Упоредо с „горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке
нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим
избавиоцима, својом браћом – говорио је Ф. М. Достојевски
Међу документима у књижевној заоставштини Фјодора Михајловича Достојевског (1821–1881), једног од највећих светских писаца, нађена је забелешка: „Написати књигу о Исусу Христу”. Забелешка је настала по завршетку романа „Браћа Карамазови”, дакле пред саму смрт славног писца. Не зна се тачно какву је књигу Достојевски имао на уму: да ли наставак романа „Браћа Карамазови” или посебно дело о Исусу Христу. Тајну је писац однео у гроб.
Протођакон Љубомир Ранковић приредио је књигу „Достојевски – Књига о Исусу Христу” (издавач „Глас цркве” из Шапца), у коју је сабрао мисли Ф. М. Достојевског о Исусу Христу, пажљивим ишчитавањем свих његових дела. Достојевски, каже Ранковић, напустио је овај наш свет, а није знао да је „Књигу о Исусу Христу”, своје највеће животно дело, већ написао. Шта је друго његово колосално књижевно и уметничко стваралаштво, пита Ранковић, него једна величанствена хришћанска књига над књигама о господу Исусу Христу, сину Божјем, и сину човечјем? Може се слободно рећи да је дело Ф. М. Достојевског, у последњих 130 година, дакле, у времену највећих искушења за хришћанство, одиграло важну мисионарску и просветитељску улогу, исто колико и Библија. То дело је, збиља, својеврсно чудо над чудима, у чијој основи је Христос, и његове две највеће заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњем.
Нема сумње, каже Ранковић, литература Ф. М. Достојевског је „врх над врховима” светског књижевног и уметничког стваралаштва. Она се својим горњим слојевима додирује и укршта са вечном књигом живота – Библијом. У обе кључа и тутњи „вулкан проклетих питања”, севају муње и грме громови „вечних тема”, али се увек, на крају, као ехо и одговор, утеха и награда, јавља шум лаког поветарца Духа светога и тихи глас „небеског родитеља”. Управо зато, приређивач је одлучио да уз цитате из дела Достојевског, паралелно, да и карактеристичне изводе из Библије. Верује да је књига „Достојевски – Књига о Исусу Христу” – драгоцени „јеванђељски бисер”.
– Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа – писао је Ф. М. Достојевски.
Достојевског је мучио и појам бесконачности: реални (створени) свет је коначан, непредметни свет је бесконачан. Ако би се спојиле (паралелне) линије свршено би било са законом овог света. Али, оне се у бесконачности састају и бесконачност, несумњиво, постоји. Јер, ако нема бесконачности, онда нема ни света коначног – и он је у том случају незамислив. А ако постоји бесконачност, онда постоји и Бог, и други свет, по другим законима, него што су ови у реалном (стварном) свету.
Између источног питања и православља стављао је знак једнакости: Источно питање јесте, у суштини, решење судбине православља. Судбина православља је повезана и сливена са мисијом Русије. Шта је то судбина православља? Римски католицизам, који је одавно продао Христа ради световне, земаљске власи, и од којег је човечанство окренуло главу, био је главни узрок појаве материјализма и атеизма у Европи, и природно тај исти католицизам је родио и социјализам у Европи. Јер, социјализам има за циљ да одреди судбину човечанства, али не по Христу, него изван Бога и изван Христа, и сасвим је природно што се он родио управо у Европи, као замена за европска хришћанска начела која су се нашла у кризи, која је напредовала онако како су се кварила и коначно губила та начела у оквиру саме Католичке цркве. Посрамљени лик Христов сачувао се у светлости своје чистоте једино у православљу.
Бавио се и односима Србије и Русије: Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере (све због оног помањкања искуства) какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија. Али, упоредо с том „горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им.
Достојевски, забележио је Јован Скерлић, опор је, тежак, нескладан, али и врло дубок, и врло јак писац. Он је уметник, не формом коју презире, но оним обиљем и богатством идеја које нехотично излазе из његових романа. А Исидора Секулић је једноставно рекла: „Достојевски је врх над врховима, сур, самотан, тужан, али врх.” Уверавамо се у ове оцене и читањем књиге „Достојевски – Књига о Исусу Христу”.
