Радости моја –Јеромонах Роман (Матјушин)

Радости моја, долази време покајања,
Радости моја, широм се јесен распалила,
Нема на земљи ничега трајног,
Радости моја, мој једини друже.
Жуто, црвено – разнобојно је све,
Златом, златом прекривени ровови.
Право у лице, извору неповратном,
Ветар је набацао ситно лишће.
Растужена стабла, немоћно,
У поцепаним одорама, чекају смрт.
Само златни Крстови Православни,
Радости моја, у бесмртност нас зову.
Радости моја, ова сујета грешна,
Чак на паперту лишће баца.
Но, жељни покоја неземаљског,
Беле Цркве, Свети Крстови,
Не маме Их лажне вредности,
Не привлачи Их поток злата.
Да ли Вам је нужно то злато лажно,
Вама, што вечни покој љубите?!
Беле Цркве сијају у даљини,
Благовештавају о другом свету,
Још су живи Проповединци Истине,
Радости моја, не тугуј ни због чега.
Беле Цркве испуњене кротошћу,
Које до данас освећују свет.
Радости моја, зашто узалуд туговати,
Белим Црквама је сада хиљаду година.
Преживеле сте Ви, неми Посматрачи,
Олује су прошле, расточили се непријатељи.
Колико Сте се свега, вековима, нагледале,
Беле Цркве, Крхотине Русије ?
Беле Цркве плове у Бесконачност,
О, Кладенци неземаљске Чистоте !
Непокорни Житељи Вечности,
Беле Цркве, Свети Крстови.
Вас не погађа задах трулежи,
Тај октобарски очајнички пир.
Беле Цркве – Бедеми Васељене,
Ако се не одупрете – свет ће се распасти.
Кроз векове лети звоњава звона,
Затичемо у Храму молитвени час:
Радости моја, нисмо приметили;
Јесен је већ на нашем прагу.


http://www.rusija.rs/kultura/knjizevnost/4166