Светозар Радишић
Овај текст је написан за време агресије на СР Југославију. Завршен је ауторски и спреман за објављивање 28. маја 1999. Био сам у то време Главни и одговорни уредник општевојног теоријског часописа „Војно дело“. Прошло је скоро 13 година, а нису се стекли услови да се текст објави у часописима са одбрамбеном и безбедносном тематиком.
Убеђен сам да ће занимати већину људи, којима је важно да знају у каквом се процесу налази Србија. Можда га неће прочитати само понека дама, која жели да зна само за лепе речи и „позитивне мисли“.
Судећи према ставовима из стратегије Сједињених Америчких Држава највеће проблеме одбрамбеног система САД могли би у 21. веку да изазову, тзв. џокер сценарији и асиметрична дејства.
Припремајући се за очување своје светске доминације и посебно технолошке предности, Сједињене Америчке Државе развијају нова оружја и промовишу нову политику застрашивања.
Стационирање НАТО-а на Балкану омогућава одлучујућу кампању Сједињених Држава за трајни о(п)станак у Европи.
Ширење НАТО-а и поседање Балкана у функцији су контроле и успостављања новог светског поретка.
Упркос свему прерани и брзоплети експерименти in vivo вероватно ће срушити основе „новог светског поретка“ и онемогућити стварање „америчког сна“.
Увод
Будући да се Сједињене Америчке Државе свакодневно суочавају са озбиљним безбедносним проблемима и новоизазваним одбрамбеним потребама, у Пентагону, на америчким универзитетима, институтима и у војној индустрији, чини се све да неопходно трансформисање њихових војних снага постане „развојни процес ка освајању револуционарних могућности“. Америчка администрација верује да им, упркос свим проблемима у вези са успостављањем „новог светског поретка“, будућност пружа велике шансе за одржавање постојеће сведимензионалне доминације над осталим светом.
Спајајући симболично и стварно војску и америчку доминацију амерички мислиоци су изазвали и одговарајуће пратеће проблеме, а један од њих је реакција несврстаних и слободоумних људи на слике рушевина и убијене деце направљене у свим пределима у којима се намеће мондијализам. Истовремено, чини се да информатичка, медијска и неокортикална машинерија не успева да „покрије истину“ и објасни чак и америчким грађанима гађање возова, колона избеглица и девојчица – ради „наметања мира“, уређивања држава по „америчком моделу“ и присиљавања становника да мудрије бирају своје вође.
После анализе агресије Сједињених Америчких Држава и њених послужилаца Немачке, Француске, Велике Британије, Канаде, Италије и Шпаније на СР Југославују, очевидно је да је НАТО пронашао нови полигон за увежбавање прецизних дејстава с различитих дистанци, и за проверу ефикасности тзв. невидљиве технике, софистикованих информатичких система, електромагнетног и геофизичког оружја и тактичког нуклеарног оружја. Пошто геополитичари и геостратези предвиђају, на основу отворених изјава западних дипломата, да ће НАТО искористити Балкан као мостобран за ширење ка Истоку и да ће се наставити и ширење САД и Европске уније, ради стављања под контролу преосталих планетарних ресурса, веома је значајно да се што пре сазнају детаљи њихове припреме, будући да прецизна дејства њихових јединица, које постају „систем система“, уз непрестану иницијативу и маневар, имају најзначајнију улогу у њиховој најновијој војној стратегији.
Наравно, Запад је добио прилику да се шири тек када су „убедили“ политичаре Совјетског Савеза и стратеге из Варшавског уговора да је трка у наоружању бесмислена и погубна за „источни свет“. Руси су се одлучили за престројавање (трансформацију, реформе). Од Запада су уместо „шаргарепе“ добили гаранције за доследност у принципима и поштовање договора и обећања да ће милијардама долара подржати реформе, а као „штап“ претње изолацијом у случају да се на власт врате комунисти, или националисти. Заједничка идеја (заправо језуитска) била је стварење „новог светског поретка“ према принципима који су једнаки за све.
После „хладног рата“
До краја тзв. хладног рата Американци нису освојили Балкан, једну од кључних геостратешких тачака света, нити су ставили под контролу србски простор у срцу Балкана. Распад СССР и Варшавског уговора створио је прву праву прилику Сједињеним Државама (боље речено онима који користе САД и Велику Британију као инструмант за „увођење новог светског поретка“) да коначно запоседну и ту тачку која им је недостајала на помно ствараној мапи.
Вероватно је најразборитије и најреалније разлоге за заинтересованост једине преостале суперсиле навео је Мишел Колон у књизи „Пажња, медији“, наводећи да су постојала четири фундаментална „западна улога“ у Југославији. „Први улог је контрола нафтних путева (Турска и Балкан) и огромних резерви нафте и гаса у бившем СССР које провоцирају жестоку борбу не само између актера на терену већ пре свега између великих сила. Други улог је доминација на европском истоку и источном тржишту, због сиромаштва које се развија у више земаља Истока, посебно у Русији, где може доћи до социјалних немира, који већ прете. Трећи улог је да се ослаби Русија и да јој се преузме контрола над стратешким богатством. Четврти улог су серије база које су САД поставиле 1991. године у стратешким регионима на југу Европе и бившем СССР-у, тако да америчка администрација од тада може рећи Европљанима: ’Можете приступити свим тим богатствима, искључиво, према нашим условима и под нашом контролом’“.
Међутим, без обзира на то што амерички званичници сматрају да су после подизања „гвоздене завесе“ и рушења берлинског зида њихове корпорације стекле право на Балкан до Дрине, њиховом су се доласку супротставили до тада „непокор(е)ни Срби“. То скоро никог није изненадило, јер мора се признати да, после србског супротстављања Турцима, Аустроугарима и Немцима, доста убедљиво звуче на Западу објављени псеудоеволуциони „аргументи“ за неразумавање Срба, намењени њиховој сатанизацији: „Срби су пргав, својеглав и непослушан народ, са религијом која личи на јерес. Очувано ћирилично писмо доказ је недозвољене самосталности. Срби припадају другој цивилизацији, изван ’европске матице’, под утицајем византијске и османлијске културе. Србија је последњи бастион комунизма у Европи“.
Осим несмањеног зазирања Запада у односу на Србе и њихове „виталне потребе“ да успоставе „нови балкански поредак“, ради цементирања „новог европског и светског поретка“ значајно је да се зна о каквом је геостратешком положају Балкана реч. О томе је, веома сликовито, говорио Јохан Галтунг из Берна на научном скупу о узроцима распада СФРЈ: „У овом делу Европе постоје две велике поделе: католици и православци, односно хришћанство и ислам. Херојски је, можда и донкихотовски покушај да се на таквој ‘тектонској пукотини’ изгради кућа“. С друге стране, будући да је „буре барута“ европско, сасвим је извесно да су Американци имали срећу што су им се интереси поклопили са немачким, јер су и апетити све јаче Немачке расли све време „хладног рата“. Зато није чудно што је немачки министар одбране Фолкер Рије посебно нагласио: „Не може се више одржати вештачка подела Старог континента из времена хладног рата“. При томе, свакако, није мислио да Балкан треба предати Сједињеним Државама. Осим, уколико не припада оној врсти масона у којих је језуитски интерес изнад националног.
Све више врхунских аналитичара сматра да је Косово и Метохија само средство за америчко трајно, или трајније, присуство на Балкану. Међутим, ближи је истини закључак да је све што су САД учиниле последњих петнаестак година на Балкану усмерено ка њиховој сталној сведимензионалној контроли кључне геостратешке тачке света. Тај став није тешко одбранити, јер према дефиницији нове улоге НАТО-а, коју је дао Манфред Вернер у Бриселу 10. септембра 1993. године: „НАТО је инструмент за увођење новог светског поретка“.