З. Радисављевић
објављено: 03.03.2013
Извор: Политика
Међу документима у књижевној заоставштини Фјодора Михајловича Достојевског (1821–1881), једног од највећих светских писаца, нађена је забелешка: „Написати књигу о Исусу Христу”. Забелешка је настала по завршетку романа „Браћа Карамазови”, дакле пред саму смрт славног писца. Не зна се тачно какву је књигу Достојевски имао на уму: да ли наставак романа „Браћа Карамазови” или посебно дело о Исусу Христу. Тајну је писац однео у гроб.
Протођакон Љубомир Ранковић приредио је књигу „Достојевски – Књига о Исусу Христу” (издавач „Глас цркве” из Шапца), у коју је сабрао мисли Ф. М. Достојевског о Исусу Христу, пажљивим ишчитавањем свих његових дела. Достојевски, каже Ранковић, напустио је овај наш свет, а није знао да је „Књигу о Исусу Христу”, своје највеће животно дело, већ написао. Шта је друго његово колосално књижевно и уметничко стваралаштво, пита Ранковић, него једна величанствена хришћанска књига над књигама о господу Исусу Христу, сину Божјем, и сину човечјем? Може се слободно рећи да је дело Ф. М. Достојевског, у последњих 130 година, дакле, у времену највећих искушења за хришћанство, одиграло важну мисионарску и просветитељску улогу, исто колико и Библија. То дело је, збиља, својеврсно чудо над чудима, у чијој основи је Христос, и његове две највеће заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњем.
Нема сумње, каже Ранковић, литература Ф. М. Достојевског је „врх над врховима” светског књижевног и уметничког стваралаштва. Она се својим горњим слојевима додирује и укршта са вечном књигом живота – Библијом. У обе кључа и тутњи „вулкан проклетих питања”, севају муње и грме громови „вечних тема”, али се увек, на крају, као ехо и одговор, утеха и награда, јавља шум лаког поветарца Духа светога и тихи глас „небеског родитеља”. Управо зато, приређивач је одлучио да уз цитате из дела Достојевског, паралелно, да и карактеристичне изводе из Библије. Верује да је књига „Достојевски – Књига о Исусу Христу” – драгоцени „јеванђељски бисер”.
– Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа – писао је Ф. М. Достојевски.
Достојевског је мучио и појам бесконачности: реални (створени) свет је коначан, непредметни свет је бесконачан. Ако би се спојиле (паралелне) линије свршено би било са законом овог света. Али, оне се у бесконачности састају и бесконачност, несумњиво, постоји. Јер, ако нема бесконачности, онда нема ни света коначног – и он је у том случају незамислив. А ако постоји бесконачност, онда постоји и Бог, и други свет, по другим законима, него што су ови у реалном (стварном) свету.
Између источног питања и православља стављао је знак једнакости: Источно питање јесте, у суштини, решење судбине православља. Судбина православља је повезана и сливена са мисијом Русије. Шта је то судбина православља? Римски католицизам, који је одавно продао Христа ради световне, земаљске власи, и од којег је човечанство окренуло главу, био је главни узрок појаве материјализма и атеизма у Европи, и природно тај исти католицизам је родио и социјализам у Европи. Јер, социјализам има за циљ да одреди судбину човечанства, али не по Христу, него изван Бога и изван Христа, и сасвим је природно што се он родио управо у Европи, као замена за европска хришћанска начела која су се нашла у кризи, која је напредовала онако како су се кварила и коначно губила та начела у оквиру саме Католичке цркве. Посрамљени лик Христов сачувао се у светлости своје чистоте једино у православљу.
Бавио се и односима Србије и Русије: Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере (све због оног помањкања искуства) какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија. Али, упоредо с том „горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им.
Достојевски, забележио је Јован Скерлић, опор је, тежак, нескладан, али и врло дубок, и врло јак писац. Он је уметник, не формом коју презире, но оним обиљем и богатством идеја које нехотично излазе из његових романа. А Исидора Секулић је једноставно рекла: „Достојевски је врх над врховима, сур, самотан, тужан, али врх.” Уверавамо се у ове оцене и читањем књиге „Достојевски – Књига о Исусу Христу”.
З. Радисављевић
објављено: 03.03.2013
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар