Дар од бога
Било је то давно, пренеколико деценија. „Илустрована Политика”објавила је репортажу о манастиру Црна Река. ЈаснаТополски, данас игуманија Ефимија, ишла је тада уосновну школу.
Иако дете, била јефасцинирана манастиром и чињеницом да постоје неки људи који су се определили да далеко, у пустињи и тишини, посвете свој живот богу. „Тада сам помислила, ево, чим завршим неке неодложне послове одох и јатамо.” Ти послови били су студије сликарства. И заиста, чим их је окончала, родни Београд (1965) и уметнички Париз заменила је 1992. године манастирима, зауставивши се у оном чије је име Градац, прелепој задужбини Јелене Анжујске, на падинама Голије, у старој Рашкој. Њен су пример следиле и друге, образовaне сестре па је ово место недуго потому јавности постало познато као „манастир за интелектуалце”.
Приступачна, савремена и искрена, умела је да каже да је сликање било њена потрага за истином. „Кроз уметност сам некада покушавала да нађем Онога кога нисам знала али сам у Његово постојање била сигурна.” Схвативши, међутим, да „тамо где је више новца него душе” нe станују одговори на кључна животна питања, ова академска сликарка, публици позната, између осталог, и по изложби „Све што дише нека хвали Господа” и поставци пре три дана отвореној у Галерији УЛУС-а, одлучила је да се замонаши. Уметност, којом је наставила да се бави прво кроз иконопис а потом и друге медије, за њу је, тако, постала „израз радостии захвалности Богуко ји јој сејавио”.
У њеној се породици није живело по црквеним правилима па је она била изузетак. До дан данас остала је посебна у свему.
Иконе ради самосвојним стилом, подстицана на то још од старог духовника Јулијана. Како је записао Александар Ђурић, посебност Ефимијиних слика и икона јесте у нежности коју побуђују у посматрачу, у благости која зрачи са насликаних лица Светих отаца а милост и благодат божански су дарови који су јој дати.
Њеноу меће писања овенчано је наградом за сценарио, која јој је додељена на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду 1999.
И на крају, мати Ефимија врло је активна. Како сама каже, од пустиње и тишине с почетка текста мало је остало. Манастир је скоро увек пун па монаштвомора да прати савремене токове. Мора бити актуелно. Највећи број сестара технолошки је описмењен јер, сматра Ефимија, технологија није зла сама по себи, већ је човек употребљава на добро или лоше. Зато се и не либи да често говори свету о богу, било кроз иконе, слике, интервјуе, иако каже да њена дела и наступи немају карактер проповеди. И поред тога, често цитирана, једна њена реченица нашла је своје место овде:
„Православље, то је живот. Док нисам имала православље, ја сам имала све осим живота живог”.
Милица Димитријевић
Извор: Политика
 |
| Илустрација Драган Стојановић |
Било је то давно, пренеколико деценија. „Илустрована Политика”објавила је репортажу о манастиру Црна Река. ЈаснаТополски, данас игуманија Ефимија, ишла је тада уосновну школу.
Иако дете, била јефасцинирана манастиром и чињеницом да постоје неки људи који су се определили да далеко, у пустињи и тишини, посвете свој живот богу. „Тада сам помислила, ево, чим завршим неке неодложне послове одох и јатамо.” Ти послови били су студије сликарства. И заиста, чим их је окончала, родни Београд (1965) и уметнички Париз заменила је 1992. године манастирима, зауставивши се у оном чије је име Градац, прелепој задужбини Јелене Анжујске, на падинама Голије, у старој Рашкој. Њен су пример следиле и друге, образовaне сестре па је ово место недуго потому јавности постало познато као „манастир за интелектуалце”.
Приступачна, савремена и искрена, умела је да каже да је сликање било њена потрага за истином. „Кроз уметност сам некада покушавала да нађем Онога кога нисам знала али сам у Његово постојање била сигурна.” Схвативши, међутим, да „тамо где је више новца него душе” нe станују одговори на кључна животна питања, ова академска сликарка, публици позната, између осталог, и по изложби „Све што дише нека хвали Господа” и поставци пре три дана отвореној у Галерији УЛУС-а, одлучила је да се замонаши. Уметност, којом је наставила да се бави прво кроз иконопис а потом и друге медије, за њу је, тако, постала „израз радостии захвалности Богуко ји јој сејавио”.
У њеној се породици није живело по црквеним правилима па је она била изузетак. До дан данас остала је посебна у свему.
Иконе ради самосвојним стилом, подстицана на то још од старог духовника Јулијана. Како је записао Александар Ђурић, посебност Ефимијиних слика и икона јесте у нежности коју побуђују у посматрачу, у благости која зрачи са насликаних лица Светих отаца а милост и благодат божански су дарови који су јој дати.
Њеноу меће писања овенчано је наградом за сценарио, која јој је додељена на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду 1999.
И на крају, мати Ефимија врло је активна. Како сама каже, од пустиње и тишине с почетка текста мало је остало. Манастир је скоро увек пун па монаштвомора да прати савремене токове. Мора бити актуелно. Највећи број сестара технолошки је описмењен јер, сматра Ефимија, технологија није зла сама по себи, већ је човек употребљава на добро или лоше. Зато се и не либи да често говори свету о богу, било кроз иконе, слике, интервјуе, иако каже да њена дела и наступи немају карактер проповеди. И поред тога, често цитирана, једна њена реченица нашла је своје место овде:
„Православље, то је живот. Док нисам имала православље, ја сам имала све осим живота живог”.
Милица Димитријевић
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар