за Цркву и веру индивидуалне и исфабриковане идеје, ма колико се чиниле логичне и ма колико биле медијски исфорсиране. Са друге стране, на Цркви је да препозна у којој мери ова култура утиче на верско образовање оних који немају црквено образовање или било каквог појма о Богу, Цркви и вери, и у којој мери популарна култура утиче на њихово разумевање хришћанске проповеди. За хришћанску заједницу која је навикла да преноси хришћанску проповед онима који су већ део заједнице, ово може представљати посебан изазов, а не треба сметнути са ума да се утицај популарне културе не зауставља само на онима који су ван црквене заједнице. Сви смо савременици и сведоци те културе, тако да су неретко и они унутар црквене заједнице у одређеној мери под утицајем различитих промена и тема које се намећу медијским дискурсима. Признајући ово, не значи да Црква нема начина да задржи различит став, а самим тим и понуди својеврстан допринос популарној култури. Упркос многим својим недостацима и великом простору за критику од стране Цркве, популарна култура отвара могућност читавом спектру научних поља и јавља се као нови изазов са којим се Црква сусреће у модерном друштву. Стога, популарна култура, ипак може бити од користи богословљу данас.

јереј Владимир Вранић


Извор: Српска Православна Црква