Занимљиво је да везе у троуглу САД – НАТО – Уједињене нације од почетка функционишу беспрекорно, будући да су све одлуке у Савету безбедности покривене одговарајућим резолуцијама, а НАТО, већином, поступа према новим принципима (усвојеним на самиту 31. јануара 1992.) и наређењима из Њујорка и Вашингтона. Зато није чудно што амерички министар одбране, Вилијем Пери није раздвојио интересе своје земље и најмоћнијег војног савеза, истакавши да се НАТО и САД суочавају с дубљим војним ангажовањем у Босни, без обзира да ли ће зараћене стране прихватити међународни мировни план. Ворен Кристофер је само поновио: „Неће бити мировног споразума у Босни све док НАТО и САД, нарочито САД, не преузму водећу улогу у примени мировног споразума“.
Дакле, у Вашингтону је одлучено да НАТО и САД остану у Босни и тамо наметну мир. У истом интересу на конференцији о безбедности у Минхену одлучено је да НАТО мора имати несметану слободу приликом будућих интервенција, и да се у евентуалне интервенције на копну морају укључити и америчке трупе. Без обзира ко је и где гласао, све одлуке су доношене у корист САД, тако да је била све чуднија зависност тзв. великих сила од САД и посебно зависност међународних организација од одлука администрација Сједињених Држава. Једино објашњење аналитичари су нашли у „владарима из сенке“, моћи мегакапитала и „мистер долара“, односно мегафинансијера, који диктирају светско тржиште и продају наоружања.
Опкољавање Србије
Многи се попут угледног америчког коментатора Петрика Дикенена питају: шта Американци траже на Балкану, будући да тврде да ту немају виталне интересе и зашто су претиле Југославији и напале Југославију која „није извршила никакав напад на Сједињене Америчке Државе“. Објективни и емотивни коментатор је очигледно превидео да америчка администрација покушава да створи „нацију способних појединаца, потпуних политичких слобода, заштићене приватне својине с оприрођеним законом јачега, и да је при том настала економска, политичка и војна сила, која земљину куглу види, и осећа, као свој полигон који треба да се уреди у складу са чувеним ‘америчким сном’“.
Да су босански Срби потписали Венс-Овенов план, потомци „ујка Сема“ би већ осамнаест година гостовали у Босни с више десетина хиљада војника, „ради обезбеђења успостављеног мира“. Природно је, а то проистиче из досадашњих догађаја, што су по успостављању окупације 1995. године, већином размештени на муслиманској територији. Ратовали су на истој страни. На тај начин су босански муслимани „платили“ залагање САД за остварење прве, исламски најдоследније земље у Европи. Заузврат Американци су се распоредили на простору одакле контролишу ширење конкурентске Европске уније, медитеранско ривалство Грчке и Турске, блискоисточно жариште, доскорашњег највећег непријатеља – Русију и боље него до изазваног рата на Балкану из Вашингтона надгледају према језуитском концепту завађене Арапе. С друге стране, Американци су на Балкану и за случај да треба заустављати продор исламског фундаментализма ка Западу, јер до Сарајева сеже линија истурене одбране на којој се контролише чувена „Зетра“. За сада „све је под контролом“.
Највећи проблем су, ипак, непокорни Срби, који као да не примећују да су окружени америчким сателитима и нису поверовали најавама Збигњева Бжежинског (Упсала 1987) и Џорyа Буша (децембар 1992) да постоји и сценарио за разбијање СР Југославије и да је србски народ код њих медијски бестијализован. Зато се америчка администрација одлучила за „опкољавања Србије“ тек када је схватила да су претње војном интервенцијом недовољно страшне и стресне за србски менталитет. Бил Клинтон је предлажио да се снаге УН распореде на босанско-србску границу, ради надгледања „блокаде Београда против босанских Срба“, затим је затражио повећање снага УН у БЈРМ (уз „евентуално“ учешће снага САД), па распоређивање снага УН дуж границе Албаније и „србске провинције Косово“, и уз све то, коришћење америчких ваздухопловних снага за подршку и заштиту трупа УН које су се налазиле у муслиманским „заштићеним зонама“ у Босни. Шефови дипломатија Велике Британије, Француске, САД, Русије и Шпаније усвојили су у Вашингтону антисрбски програм мера, којим је, у суштини, потврђена Клинтонова антисрбска иницијатива.
Нови амерички вазали, који су већ учествовали у економској блокади Срба, потрудили су се да што пре опколе Србију. После руских дипломатских активности, које су просто експлодирале после одбијања власти са Пала да потпишу Венс-Овенов план, на Балкану су се током 1993. године активирали британски и немачки политичари. Практично стезање обруча отпочело је 6. јуна 1993, када је румунска влада званично одобрила меморандум који су у Риму са Унијом потписале Румунија, Мађарска и Бугарска, чиме је дата сагласност да 9. јуна 1993. почне потпуна блокада СР Југославије. Уследиле су бројне активности и уобичајено стварење „политичког лавиринта“, ради што тежег распознавања лажи од истине. Објављено је на пример, да се балкански штаб америчке Централне обавештајне агенције премешта из Београда у Софију, да је Роберт Yејмс Вулси наводно разговарао је са Жеље Желевом о аеродромима, навигацији, складиштима, снабдевању, болницама и рехабилитацији, о посети америчких генерала Загребу не би ли се информисали „какав би учинак имао ваздушни напад ако се на то одлуче“, о спремности Румуније да на својој територији успостави базу НАТО (и „мали Пентагон“), о премештању америчких војника из немачких база у БЈР Македонију итд. Већ тада је било очевидно да НАТО не мора да улаже у изградњу нове војне базе поред предусретљивих домаћина.
Посматрано с војног становишта веома је важан тренд да су све суседне земље Србије, без изизетка, тежиле да уђу у НАТО алијансу. До 12. марта 1999. сталне чланице НАТО-а биле су Италија и Грчка, а од тада нови чланови Алијансе постале су Мађарска, Чешка и Пољска. Yон Корнблум је наговестио да постоји заинтересованост Западне алијансе да прими неутралну Аустрију у чланство. До 1999. године све чешће се говорило и писало о уласку Румуније у Атлантски савез, о подршци коју јој нуде САД и Шпанија и евентуалној подршци Немачке. Бугарска је исказала жељу за улазак у НАТО, али су Сједињене Државе поставиле услове за њен упис. НАТО је већ тада био у Македонији, али Македонија још није у НАТО-у. Министар одбране Македоније, Лазар Китановски, у Бриселу, понудио је генералу Весли Кларку „Криволак“ за НАТО базу, односно војни тренинг центар, што је прихваћено. Македонија је, дакле, све ближа НАТО-у. Очекивало се да ће Словенија ући у Атлантски савез у тзв. другом кругу, будући да Медлин Олбрајт изјавила да је Словенија најјачи кандидат, јер је то обећао и бивши немачки министар одбране Фолкер Рије и пошто улазак Словеније у НАТО подржава и римска администрација. Значајно је да је и Хрватска крајем 1997. године изразила вољу да уђе у састав најмоћније војне алијансе. Албанско руководство је успешно сарађивало са Бриселом тврдећи да је без присуства НАТО-а стабилност у региону крхка. То је један од разлога што је Албански парламент тражио да се снаге НАТО-а распореде и на Косову и Метохији.
