Привредна комора Србије указала да је суша у ратарству направила штету
од преко две милијарде долара и да се на јесен могу очекивати више цене
меса и млека
Опет је суша у Србији. Oпет пребројавамо усахле њиве и меримо насталу штету. И поново дискутујемо о томе зашто је, крај толиких река, наводњавање само изузетак, а не правило.
Привредна комора Србије пре неколико дана је саопштила да је суша у ратарству направила штету од преко две милијарде долара и да се, последично, могу на јесен очекивати веће цене меса и млека.
Ако нам суша често наноси штету, а статистика показује да је у сто година чак 51 са мањком падавина, како то да, до сада, тај проблем није решен повећавањем наводњаваних површина?
Да ли је једини одговор само недостатак новца или је у питању још много тога – наша неспремност да се суочимо са променама климе па због те више силе немоћно ширимо руке и гледамо у небо.
Пре неколико дана у истој тој комори могло се чути да би било потребно уложити најмање две милијарде долара како би се повећале површине под системима за наводњавање на два милиона хектара, што је половина обрадивог земљишта.
Пролетос је министар пољопривреде Душан Петровић најавио да ће за четири године под системима за наводњавање бити 1,1 милиона хектара ораница. Министар је рекао да је за ову годину у буџету предвиђено пет милијарди динара. Иначе, Министарство пољопривреде бесповратно даје 40 одсто инвестиције, а број наводњаваних хектара повећава се „пужевом” брзином.
Светла тачка у обезбеђивању новца за наводњавање јесте то што је
Србија, после многих година паузе, почела да користи кредит Светске
банке за ту намену од 62,5 милиона долара.
Саветник за пољопривреду у ПКС Милан Простран каже да је код коришћења система за наводњавање битна – економија. Другим речима, наводњавају се само оне културе код којих зарада оправдава такво улагање.
Упозорава и да наводњавање има другу страну медаље, а то је испирање земљишта, због чега је важна агротехника. По њему, размере суше код кукуруза ни сада нису исте зависно од прилагођеног сортимента и примењене агротехнике.
– Са пројектима наводњавања треба наставити и, по мом мишљењу, реално је да се годишње заливане површине повећају за 50.000 хектара. У јавности се може чути да је у наводњавање потребно уложити чак три милијарде евра. Намеће се питање колико је реално, с аспекта задужености земље, да се само за ову намену задужимо за толики износ. Најреалније је да паре тражимо од Светске банке, јер их они радије дају за наводњавање него за друге ствари. Сем тога, кредити за наводњавање су велика инвестиција за појединце и привреду и зато иза тога мора да стоји држава – сматра Простран.
Ружица Стричевић, професор на катедри за мелиорације на Пољопривредном факултету у Београду, својевремено је за наш лист рекла да се исплати наводњавати само пољопривредну производњу која доноси високи профит.
– Инвестиција у наводњавање кошта. Нису наши људи луди да гледају да вода протиче поред њих, а да је они не користе за заливање. Суша код нас није редовна појава, а у улагање у наводњавање, у ратарству, на пример, не повећава обавезно и принос. Некада повећа принос за 20, 30 одсто, некада 120 одсто, а некада ништа, и то је нека врста лутрије. Системи „кап по кап” коштају 1.500 до 3.500 евра по хектару, а за орошавање ратарских култура 2.000 евра по хектару – каже Стричевићева додајући да суша не штети свим ратарским културама подједнако. Због дубоког корена кукуруз, соја и луцерка мање су угрожени.
При наводњавању морају се више употребљавати минерална ђубрива, земљиште се брже испости и поново се мора више улагати да би догодине могло да роди. Кад је већи принос већи су и трошкови складиштења, превоза.
Инвестиција у наводњавање, иначе, почиње да се исплаћује, зависно од онога шта се производи, тек између седме и десете године. У случају екстремне суше када други конкуренти немају робу, инвестиција може да се исплати и прве године, али уколико се догоде две кишне године време повраћаја новца се одлаже. Због тога се пољопривредници одлучују да, на пример, наводњавају само малину, али не и вишњу или шљиву.
– Број оних који наводњавају ратарску производњу, воћњаке и повртњаке неће се повећати све док земљорадницима не буде обезбеђена добра и константна откупна цена. А њих одређује не само домаће, већ и светско тржиште. Пољопривредници и без инвестиције у наводњавање довољно ризикују. Излаз је стабилна макроекономска ситуација у земљи и производња за велика и стабилна тржишта. Укратко, производња за познатог купца – каже Стричевићева.
