Једна изрека каже: „Прошлост Русије могла би се показати потпуно непредвидивом”.
Наведена тврдња у потпуности се уклапа у иницијативу протојереја Дмитрија Смирнова који је ових дана затражио од надлежних руских институција да провере колико у делима Владимира Иљича Лењина има елемената – екстремизма.
Како наводи протојереј, који не крије да није велики поштовалац дела вође Велике октобарске револуције, време је да се разоткрије прави лик Лењина и разбију „заблуде о његовој улози у историји Русије” које, тврди, и данас уносе поделе међу житеље Русије.
Лењин је 1917. предводио револуцију којом је први пут у свету успостављена „радничко-сељачка држава”. Била је то прва марксистичко-комунистичка револуција и представљала је наставак фебруарских догађаја из исте године, који су за резултат имали абдикацију царске породице Романових.
Постреволуционарни период, осим промене власти на свим нивоима, обележен је и својеврсним обрачуном са Руском православном црквом. На хиљаде свештеника је побијено или отерано у радне логоре, а многа црквена здања су срушена до темеља или им је промењена намена.
Тек по распаду Совјетског Савеза 1991. и доласком на власт Бориса Јељцина Црква се у пуној мери вратила у јавни живот Русије.
Реакција званичних представника Руске академије наука поводом захтева протојереја Смирнова засад је – умерена: „Лењина данас мало ко чита, тако да извлачење екстремистичких елемената из контекста његовог укупног дела не би имало посебног смисла”.
Да ли је протојереј одабрао баш прави тренутак да се обрачунава са вођом Октобра. Јер, како изгледа, Црква у Русији поново се нашла на удару, с тим што овога пута напади не стижу од стране „тоталитарне постреволуционарне власти”, већ са стране, „слободно мислећих”.
Тако су на Западу и у делу руске опозиционе јавности окарактерисане чланице девојачке панк групе „Пуси рајот”, учеснице предизборне антипутинске акције изведене 21. фебруара у Храму Христа спаситеља у Москви.
Зашто је за акцију слања једне оштре политичке поруке изабран баш верски објекат требало би да одговоре саме чланице поменуте групе. Али, према неким тумачењима, наведени догађај није толико био изазов Путину или Цркви, колико традиционалним руским вредностима.
Реч је „о изазову општем сагласју које је полако почело да се формира у руском друштву”. „Хушкају нас једне против других, ударајући на најосетљивије место”, изјавио је један црквени угледник.
Блискост РПЦ са постсовјетском (Јељциновом и Путиновом) влашћу у Русији многима боде очи. Не без разлога. Патријарх московски и целе Русије Кирил у свом деловању као да је преузео ауторитативне манире карактеристичне за државну власт. Како својом појавом и прескупим сатом на руци, тако и односом према свеопштој јавности. Патријарх више делује као јака политичка фигура него као „скромни слуга божији”.
Поглавар РПЦ свакако жели да се Цркви врати статус какав је имала у царско доба, а који јој је одузео Лењин са својим бољшевицима.
Како наводи шпански лист „Ел мундо“, „Пуси рајот” су искористиле право да критикују и изражавају своје ставове, што им гарантује демократија. Али, те гаранције не стоје када је реч о нападу на Цркву.
У Русији, као и у делу западних земаља, религија има посебну моћ коју јој даје држава”.
Са друге стране, Храм Христа спаситеља у Москви по многима је симбол јељциновско-путинске РПЦ и, као такав, логично се нашао на удару панкерки.
Половином маја 2007. високи архијереји Руске православне цркве у иностранству донели су одлуку о обнављању веза са Московском патријаршијом. Како је тада пренео „Волстрит џорнал”, хиљаде људи тискало се у Храму Христа спаситеља и испред њега не би ли били сведоци овог историјског догађаја који је оцењен као „знак да је Русија превазишла сопствену трагичну прошлост”.
„Њујорк тајмс” је овај скуп чак назвао „симболичким окончањем грађанског рата у Русији”.
Сумњивци су међутим вртели главом тврдећи да је реч о настојању Путина да прошири канале сопственог утицаја ван граница руске државе.
И тако, док протојереј Смирнов покушава да промени руску прошлост, а „Пуси рајот” садашњост, чини се да и он и оне своје стреле одапињу на мете које, у овом тренутку, тешко да могу да досегну.
Нема коментара:
Постави коментар