Осим што су готово све балканске земље придобијене за улазак у НАТО, наруку америчкој администрацији (Американцима) за трајнији о(п)станак на Балкану иду нове балканске границе готово немогуће за очување, посебно између Републике Српске и Муслиманско-хрватске Федерације. Затим, присуству Американаца на Балкану погодују политичка ситуација у бившој југословенској републици Македонији, где Албанци повремено паралишу рад Собрања његовим напуштањем, и акутна војно-политичка ситуација на Косову у Метохији. Занимљиво је да су у све наведене спорове Американци умешали своје прсте. Треба се присетити да шеф здруженог генералштаба америчке војске Yон Шаликашвили, када је постављен уместо Колина Пауела, пожурио је да каже шта мисли о стању у БиХ, што на својеврстан начин има везе и са осталим процесима на Балкану: „Сједињене Државе су пропустиле од самог почетка да преузму своју водећу улогу у тој операцији. Зато је криза у Босни лекција за све нас шта се догађа када нема америчке водеће улоге“.
НАТО база на Балкану – сан „хладног рата“
Јасно је да Запад за време „хладног рата“ није имао право на Балкан – договорену „сиву зону“ – и да је НАТО све време од оснивања кидисао на то подручје. Сви услови за запоседање Балкана стекли су се тек накод „дизања гвоздене завесе“, односно успостављањем „новог светског поретка“, од јануара 1989. године. . Иако је НАТО претио да ће интервенисати на просторима претходне Југославје, његови челници су тврдили почетком децембра 1992. године да су сачинили план евентуалних акција и да само чекају одлуку УН, формирање НАТО базе почело је фактички тек 10. априла 1993, када су савезнички авиони размештени по италијанским војним базама. Само два дана касније почела је најављивана операција контроле у зони забрањеног лета,[1] авионима (ловци, ловци-бомбардери и пресретачи) ваздухопловстава САД, Француске и Холандије из италијанских база. НАТО снаге су се потом непрестано приближавале срцу Балкана.
Део америчких снага из база у Немачкој прешао је 4. јула 1993. у Бившу Југословенску Републику Македонију, са задатком да припреме долазак око 300 америчких војника из састава мировних снага Уједињених нација. У августу 1993. америчке трупе биле су размештене на скопском аеродрому „Петровац“, где су изградили нове касарне, а потом и (у октобру 1998) у Куманову. Од фебруара 1999. Македонија је постала главна база НАТО на Балкану у којој је припремљен терен за нове трупе (испоставило се и за све што се догодило у пролеће 1999. у Србији).
Рат у Босни и Херцеговини искоришћен је и за размештај НАТО-а у Босни под фирмама Ифор и Сфор, али и за поседање НАТО снагама осталих делова Балкана. Наиме, већ у трећој трећини фебруара 1995. новинари су сазнали да је ЦИА у Далмацији успоставила базу за беспилотне летилице – на острву Брач. Албанија је понудила своје базе Америци. Администрација Италије се мудро двоумила да ли да у своје базе прими америчке радарски невидљиве авионе типа Ф-117 „стелт“ – све до Дејтонског споразума, који је симболично и никако случајно парафиран у ваздухополовној бази РАЈТ-ПЕТЕРСОН код Дајтона у Охају (САД). И није тај споразум још био оверен у Јелисејски дворовима,[2] а већ је 4. децембара 1995. Мађарска „зарадила“ привремену НАТО базу – логистички центар за трупе које ће „обезбеђивати мир“ у Босни и Херцеговини.
Када је завршена прва фаза поседања Балкана снагама НАТО-а, завршетком рата на просторима Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, амерички званичници су обавили и прве обиласке својих снага. Другог јануара 1996. министар одбране САД и Yон Шаликашвили, начелник Генералштаба америчке армије посетили су после италијанске базе „Авијано“ (крај Вићенце) и логистичку базу Ифор снага у Тасару на југу Мађарске. Задаци НАТО-а у вези са окупацијим Балкана дефинисани су на састанку Савета НАТО 18. новембра 1996. Тада је одлучено да у Босни и Херцеговини остане 30.000 војника под новим називом СФОР (снаге за стабилизацију). Објављени су задаци Сфора: 1) стабилизација мира; 2) војне интервенције у случају потребе уз ваздушну и војну подршку из околних НАТО база, и 3) помоћ цивилним организацијама.
Да су тада смештене војне снаге опасне и моћне разумели су и новинари подгоричких „Вијести“, будући да су 27. октобра 1997. године написали да су „снаге НАТО-а спремне да интервенишу у Црној Гори у року од 20 минута, са 5.000 војника из базе Лурђе, недалеко од Барија“. При томе су заборавили да НАТО није био само у Италији него у Италији, Албанији, Македонији и Босни и Херцеговини и да су сви наведени простори ближи њиховој републици.
Приближавање НАТО-а СР Југославији, био је у ствари примицање завршној фази формирања балканске базе. Чим се та фаза завршила, увод за нову кампању дао је Хавијер Солана 6. фебруара 1999. када је, у америчком стилу, напоменуо: „Само сила гарантује мир. Мировни споразум за Косово и Метохију ће пропасти уколико не буду распоређене копнене снаге НАТО-а“.
Пред агресију на СР Југославију Бил Клинтон је показао да САД имају проблем како да повежу аутономију Косова и Метохије са својим „обавезним присуством и на Космету“, будући да су планирали да тамо сместе део НАТО базе. Рекао је: „САД су спремне да учествују у мисији НАТО за Косово“. На основу тог става Сједињене Државе су учествовале у агресији на СРЈ и крајње нечасно су успеле да сместе на Косово и Метохију Кфор – један од модалитета НАТО-а. Наравно, Бугарска је још једном била прагматична и предусретљива према непријатељима србског народа. Пред агресију на СР Југославију стала је на страну јачег, можда најјачег непријатеља Срба у историји. Њихове дипломате биле су 17. фебруара 1999. недвосмислене: „Бугарска је спремна да уступи НАТО-у своје базе“. Касније је бугарски председник Петар Стојанов сугерисао колегама да Бугарска понуди своје луке на Црном мору за базу америчке ратне флоте. На тај наговештени предлог већ је реаговала Бела кућа преко Кристофера Хила, члана комисије за националну безбедност САД, који је одлучно потврдио да су САД заинтересоване за изградњу стационарне базе у Бугарској. За војне експерте то значи да ће и НАТО добити нова јужноевропска упоришта, без обзира што би црноморску базу превасходно користила Шеста флота, или нека друга америчка флота.
По завршетку агресије уследила је друга фаза формирања балканске НАТО базе. Већ 26. августа 1999. обелодањено је да САД код Урошевца граде највећу војну базу на Балкану. Логично је што је, због изградње базе САД на Космету, шеф сталне мисије СРЈ при Уједињеним нацијама, упутио 07. октобра 1999. протест руском амбасадору Сергеју Лаврову, председавајућем у Савету безбедности УН, захтевајући одлуку Савета безбедности којом ће се спречити окупација дела територије Републике Србије.
НАТО остаје на Балкану
Предвиђајући садашњи развој догађаја Секретар за одбрану САД Лес Аспин обећао је Европи у више наврата да „америчке војне снаге неће напустити Европу“, али је, истовремено, упозоравао да европски савезници у НАТО-у морају бити спремни да за узврат помогну Вашингтон у његовом војном ангажовању широм света. Иако су почетком рата у Босни и Херцеговини амерички званичници изјављивали да САД немају виталне интересе на Балкану, после Дејтонског споразума изменили су претходне ставове. Наиме, Медлин Олбрајт је, после министарског заседања у њујоршком хотелу „Валдорф Асторија“, изјавила: „САД имају дугорочне интересе у Босни, како стратешке тако и хуманитарне“. Одлука о останку САД на Балкану очигледно је донесена приликом усвајања стратегије до 2015. године у мају 1997. године. Након усвајања дугорочне војне стратегије САД, Хавијер Солана је упознао светску јавност да НАТО после 1998. године неће напустити Босну, али и да Сфор, такав какав је био током 1997. године, неће наставити мисију.