Опет је суша у Србији. Oпет пребројавамо усахле њиве и меримо насталу штету. И поново дискутујемо о томе зашто је, крај толиких река, наводњавање само изузетак, а не правило.
Привредна комора Србије пре неколико дана је саопштила да је суша у ратарству направила штету од преко две милијарде долара и да се, последично, могу на јесен очекивати веће цене меса и млека.
Ако нам суша често наноси штету, а статистика показује да је у сто година чак 51 са мањком падавина, како то да, до сада, тај проблем није решен повећавањем наводњаваних површина?
Да ли је једини одговор само недостатак новца или је у питању још много тога – наша неспремност да се суочимо са променама климе па због те више силе немоћно ширимо руке и гледамо у небо.
Пре неколико дана у истој тој комори могло се чути да би било потребно уложити најмање две милијарде долара како би се повећале површине под системима за наводњавање на два милиона хектара, што је половина обрадивог земљишта.
Пролетос је министар пољопривреде Душан Петровић најавио да ће за четири године под системима за наводњавање бити 1,1 милиона хектара ораница. Министар је рекао да је за ову годину у буџету предвиђено пет милијарди динара. Иначе, Министарство пољопривреде бесповратно даје 40 одсто инвестиције, а број наводњаваних хектара повећава се „пужевом” брзином.
Саветник за пољопривреду у ПКС Милан Простран каже да је код коришћења система за наводњавање битна – економија. Другим речима, наводњавају се само оне културе код којих зарада оправдава такво улагање.
Упозорава и да наводњавање има другу страну медаље, а то је испирање земљишта, због чега је важна агротехника. По њему, размере суше код кукуруза ни сада нису исте зависно од прилагођеног сортимента и примењене агротехнике.
– Са пројектима наводњавања треба наставити и, по мом мишљењу, реално је да се годишње заливане површине повећају за 50.000 хектара. У јавности се може чути да је у наводњавање потребно уложити чак три милијарде евра. Намеће се питање колико је реално, с аспекта задужености земље, да се само за ову намену задужимо за толики износ. Најреалније је да паре тражимо од Светске банке, јер их они радије дају за наводњавање него за друге ствари. Сем тога, кредити за наводњавање су велика инвестиција за појединце и привреду и зато иза тога мора да стоји држава – сматра Простран.
Ружица Стричевић, професор на катедри за мелиорације на Пољопривредном факултету у Београду, својевремено је за наш лист рекла да се исплати наводњавати само пољопривредну производњу која доноси високи профит.
– Инвестиција у наводњавање кошта. Нису наши људи луди да гледају да вода протиче поред њих, а да је они не користе за заливање. Суша код нас није редовна појава, а у улагање у наводњавање, у ратарству, на пример, не повећава обавезно и принос. Некада повећа принос за 20, 30 одсто, некада 120 одсто, а некада ништа, и то је нека врста лутрије. Системи „кап по кап” коштају 1.500 до 3.500 евра по хектару, а за орошавање ратарских култура 2.000 евра по хектару – каже Стричевићева додајући да суша не штети свим ратарским културама подједнако. Због дубоког корена кукуруз, соја и луцерка мање су угрожени.
При наводњавању морају се више употребљавати минерална ђубрива, земљиште се брже испости и поново се мора више улагати да би догодине могло да роди. Кад је већи принос већи су и трошкови складиштења, превоза.
Инвестиција у наводњавање, иначе, почиње да се исплаћује, зависно од онога шта се производи, тек између седме и десете године. У случају екстремне суше када други конкуренти немају робу, инвестиција може да се исплати и прве године, али уколико се догоде две кишне године време повраћаја новца се одлаже. Због тога се пољопривредници одлучују да, на пример, наводњавају само малину, али не и вишњу или шљиву.
– Број оних који наводњавају ратарску производњу, воћњаке и повртњаке неће се повећати све док земљорадницима не буде обезбеђена добра и константна откупна цена. А њих одређује не само домаће, већ и светско тржиште. Пољопривредници и без инвестиције у наводњавање довољно ризикују. Излаз је стабилна макроекономска ситуација у земљи и производња за велика и стабилна тржишта. Укратко, производња за познатог купца – каже Стричевићева.
Нема коментара:
Постави коментар