Када почну да уче српски, Руси брзо схватају да ће им за „мало другачији
руски“ требати много више труда него што су очекивали. А тада их чекају
страшни „ч“, „ћ“, „џ“, „ђ“, „се“, „ми“, „ме“ и многе друге ствари које
ће им загорчати живот.
У почетку учење српског језика Русима изгледа „просто као пасуљ“: само промените акценат, сетите се застарелих речи, и већ можете да „набадате“. Међутим, у пракси се испоставља да учење сродног језика крије у себи многе замке.
На пример, често се Русима чини да је довољно само мало "изврнути" руски израз, па да испадне правилна српска реч, а у ствари се добије нешто сасвим неочекивано. Аутор је у будванском ресторану био сведок ситуације у којој је Рускиња желела да покаже своје "знање" српског језика, па је тражила пиле на жару, а на руском се кокошка каже „курица“. Разумљиво је да извртање ове руске речи у српском језику може имати непредвидљиве последице. А она је ту реч изврнула баш како не би требало. Конобари су попадали од смеха.
Или још један случај. Једна млада Рускиња из града Перма дошла је преко лета да учи српски у познату „Радионицу за српски језик и културу“. Била је сигурна да у српском реч „зној“ значи исто што и у руском - „велику врућину“. Кад су је питали „Како си?“, она је одговорила: „У Русији је често хладно. А ја обожавам лето и зној. Ја сам сада таако знојна. Волим кад сам знојна!“ Оваква искреност је одушевила њене српске наставнике.
У чему је ствар? Пре свега, ситуацију компликују многобројни међујезички пароними, тзв. „лажни преводиочеви пријатељи“. На пример, Руси се смејуље када чују српску реч „понос“. У руском постоји таква реч, само што значи „пролив“. Прича се како су осамдесетих година на сајму војне опреме представници СФРЈ написали транспарент „Наша армија — наш понос“, и да је то за Русе била главна атракција. Или други познати случај. Током једне школске екскурзије у Србији московска ученица пита своју уморну српску колегиницу: „Тебе трудно?“ („Да ли ти је тешко?“). На те речи Српкиња се трже, прекрсти се и узвикну: „Ју! Боже сачувај!“
Руском језику је својствено редуковање самогласника и умекшавање сугласника. Рус нехотице изговара српске речи на свој начин: „адгавОр“ (одговор), „притсјЕдњик“ (председник) итд. Правилан српски акценат практично је недостижан за Русе, као и изговор сугласника „ч“ и „ћ“, „џ“ и „ђ“, које Руси обично изговарају као руско „ч“ (нешто између српског „ч“ и „ћ“) и као руско „дж“, не разликујући их у говору: ћевапћић, џурџевак, итд. Русима није лако да науче и српске сугласнике „л“, „н“, „љ“ и „њ“. Они их изговарају прислањајући врх језика уз горње зубе и умекшавају их испред самогласника „и“ и „е“: „љице“, „њизапосљенаст“, итд. А познату брзалицу са вокалним „р“ просечан Рус изговара додајући руско „ы“ испред српског „р“: „Навирх бирда вирба мирда“.
И све је то само фонетика. Шта рећи о страшној српској граматици, на пример о облицима помоћног глагола „јесам“ (који се у руском језику уопште не користе), или о енклитичким облицима заменица (Руси тешко схватају разлику између „ми“ и „ме“), или о падежима који збуњују својом међусобном сличношћу, као и сличношћу са руским еквивалентима. А тек глаголски облици и неухватљиви положај повратне заменице „се“...
Све у свему, просечан руски студент тешко учи српски и у почетку му се често све помеша у глави. Али, упорном ученику се све то после неколико месеци разбистри, и већ следећи његов долазак у земљу чији језик учи бива пропраћен многобројним комплиментима за сјајно знање!
Међу најтеже ствари из српске граматике спадају облици помоћног глагола „јесам“ (који се у руском језику уопште не користе), енклитички облици заменица (Руси тешко схватају разлику између „ми“ и „ме“), падежи и неухватљиви положај повратне заменице „се“.