Затим су са свих страна пристизале потврде о новом статусу НАТО-а и америчких контигената у његовом саставу. Уследила је одлучна изјава Роберта Фровика, шефа мисије ОЕБС у БиХ да НАТО остаје у Босни. Придружио се и Карлос Вестендорп ставом да се НАТО неће повући из Босне. Клаус Кинкел је на Бонској конференцији о спровођењу Дејтонског споразума у БиХ само потврдио претходне веома усаглашене ставове: „Сфор треба да остане у Босни после истека његовог мандата“. Хавијер Солана је на њихове коментаре само додао да је „НАТО спреман да осигура мир у Босни“. Навадене дипломате су рекле оно што су сви реални аналитичари знали, будући да би било нелогично да НАТО не искористи прилику да успостави стратешки важну базу на Балкану – на граници између Истока и Запада.
Током 1998. године НАТО се још темељније утврдио у Босни. Прво је Весли Кларк, командант НАТО снага, изјавио да трупе НАТО остају у Босни у несмањеном саставу због избора, а затим је главни човек НАТО-а ставио печат на све дилеме о о(п)станку НАТО-а на Балкану изјавом: „Министри одбране НАТО одлучили су да се мисија Сфора настави – број војника ће се разматрати после избора у БиХ предвиђених за септембар“. Све њихове тврдње ишле су у прилог мишљења да се НАТО са Балкана неће никад повући, јер Балкан је тако „уређен“ америчком, језуитизованом политиком у којој је основни став: да је мир без војне претње немогућ.
Треба се сетити само Горажда, Брчког, Превлаке, Мостара, Сарајева, Албаније и Косова и Метохије, коридора и на Западу креираних граница, које те коридоре оивичавају. Наравно, народима на Балкану сасвим је свеједно да ли су ту јединице Евро корпуса или НАТО-а када о судбини Балкана одлучују светски пиромани, ватрогасци и жандарми. Јер, они ће бити ту и када војске оду, будући да за собом остављају своје секте, фондације, агенције, тзв. мировњачке покрете и хуманитарце… После свих њих немогуће је говорити о слободи, части, доброти, правди, души, духу…
Амерички страх надјачава „амерички сан“
Американци су преко својих демократских администрација остварили део свог сна – остали су у Европи и запосели помоћу НАТО-а Балкан, кључну геостратешку и војностратешку тачку света. Али, због природе изабраног квантитативног незајажљивог лихварског система, они морају да отимају и контролишу преостале планетарне ресурсе, а то значи САД, а са њима Европска унија и Запад уопште, морају да наставе поход на Исток. Поставља се дакле питање: шта сад када је НАТО (Кфор) стигао на Косово и Метохију? Како и да ли администрација Сједињених Америчких Држава мисли о сопственој будућности?
Пренеражен због чињенице да су обавештајним службама САД промакле припреме за илегално тестирање индијских нуклеарних бомби, Лојд Спенсер, председавајући Одбора за безбедност Представничког дома САД је, 5. августа 1998, јавно изрекао можда најнеобичнију мисао на размеђу два миленијума: „Ми (у САД) немамо никакву одбрану“.
Плашећи се да САД контролишу недовољно и на неодговарајући начин своје потенцијалне непријатеље, Портер Гос, председник Комитета за обавештајне службе истог Представничког дома, позвао је Џорџа Тенета, директора ЦИА, да одговори на питање: да ли је власт Садама Хусеина већа, мања или је остала иста после непрестаних авионских напада на Ирак. Бојазан америчких конгресмена, који је све више подсећао на страх од могуће одмазде, на посебан начин је указао на растућу психозу свих Американаца. Они су опседнути разним врстама непријатеља. Наиме, у многим стручним и научним студијама забележена су разврставања непријатеља и предвиђени начини њиховог будућег дејства. Описани су непријатељи попут држава које су Сједињене Државе затвориле у политичко-економске резервате, терористичких организација, затим хакера, бивших специјалаца и полицајаца, људи у медијима, нарко-мафије, и сличних. Размотрене су њихове специфичности и начини борбе против њих. Роберт Бакнер из Сан Бернардина, у студији „Петодимензионални рат…“ показао је на најбољи начин да су Американци свесни своје неизвесне будућности.
И Роберт Ф. Елсфорт, директор Атлантског савета, потврдио је америчку опседнутост проблемима безбедности и одбране. У напису „Амерички интереси у новом веку“, објављеном у часопису „The Bulletin of the Atlantic Council of United States“, угледни стручњак је навео пет, веома јасних, „виталних“ националних интереса САД: „1) спречити, одбити и смањити опасност од напада нуклеарним, биолошким и хемијским ору‘јем на Сједињене Др‘аве, 2) спречити појаву непријатељске хегемоније у Европи, или Азији, 3) спречити појаву веће непријатељске силе на границама САД, као и у области контроле над морима или космосом, 4) спречити катастрофалан колапс важних глобалних система (трговине, финансијских тржишта, енергије и животне средине), и 5) обезбедити опстанак америчких савезника”.
Страх од одмазде је заснован
Већина људи која верује у космичку правду сматра да су Американци заслужили да живе у страху од одмазде. Најмање што су заслужили, то мисле и сељаци из околине Пожаревца, из Ивањице и са Рајца, јер не могу да опросте Американцима „кромпирову златицу“, је да америчка деца сањају да им Индијанци припремају резервате на Источној обали, да Јапанци проверавају најновије наоружање за масовно уништење дејством по градовима на Флориди, или да их наизменично већ 68 година бомбардују и ракатирају ваздухопловне снаге алијансе састављене од снага Кине, Кореје, Гватемале, Индонезије, Кубе, Вијетнама, Конга, Лаоса, Перуа, Камбоyе, Ел Салвадора, Никарагве, Гренаде, Либије, Панаме, Ирака, Босне и Херцеговине, Србије и Авганистана. За оне којима је скуп наведених држава чудан треба да се напомене да је то несуђена коалиција састављена од држава које су бомбардоване у војним интервенцијама САД од Другог светског рата до данас. Америчка ноћна мора требало би да замени чувени „амерички сан“ и не треба да буде блага и безазлена, јер када би се објединио само део бомбардованих народа ове планете (довољно би било да се удруже Кинези, Јапанци, Корејци и Ирачани), Сједињене Државе, вероватно, не би имале шансе да се одбране, а када би алијанса бомбардованих користила америчке, бескрупулозне, ратне принципе, у Њујорку, Вашингтону и Лос Анђелесу вероватно не би остао ни камен на камену. Подразумева се да без сна треба да остану и сви они који су навијали за САД у њиховим бескрупулозним подхватима.
И док још увек небомбардоване земље стрепе од даљег остваривања „америчког сна“, а бомбардоване земље очекују да ће америчкој доминацији неко коначно стати на пут, гостратешки аналитичари и војни експерти у Пентагону настоје да развију програм сопствене одбране заснован на државној стратегији до 2020. године. Свака од објављених варијанти одраз је нешто другачијег суочавања с прогнозираним изазовима које ће, према њиховим проценама, наметнути безбедносно окружење Сједињених Држава и будуће светске мега тенденције, као што су повећана комуникативност, смањење сировинских и енергетских ресурса, повећање имовинског јаза између богатих и сиромашних, цивилизацијске разлике у земљама под контролом Сједињених Држава итд.
