(1) Србин који имало размишља у духовним категоријама, тешко би могао говорити о могућности српског напретка са државом и народом који су покровитељи Јасеновца и “независног Косова”. Но, можда прочита нешто и извуче поуке из наше историје и историје братске нам Русије и из живота свог великог имењака, док још није касно. Јер, они који не знају да извуку поуке из историје, осуђени су на понављање грешака.
Шта би Александар Вучић могао да научи од Александра Невског? Прво и основно – чврсту веру и православни поглед на свет. Знам да ће овакво тумачење историје за многе данас изгледати утопистичко, али искључиви кривац за то је њихово духовно слепило, а не погрешно тумачење историје. По не знам који пут понављам у својим текстовима – ни руску ни српску историју није могуће тумачити ван контекста Православља. У тренутку када је Александар Невски морао да донесе тешку одлуку, ситуација у којој се налазила Русија сигурно није била ништа ружичастија од ситуације у којој се налази данас Србија. Напротив, била је тежа, тада је Русија имала пред собом два страшна непријатеља и ни једног пријатеља а данас Србија има бар у Русији поузданог пријатеља. Aлександру је са једне стране долазила претња од Татаро-Монгола а са друге стране је стајала папина војска под командом Швеђана, пред престоницом му Новгородом. И младог Александра многи бојари, чак и рођени му отац, наговарају да “прихвати реалност” и прими унију са папом под изговором да су “они ипак хришћани” и да треба да се окрене борби против Татаро-Монголске најезде. Али шта ради тада Александар, велики кнез? Одлази у цркву Свете Софије Новгородске и дуго и усрдно се моли Богу. По изласку из цркве, Александар изговара чувене речи које су обележиле цео каснији ток руске историје, речи које су довеле до стварања онога што данас са правом зовемо “Света Русија”, изговара велике речи “Није Бог у сили, него у Истини”. Александар схвата да истина не долази са папином војском и наређује мобилизацију за супротстављање папиној војсци. Тада он изговара и следеће речи: “Монголи су као елементарна непогода, они ће доћи и проћи, они траже само физичко ропство а не и душевно, за разлику од папине војске која жели нашу душу”. И Александар прихвата чисто физичко ропство Татаро-Монгола, а са мачем у руци креће на војску оних који су дошли да узму душу руског народа. И уз Божију помоћ, односи сјајну војничку победу над папистима у чувеној Невској бици.
То је репер и руске и српске историје. Српска историја (поготово поуке двадесетог века) очигледно показује да је много мање зло по духовно стање нације било спољашње, чисто физичко турско ропство (јер ни Турци, као ни Татаро-Монголи, нису тражили нашу душу), од духовног ропства и прихватања вредности рационалистичке западне содомске антицивилизације. Нова српска власт мора знати следеће. Или ће наставити прозападну пузећу политику Бориса Тадића (које би се чини ми се и пужеви постидели) и тако довести свој народ до ивице биолошког опстанка или ће се усправити и кренути у једино могуће и једино спасоносне за Србина, интеграције са својом руском браћом, кренути у стварање стратешког партнерства са државом Русијом.
А уколико наш Александар настави да гуди у “европску трубу”, доживеће судбину Вука Драшковића много брже него што и сања, тражећи прелазак цензуса у коалицији са либералном петом колоном српске политичке сцене.
Овом народу је заиста доста играња жмурке и неке ствари треба поставити јасно на своја места као што то уосталом раде и Немци. Народ и држава који су у недавној прошлости били покровитељи НДХ, најмонструозније државе у историји рода људског, а који су данас покровитељи “независног Косова”, још једне монструозне квази државе такође настале на “србоциду”, не може бити српски стратешки партнер ни у чему. Постоји једна интересантна руска пословица, која се као и много тога другог, може пренети у потпуности и на Србе. Она гласи: “Што је добро за Немца, погубно је за Руса и обрнуто”.