Игор Греков
Извор: Руска реч
У почетку учење српског језика Русима изгледа „просто као пасуљ“: само промените акценат, сетите се застарелих речи, и већ можете да „набадате“. Међутим, у пракси се испоставља да учење сродног језика крије у себи многе замке.
На пример, често се Русима чини да је довољно само мало "изврнути" руски израз, па да испадне правилна српска реч, а у ствари се добије нешто сасвим неочекивано. Аутор је у будванском ресторану био сведок ситуације у којој је Рускиња желела да покаже своје "знање" српског језика, па је тражила пиле на жару, а на руском се кокошка каже „курица“. Разумљиво је да извртање ове руске речи у српском језику може имати непредвидљиве последице. А она је ту реч изврнула баш како не би требало. Конобари су попадали од смеха.
Или још један случај. Једна млада Рускиња из града Перма дошла је преко лета да учи српски у познату „Радионицу за српски језик и културу“. Била је сигурна да у српском реч „зној“ значи исто што и у руском - „велику врућину“. Кад су је питали „Како си?“, она је одговорила: „У Русији је често хладно. А ја обожавам лето и зној. Ја сам сада таако знојна. Волим кад сам знојна!“ Оваква искреност је одушевила њене српске наставнике.
У чему је ствар? Пре свега, ситуацију компликују многобројни међујезички пароними, тзв. „лажни преводиочеви пријатељи“. На пример, Руси се смејуље када чују српску реч „понос“. У руском постоји таква реч, само што значи „пролив“. Прича се како су осамдесетих година на сајму војне опреме представници СФРЈ написали транспарент „Наша армија — наш понос“, и да је то за Русе била главна атракција. Или други познати случај. Током једне школске екскурзије у Србији московска ученица пита своју уморну српску колегиницу: „Тебе трудно?“ („Да ли ти је тешко?“). На те речи Српкиња се трже, прекрсти се и узвикну: „Ју! Боже сачувај!“
Руском језику је својствено редуковање самогласника и умекшавање сугласника. Рус нехотице изговара српске речи на свој начин: „адгавОр“ (одговор), „притсјЕдњик“ (председник) итд. Правилан српски акценат практично је недостижан за Русе, као и изговор сугласника „ч“ и „ћ“, „џ“ и „ђ“, које Руси обично изговарају као руско „ч“ (нешто између српског „ч“ и „ћ“) и као руско „дж“, не разликујући их у говору: ћевапћић, џурџевак, итд. Русима није лако да науче и српске сугласнике „л“, „н“, „љ“ и „њ“. Они их изговарају прислањајући врх језика уз горње зубе и умекшавају их испред самогласника „и“ и „е“: „љице“, „њизапосљенаст“, итд. А познату брзалицу са вокалним „р“ просечан Рус изговара додајући руско „ы“ испред српског „р“: „Навирх бирда вирба мирда“.
И све је то само фонетика. Шта рећи о страшној српској граматици, на пример о облицима помоћног глагола „јесам“ (који се у руском језику уопште не користе), или о енклитичким облицима заменица (Руси тешко схватају разлику између „ми“ и „ме“), или о падежима који збуњују својом међусобном сличношћу, као и сличношћу са руским еквивалентима. А тек глаголски облици и неухватљиви положај повратне заменице „се“...
Све у свему, просечан руски студент тешко учи српски и у почетку му се често све помеша у глави. Али, упорном ученику се све то после неколико месеци разбистри, и већ следећи његов долазак у земљу чији језик учи бива пропраћен многобројним комплиментима за сјајно знање!
Међу најтеже ствари из српске граматике спадају облици помоћног глагола „јесам“ (који се у руском језику уопште не користе), енклитички облици заменица (Руси тешко схватају разлику између „ми“ и „ме“), падежи и неухватљиви положај повратне заменице „се“.
Игор Греков
Извор: Руска реч
Нема коментара:
Постави коментар