Приликом избора одбрамбених верзија, амерички аналитичари добро су проценили своје будуће безбедносно окружење и, очевидно, пажљиво су разматрали брзину и след промена предвиђених за период до 2020. године. Наиме, они очекују да ће већ током неколико следећих година бити суочени с низом изазова као што су: 1) један број операција у ванредним ситуацијама мањих размера, 2) опасност од спољне агресије већих размера, 3) регионалне опасности, 4) пролиферација (недовољно контролисано ширење) усавршеног оружја, 5) стално ширење савремених технологија, 6) разне транснационалне опасности, и 7) повећана опасност од, такозваних, асиметричних напада.
Посебно се припремају за суочавање са све боље материјално подржаним асиметричним изазовима, који укључују употребу хемијског, биолошког, а евентуално и нуклеарног оружја. Уз то, сматрају да је логично да се организују за одбрану од напада на информационе системе и државну инфраструктуру. С друге стране, тероризам је постао већ позната америчка опсесија, али као веома значајну новину међу активностима, које треба предузети приликом супротстављања наведеним изазовима, амерички аналитичари посебно наглашавају суочавање с непознатим бројем „џокер сценарија“.
„Џокер сценарији“ су, у суштини, новонастале ситуације условљене новим технологијама које преко ноћи могу да угрозе америчку светску хегемонију. Затим могућност да Американци изгубе прилазе објектима од критичне важности и линијама комуникација у кључним регионима света, и, коначно, опасност да, како у Вашингтону кажу, „неперијатељски фактори“ преузму режиме који су пословично одани администрацијама Сједињених Држава. Ту су и сви непредвидиви потези појединаца и група усмерени да нанесу било коју врсту штете грађанима Сједињених Држава. Такви сценарији добили су име због могућности да се догоде непредвиђено – изненадно, као из рукава, баш као што се десило с индијским нуклеарним бомбама, рушењем авиона Ф-117А код Буђановаца у Срему, нападом на „близнакиње“ у Њујорку и зграду Пентагона у Вашингтону.[3]
Организовани у потпуној тајности, у намери да се заустави ширење Запада, наведени сценарији би, према схватањима америчких војних експерата, могли да угрозе интересе САД код куће и у иностранству. Мада војни прогнозери у Пентагону сматрају да узети појединачно, ти сценарији нису вероватни, ипак су веома опрезни, јер се плаше да ће се они догодити уколико се „сценографи“ удруже. Јер, ако се анализирају заједно, вероватније је да ће се један или више њих заиста остварити, него да ниједан неће. Поред тога, закључили су, да иако је вероватноћа убацивања у игру појединачних „џокера“ можда мала, њихове последице могле би бити непропорционално велике. Према томе, записано је 1997. године у Кварталном извештају Државног секретара за одбрану САД, Вилијема Коена, „Сједињене Државе морају одржавати војне потенцијале довољне за парирање таквим догађајима“.[4]
Џокер сценарији као претње
Колико је значајно да се правилно и реално процене нови изазови исто толико је важно да се правовремено дође до података о настајању опасности. Сада је један од основних проблема америчких обавештајаца чињеница да последњих петнаестак година „круже“ материјали у вези са планетерним значајем србског народа, огољавањем завере против Срба, Словена и православља (посебно против њихове историје, језика и писма), моћима и потенцијалима које садрже подручја на којима су заустављени најмоћнији светски силници попут Турака, Аустроугара, Немаца, Американаца…, предсказањима у којима су презрени Американци почели са самопоништавањем на Балкану, итд.
Зато многима изгледа да, док се америчке снаге „батргају у балканском, србском“ глибу, Руси, Белоруси, Кинези, Иранци и Индуси користе време, које су за њих „купили“ Срби, још једним супротстављањем нарастајућем светском злу, за припрему за коначни обрачун сличан оним које је свет имао са Наполеоновим и Хитлеровим снагама. Стога, није чудно што су агенти ЦИА потрошили баснословне количине долара за тражење тзв. Механизма римске империје, на подручјима Вишњичке косе код Београда и у региону званом Полом-Римски Градац, на обали Дрине, у потрази за Земаљским космичким поларним диригованим супер часовником, за који заговорници „Звезданог система одбране“ у својим проспектима тврде да користи енергију кретања космичких тела и тражећи резултате рада група „69“, „Теодор 34“ и „Ранђел 11“.
Показало се да су веома су заинтересовани за торзионо, лептонско, тзв. Теслино и електромагнетно оружје, чије технологије нису у потпуности у америчким рукама. Чак су и у својој војној доктрини објављеној на 218-ти рођендан КоВ САД, 14. јуна 1993, навели да их забрињава лак приступ наоружању високе технологије (који сада имају и приватне војске нарко мафије), постојање тактичких балистичких ракета, оружја за масовно уништавање, глобалних позиционих система, ћелијских телефонских средстава и слично.
Амерички доктринолози су закључили да се могућности доступне америчким потенцијалним непријатељима убрзано повећавају и да присиљавају САД да развијају нове способности много брже него раније ако желе да задрже предност. Уосталом, као што је најпознатије биолошко оружје, „вирус сиде“, несмотрено пренесено у људски свет из америчких лабораторија, тако су већ из биореактора „процуреле“ нове масовне убице бацили антракса, микроорганизми звани лептоспире и бактерије туларемије изазивајући трагедије, које су једва стављене под контролу.
Експерименти у земљама изван америчке контроле посебан су проблем америчких обавештајних служби. Један од водећих руских истраживача у програмима биолошког оружја, Канатјан Алибеков, сада Кен Алибек, тврди да је у строгој тајности развијено ново биолошко оружје на бази биорегулатора, које делује уништавајуће на нервни систем. Наравно, да амерички стручњаци знају да се такви истраживачки поступци у приватним, малим, скривеним лабораторијама у другим државама не могу ставити под потпуну контролу. А то је прави, можда најбољи пример за „џокер сценарио“.
Разуме се да нико не може оспорити способност америчких прогнозера, проценитеља и предвиђача. Наиме, истина је да они већ деценијама на најбољи начин предупређују све пропратне пропусте у војном, политичком и економском систему и смањују предвидиве грешке на занемарљиве вредности. Непрестано воде рачуна о припреми за предузимање правовремених корака да би заузели најповољнију позицију за ефикасно реаговање на мало вероватне, али значајне, будуће претње, као што је скоро појављивање неке регионалне велике силе, или као што су „џокер сценарији“.
Такав приступ одбрани смањио је вероватноћу да настану непредвидиве претње највећој светској суперсили. Основа приступа у процени будућих ратова у америчком Министарству одбране је, као што је наведено, усредсређивање пажње на предупређење евентуалних претњи које би, мада мало вероватне, имале теже последице и којима би супротстављање било скупо. Мада такво осигурање ни у ком случају није бесплатно, јер треба да се оствари у неизвесном окружењу ограничених ресурса, оно је релативно приступачано, али је сигурно мудар начин да се избегне ризик због неприпремљености за нову претњу, посебно у ситуацији када и сами знају да ће остатак света искористити сваку њихову грешку у одбрани.
Како Американци живе за долар, није чудно што све време воде рачуна да случајно не развију погрешне потенцијале, или да сувише рано не остваре могућности које ће до момента када буду потребне застарети. Дакле, они таквим приступом одгађају или избегавају скупе инвестиције у будуће могућности, које им можда неће ни бити потребне.