Неко ће понављати флоскуле како је нама неопходна “помоћ Немачке”. Никакве “помоћи” неће бити а чак када би је стварно и било, помоћ од покровитеља Хашима Тачија и његових крвничких касапа, не би донела ништа добро нашем народу. Узалудно је куцати на врата Запада, чак и ако признамо “независно Косово”, истог тренутка ће се појавити “нова реалност” у виду “независне Војводине”, “аутономије Санџака”,… и тако “идући напред” заједно са Западом, можемо стићи до Београдског пашалука и ничега више. Ако не желе да стану у ред Домановићевих вођа, заједно са дојучерашњим противником Тадићем, Александар и дружина на власти морају прекинути са том испразном причом о континуитету који се мора поштовати. Континуитет издаје не могу поштовати људи од дигнитета, континуитет издаје морају поштовати само издајници и нико више.
Наши владари упорно избегавају да куцају на једна друга врата, на врата Онога који је рекао “Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се”. (2) Један кратки сегмент из новије српске историје најбоље ће окарактерисати ово о чему говорим. Када је уочи Другог светског рата малолетни краљ Петар Карађорђевић посетио манастир Жичу, надмено је пружио руку (са које није ни рукавице скинуо) владици Николају, не удостојивши га чак ни уобичајеног целивања архијерејске деснице. Ушао је млади наследник престола у свету Жичу у којој се крунисало седам српских краљева и није се ни прекрстио. Неколико година касније, оставши и без отаџбине и без круне, у туђинском Лондону, некадашњи престолонаследник Петар пада на колена пред владиком Николајем и љуби му чизме. Дрхтавим гласом и са сузама у очима, свети владика му упућује поуку коју би требало да запамте сви српки владари, уколико не желе да постану “антисрпски” владари. “Ваша висости, да сте када је било потребно љубили иконе, не бисте данас дошли у ситуацију да љубите чизме” – рекао је владика Николај краљу који је остао и без круне и без државе.
Могу савремени властодршци да се присете и колико јучерашње историје. Наш народ и наша држава су крајем двадесетог века стали на пут модерним западним нацистима и бранили су минимум српских националних интереса и ни по цену рата се нису одрекли Косова и Метохије, како им је било наметнуто у Рамбујеу. Годинама под санкцијама и у ратном окружењу, на крају и бомбардована, али Србија није била гладна. Све што је посејано, давало је десетоструке рекордне приносе. Содомски богомрски Запад је био против нас али је Бог био са нама и нисмо били гладни. Данас кад смо политички толико блиски богомрском Западу, Србија је гладна, прети нам потпуни помор стоке од суше, а морталитет је такав да буквално прети изумирање нације. A шта ће бити уколико буде седам сушних година због наших грехова према Богу? Али изгледа да је не само скорашња, него и Библијска историја потпуно туђа нашим властодршцима. Додворавањем Западу сигурно нећемо стећи милост Господњу. Омогућавањем фестивала греха који најављују содомисти у нашој престоници, граду посвећеном Пресветој Богородици, повлачењем пред богомрским протагонистима содомског култа смрти у ситуацији када Србија изумире, сигурно нећемо стећи милост Господњу. Немачка нас сигурно неће нахранити, као што је Србија у време Немање великога прехранила део становништва германскога. (3) Нама данас не прети бомбардовање, имамо иза себе велике силе које не желе да признају Косово и Метохију, огроман део човечанства не признаје Косово и Метохију. Уз Божију помоћ и мудру политику – довољно. Политика српског пузања мора доживети пораз, вектор српске политике мора да се окрене ка Истоку,одакле долази мир души Србиновој. То Вучић треба да зна, свака друга политика Вучића претвара у Вука, најнепопуларније име и старије и новије српске историје. (4)
За крај још једна мудра српска народна пословица: “Ко не жели брата за пријатеља, имаће непријатеља за господара”.
17. 09. 2012 18:20 |Ранко Гојковић / Фонд стратешке кутуре
(Фото: Фонд стратешке културе)
______________Напомене:
(1) http://www.vesti-online.com/
(2) Матеја 7; 7
(3) О овом догађају прерано усопши српски историчар и епски песник Обрен Говедарица овако говори у стиховима:
“Зар хранисмо свог злотвора
Губала вас хлеба кора,
Коју узе Барбароса од Немање Великога
Те прехрани ова земља део робља Германскога”.
(4) ПЕЧАТ бр. 234, 14. септембар 2012
Извор: Васељенска ТВ
Нема коментара:
Постави коментар