Овладавање простором
Као што је речено, Вилијем Коен, секретар одбране Сједињених Држава, у извештају о четворогодишњем прегледу одбране, објављеном у мају 1997. године под насловом „Report of the Quadrennial Defense Review“, нагласио је да ће прецизна дејства омогућити снагама САД да у право време и на правом месту дејствују по било којем циљу. Стога је у Пентагону пројектован нови концепт, који, према очекивању америчких војних експерата, омогућава снагама САД да, коришћењем правовремених података о циљу, добрим познавањем простора за одговарајуће командовање и управљање и прилагођавањем за поновни прецизан напад, буду у стању да униште кључне чворове супротстављених система на великим даљинама с мање борбених система и мање пратеће штете.
Природно модернизација таквих снага зависи од чврстине система за командовање, управљања, везе, затим од компјутера, обавештајне активности, осматрања и извиђања. Важна централна улога тих система, и великог броја ресурса који морају да буду везани за њих, инспирисали су свеобухватан поглед америчке администрације и војних експерата на целокупне напоре у вези са системом C4ISR (command, control, communications, computers, intelligence, surveillance and reconnaissance). За тај задатак тачно су одређени потребни ресурси. У Пентагону су израдили сличну студију за програме наоружања и установили да се исплати велико инвестирање у прецизно наоружање и да је тежиште програма одговарајуће, а напори који се улажу неопходни.
Осим што прецизна дејства омогућавају креаторима „новог светског поретка“ да политиком силе покоравају непослушне народе, тим дејствима се, према наведеном концепту, здруженим снагама обликује простор за борбу. Свакако за то су неопходне информације о циљу и задатку у готово реалном времену. Прецизна дејства се, у ствари, заснивају на обавештајним подацима о непријатељевим снагама и стручним проценама о снагама или оружју неопходним за стварање жељеног ефекта. При том. прецизна дејства су условљена познавањем борбеног простора, а омогућавају већу сигурност у стварању жељеног ефекта против одабраног циља. Захваљујући прецизном оружју стварају се повољни услови за припреме следећих дејстава, рационализују употребљена средства, повећава се могућност преживљавања за сопствене снаге, оружја и ударне платформе, и стварају услови за прилагодљивост при брзом оцењивању резултата напада и ради поновног прецизног напада, када је то потребно.
Видови америчких оружаних снага раде на повећавању прецизности пешадијског наоружања и побољшавању ратне технике да би се осигурало да појединачни војник, или маринац, буде интегрисан у усавршене системе који сачињавају прецизно дејство. Прецизна дејства прожимају, такође, целокупан спектар операција у којима ће снаге САД можда учествовати. У току је и развој прецизног, несмртоносног оружја за примену у ванредним ситуацијама мањих размера. Та средства планирају да употребе у тзв. мировним операцијама и приликом ангажовања интернационалне полиције, ради спречавања демонстрација и било каквих окупљања грађана, у интервенцијама против побуњеника и оних које прогласе терористима и ради евакуације оних који не учествују у борби.
Министарство одбране САД намерава да свом наоружању дода неколико моћних ударних платформи за напад по циљевима на земљи и у ваздуху, укључујући тактичке авионе, борбене хеликоптере, артиљеријски систем „Crusader“, те породицу нових површинских бојних бродова SC-21, а могуће и Maritime Fire Suppor Demonstrator (за противпожарну подршку).
У Министарству су, такође, одлучили да развију и уведу у употребу бројна усавршена оружја и борбена средства укључујући побољшана оружја за дејство с безбедне даљине као што су пројекти: ракета ваздух-земља и оружје за напад са безбедне даљине, бомбе којима се може прецизно гађати са средње висине, затим аутомат за избацивање убојних средстава са поправком за ветар, убојно средство за здружени напад уз помоћ GPS (GPS-aided Joint Attack Munition) и нову генерацију противоклопног оружја као што су противтенковска „Brilliant“ и „Skeet“ – средства мањег калибра.
Авионом F-22[5] америчко ратно ваздухопловство замењује F-15 C/D за борбу за превласт у ваздуху. Он има знатне могућности дејства по циљевима на земљи.
У агресији на СР Југославију Ратно ваздухопловство САД приказало је широк асортиман прецизних дејстава. Та дејства омогућила су агресорима (коалицији од 20-так земаља) да истовремено, поуздано нападну пробраним снагама више специфичних циљева и да остваре жељене ефекте, уз минимални ризик и умањену пратећу штету. Дејствовали су са безбедне даљине и претежно ноћу, да избегну већину зона противваздушне одбране. Употребили су ракете „томахавк“, чије средње квадратно одступање није веће од неколико метара, тако да су већину стационарних и површинских објеката погодили без већих проблема. Основни циљ прецизних дејстава америчких оружаних снага био је да њихове пилотске убице погоде све најављене циљеве и тиме покажу техничко-технолошку супериорност, ради застрашивања србског народа и грађана Србије следећим фазама агресије. При томе су, наводним избегавањем цивилних жртава, агресори покушали да сачувају легитимитет снага које уводе „нови светски поредак“, терајући непокорне народе у шаблоне које су смислили чланови Трилатералне комисије. Рушењем мостова, уз одређене, планиране, цивилне жртве, агресори су покушали да заплаше србски народ следећим, „тврђим“ и још жешћим фазама агресије. Њихово постепено приближавање драматизовано је избором објеката, тако да је требало да изазове психичку напетост у ишчекивању још болнијих догађаја. Настојали су да сваки следећи дан изгледа злослутно попут стезања омче.
Прецизна дејства по војним објектима требало је да покажу шта све могу оружане снаге САД, а селективна прецизна дејства по цивилним објектима (мостови, топлана, нафтна постројења, манастири, музеји, пруге, фабрике) требало је да заплаше грађане СРЈ наговештавајући, уколико се не предају и пристану на савремени вид окупације, будућност без воде, без енергије, индустријске робе итд. Дакле, прецизна дејства су нови инструмент за политичко присиљавање непокорних народа да прихвате неприхватљиво у интересу глобалне силе – Сједињених Америчких Држава и оних који ту војну суперсилу користе као инструмент.
Србија је постала полигон за потврђивање америчке идеје да њихове снаге и средства, базирани у ваздушном простору и космосу, доприносе супериорности снага САД у свим областима, а посебно у области информација и војној делатности. Челници Пентагона су уз то желели да у Србији потврде, да агилна борбена подршка из Шесте флоте, са бројних аеродрома око Србије и подршка сателитима и аваксима, омогућавају командантима у борби да побољшају реаговање, распоређивање и обезбеђивање својих снага. Реч је о провери и потврди њихових доктринарних и стратегијских принципа.
Веома значајну улогу у прецизним дејствима имају и америчке поморске снаге. Наиме, у америчком министарству одбране рачунају да ће војнопоморски допринос доминантном маневру бити остварен коришћењем мора за постизање предности над непријатељем, док ће у војнопоморским прецизним дејствима користити сензоре, информационе системе, прецизна оружја, те агилне, убојите снаге за напад на кључне циљеве. Планирају уз то, да њихова војнопоморска свеобухватна заштита предупреди целокупан спектар опасности, обезбеђујући информациону супериорност, супериорност у ваздуху и приобалном рејону, ПВО и ракетну одбрану на војишту, а исто тако и дејство војнопоморским ватреним средствима. Од војнопоморских снага Пентагон непрестано захтева да обезбеде фокусирану логистику базирану на мору за здружене операције у приобалним рејонима.
Доминација услов опстанка
Већ двадесетак година војска и Министарство одбране САД ангажовани су у више разноврсних активности ради коришћења „револуције у војним пословима“. Приликом промовисања Стратегије до 2015. године, у мају 1997. године, поставили су себи задатак да контролишу промене у ратоводству, које се непрастано мења као последица брзих промена технологије, и да владајући тим процесом и даље доминирају у свим технолошким областима.
Ослањајући се на изванредан напредак у информационој технологији, невидљивој тзв. stealth технологији, нанотехнологији и прецизним нападима, Американци су наговестили праву револуцију у војним пословима. Да би то остварили усвојили су, по предлогу Здруженог генералштаба америчке војске, који је тада предводио генерал Yон Шаликашвили, тзв. Заједничку визију 2010, која би требало да обезбеди „мудре смернице како да се комбинују револуционарна техничка достигнућа с овим оперативним концепцијама и добију снаге које ће доминирати сваким будућим бојиштем“.
Заједничка визија 2010,[6] је обухватала замисао да се информациона супериорност и технолошка достигнућа, који ће радикално трансформисати традиционално вођење рата помоћу нових оперативних концепција, организационих решења и система оружја, искористе за владање светом.
Министарство одбране Сједињених Држава преко поменутог концепта усмерава припреме своје армије, и посредно НАТО снаге, за будуће ратове стављањем тежишта на четири нове оперативне концепције као што су: доминантан маневар, прецизна дејства, свеобухватна заштита и фокусирана логистика – с циљем да САД војно доминирају у целом спектру моћи и над свим другим армијама.
Тежња САД да постигне свеопшту надмоћност значи да ће САД и даље настојати да изграђује интегрисане, комплексне групе система. Посебно заједничке архитектуре командовања, управљања, комуникација, рачунара, обавештајне активности, осматрања и извиђања, не би ли задржали садашњу позицију у познавању ситуације на бојишту.
Дајући наведеној трансформацији смернице, амерички војни врх формирао је концепцијски модел о томе како ће оружане снаге САД каналисати виталност и иновације и боље искористити технолошке шансе за остварење нових нивоа ефикасности у здруженим војним дејствима.
Амерички експерти верују да ће следећа генерација убојних средстава њиховим снагама обезбедити супериорну способност прецизног дејства против предвиђених опасности. Да ће увести у употребу појединачне и касетне бомбе, које се могу прецизно упућивати на циљ са висина изнад ефикасног домета противавионске артиљерије и индивидуалних преносних ракета земља-ваздух. Планирају да веома ефикасна прецизна убојна средства повећају могућност преживљавања и убојитост њихових снага у будућим конфликтима, како се и захтева у Заједничкој визији 2010, а увежбавало у агресији на СР Југославију на целокупном њеном простору.
Наравно, прецизна дејства нису само ради стварања „банана република“ и успоставе марионетских режима на Балкану, него и ради ширења САД, ЕУ и НАТО ка истоку.
Сједињене Државе су свесне блиске будућности и то често потенцирају када говоре о својим „виталним интересима“. Прецизна дејства треба да им послуже, измећу осталог и за неутралисање опасности која, према проценама, прети њиховим националним снагама од „асиметричних претњи“, почевши од нуклеарног, биолошког и хемијског оружја до тероризама. Наиме, вашингтонске дипломате очекују нове изазове америчким интересима и низ разних транснационалних опасности, а посебно да ће терористи[7] и даље директно угрожавати животе америчких грађана и покушавати да подрију политику и савезе Сједињених Држава.
Челници САД се наводно плаше илегалне трговине дрогом, међународног организованог криминала, неконтролисаног кретања исељеника… С друге стране, трилатералисти стрепе да надмоћ САД у конвенционалној војној арени може да охрабри њихове противнике, да користе асиметрична средства за напад на њихове снаге и интересе у прекоморским земљама и на Американце код куће.
Сједињене Америчке Државе и преко прецизних дејстава потврђују да су ушли у нову трку у наоружању, јер прогнозирају да ће друге земље, посебно велике и регионалне силе настојати да постигну предност над Сједињеним Државама, да надмудре америчку администрацију неконвенционалним приступима или подрију америчке јаке стране, а искористе слабости. Амерички стратези сматрају да ће те земље вероватно настојати да избегну директну војну конфронтацију са Сједињеним Државама, користећи, уместо тога, средства као што су тероризам, претње НБХ оружјем, информациони рат или саботаже ради угрожавања животне средине.
Војни стратегисти из САД очекују конвенционални рат, у којем би друге земље употребом и асиметричних средства покушале: 1) да одгоде или онемогуће Американцима прилаз пресудно важним објектима; 2) да разбију америчке мреже за командовање, управљање, комуникације и обавештајну активност; 3) да одврате америчке савезнике и коалиционе партнере од пружања подршке интервенцијама САД; и 4) да изазву веће жртве за САД него што је очекивано, с намером да ослаби одлучност америчке нације у светској доминацији.
Прецизно оружје, очевидно, има значајну улогу у „америчком сну“ у којем овладају светом. Баш зато треба напоменути, да Американци живе у параноичном и реалном страху од тзв. џокер сценарија, у којим појединци имају одлучујућу улогу, а против којих не помаже никаква прецизност оружја.
НАТО база као резултат прецизних дејстава
Према војноенциклопедијским одредницама војна база је просторија (подручје) на копну или на копну и мору, уређена ради обезбеђења концентрације и извођења ратних и борбених дејстава свих (или појединих) видова оружаних снага. Организије се на местима која с војног аспекта најбоље одговарају наменама и задацима стационираних јединица и установа (болнице, складишта, аеродроми, луке, инсталације и др), а уређују се као утврђене тачке, чворови, рејони, линије или региони. Посебну врсту војних база чине тзв. двојне базе (dual-basing) у којима је у бази само део снага предвиђен за дејство, а други део је (обично основни део силе) у метрополи. Војни експерти из Сједињених Држава тај тип базе препоручују као најподеснији, посебно, у случајевима кад су војне базе на територији других земаља, јер се њиховом изградњом и применом смањују материјални издаци. У таквим случајевима земље домаћини су најчешће приморане да се уклапају у америчке или коалиционе војне планове, а борбена готовост у тим врстама база на највишем је нивоу.
У складу са новим војно-политичким изазовима и проценама тај тип базе све више се афирмише и користи као веома успешан инструмент војно-политичког притиска. С друге стране, кад год могу да искористе постојеће своје и/или туђе аеродроме супер силе избагавају изградњу нових, скупоцених аеродрома. То сада на Балкану покушавају САД, Велика Британија, Француска и Немачка, освајајући стрпљиво, упорно и постепено геостратешке потенцијале, користећи „као своје” бањалучки, тузлански, сарајевски, загребачки и скопски аеродром. Наравно, НАТО је обећао да ће побољшати сопствену инфраструктуру градњом сарајевског и једног албанског аеродрома. Уз то, прозирна је намера Западне алијансе да придобијањем црногорске администрације обезбеди услове и за коришћење и подгоричког аеродрома. При томе, треба имати у виду да Запад предвођен Сједињеним Америчким Државама и Великом Британијом балкански простор више не осваја само војно, него пре свега економски, политички, технолошки, геофизички, психолошки, религијски, културолошки – неоружаним облицима агресије.
Ипак је све више оних који упозоравају припаднике квантитативне цивилизације да је примена метода које користе „људи лажи” једнако опасна и за њих. На пример, Џејмс Петрас и Стив Вје упозоравају на злоупотребе америчке моћи: „Више мртвих Босанаца за Вашингтон је значило више пропаганде, већу моралну дискредитацију Европе и више захтева за америчку (НАТО) интервенцију“. Мишљење др Бери Литачија, професора историје на Даулинг колеџу још је илустративније: „Овај рат није око Срба; предмет је Америка, и шта од ње постаје. Он је због једне земље која може усмртити десеторо деце и затим се, одмах, окренути и проповедати ’људска права’ и ’демократске институције’. Он је тамна ера у коју улазимо, а која се назива нови светски поредак. А Срби су само први од многих који страдају услед таквог резултата”.
У сваком случају, док се нешто у светским политичким и економским мегатрендовима радикално не промени, и уколико се не измени америчка гордост и надобудност, јачаће НАТО база на Балкану, а тај простор постаје потенцијално сукобиште и велики полигон за неслућене експерименте in vivo. При томе, и Американци имају најмање два проблема. Прво, не смеју сматнути с ума да постоје људи који мисле попут Владимира Жириновског, који је 11. априла 1994. након што је НАТО поново бомбардовао србске положаје код Горажда тражио да Русија бомбардује НАТО базе. Друго, не треба да забораве да постоји зазирање и унутар Алијансе. То илуструје реакција париског „Либерасиона“ чији је уводничар 3. маја 1996. упозорио: „Американци користе војну базу у францском граду Истр за шпијнирање француских војних објеката”. Уколико се то докаже црв сумње може изазвати велике последице, иначе је Французима и Немцима сумњива америчко-британска сарадња у пројекту „Ешелон”.[8]
Прецизно оружје није свемоћно
Јоханан Рамати, из јерусалимског Института за одбрану Запада, сматра да је понашање Сједињених Америчких Држава у време изградње „новог светског поретка” условило да највећа светска сила „сада има мало непријатеља, много непријатних ’партнера’ који траже прилике не би ли поравнали рачуне, нема правих пријатеља, а има опасне илузије”.
Није тешко доказати тврдњу да огроман број људи у свету жели да се Американцима врати зло, које су они другима починили. Албанац Ферхат Диноша многе је шокирао изреком у парламенту Црне Горе: „Ко се не освети, тај се не посвети”, а требало би да се зна да изречено није албански специјалитет. Напротив.
Може се рећи, да су освете и одмазде амерички специјалитет, а да су им слични сви који се заклињу и злопамте, на пример Арапи, или конфучијевске нације. Америчка моћ делује несамерљиво једино када се заборави колику су енергију већ утиснули у душе будућих непријатеља. Када би сви појединци, оштећени на било који начин од Американаца, одлучили да у истом моменту узврате колико могу, америчка моћ би нестала у том тренутку.
Ехо свих америчких злочина као да се појачава и убрзава. Када се свевремено и космолошки посматра понашање америчких администрација, од геноцида над Индијанцима, преко нуклеарног напада на јапанску Хирошиму, масакра у корејском селу Но Гун Ри, и „крвавог пира” у вијетнамском месту Милаја, до ракетирања србског Космета осиромашеним уранијумом, може се тврдити да су амерички председници највећи непријатељи Сједињених Држава, јер чине све да америчка нација умре презрена на најстрашнији а, при том, праведан начин.
Бил Клинтон и његови следбеници учинили највећи злочин према сопственој нацији тиме што јој ускраћују истину о поретку који успостављају, затим што својим грађанима ускраћују знања покушавајући да смањивањем прага знања створе услове за једноумље. Прихватањем и стварањем секти ремете менталну матрицу сопственог становништва и труде се да препарирају непослушне народе широм планете. Најгрубље психолошко отупљивање чине тзв. контролом ума према идејама насталим у институцијама какве су ЦИА и Тејвисток клиника.
Као последица таквог америчког приступа, намењеног за владање светом, вероватно је да њихови грађани не знају да чине злочине и шта њима изазивају, неће разумети шта им се догађа, нити ће знати да се бране када буду осветници на њиховим вратима.
Креатори „новог светског поретка” очевидно верују само у себе. Звучи мистично, али требало би да се запитају следбеници и потомство Била Клинтона, Медлин Олбрајт, Вилијама Коена и Веслија Кларка, како ће се на њихову будућност одразити убиство једне од најбољих ученица београдске математичке гимназије Сање Миленковић, која се затекла на Варваринском мосту када су од њих упућени НАТО злочинци гађали пијачне пролазнике. Ако не знају да се уплаше за своју судбину требало би да проуче дела Николе Тесле и својих познавалаца космичких закона попут Џемса Чечварда, Артура Паувела, Ептона Синклера, Ернеста Шредингера и других истраживача заборављених знања предака – њихова дела могу да оплемене запостављену душу.
С друге стране, сасвим је извесно да су расистички васпитани Американци изгубили своју прву битку за будућност, у којој су наумили да доминирају, оног момента када је број Црнаца у Вашингтону премашио 50 процената – сада је у главном граду САД више од 95 одсто тамнопутих грађана. Верификацију кључног америчког пораза треба очекивати оног дана када председник САД буде Барак Обама, Колин Пауел, или неко од следбеника Луиса Фаракана, лидера црних америчких муслимана, који је одавно рекао да је Америка без срца и нехумана, и да се, уколико се настави њена освајачка политика, плаши за америчку будућност.
Можда, када се успостави „нови светски поредак”, нико неће покушавати да се освети Американцима, јер ће се, по свему судећи, оно што су замислили да се догоди другима, догодити њима. Наиме, они би у свом светском поретку могли заувек да нестану и да се неповратно национално изгубе.
Те специфичне освете и одмазде поробљених и угрожаваних се на неки начин већ догађају и унутар Сједињених Држава, па их у очекиваном и очевидном облику неће вероватно ни бити. Наиме, америчка нација се из дана у дан претвара у мултиетничко друштво: први пут у тој земљи хиспанска деца по броју надмашују црначку децу (само у току једне генерације, проценат беле деце опао је са 74 на 66 процената од укупног броја деце у САД). На основу општих трилатералистичких процеса у свету, у којима Американци имају кључну улогу, намеће се занимљиво питање: од кога ће се то бранити Американци, када нестају ухваћени својим замкама.
_______________
Литература:
Аврамов, Смиља, Трилатерална комисија, ЛДИЈ, Ветерник, 1998.
Алтман, Гавро, Варљиви спокој Европе, Дневник, Нови Сад, 1985.
Антонић, Александар, Ватикански тунели за разбијање Југославије, Ревија 92 * Екоплус, Београд, 1994.
Буџак, Горан, Нови светски поредак и распад Југославије, Институт за политичке студије, НИП Студент, Београд, 1999.
„Војно дело“ broj 3 – 4 /1999 (ратно издање), Београд, 1999.
Група аутора, Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије, Београд, 1997.
Група аутора, Европа на раскршћу, Историјски институт САНУ, Београд, 1999.
Група аутора, Руска политика на Балкану, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1999.
Група аутора, Тајна Балкана, СКЦ, Београд, 1994.
Кнежевић, Милош, Крстарећа демократија, ДП “Ђуро Салај”, Београд, 1999.
Ковaчевић – Путник, Слободaнкa, Хронологијa југословенске кризе 1942–1993, Институт зa европске студије, Беогрaд, 1994.
Краус, Алфред, Узроци нашег пораза, Геца Кон АД, Београд, 1938.
Осипов, Генадиј-Васиљевич, Социјално-политичка ситуација у Русији, Факултет политичких наука универзитета у Београду, Београд, 1995.
Бжежински, Збигњев, Стратегија и политика САД према Југославији, “Омладинска искра”, 1978.
Бодсон Жерар, Нови светски поредак и Југославија, ИНГ-ПРО, Београд, 1996.
Драгојевић, Милорад, У Дреници умире моје Косово, НИДДА Верлаг ГмбХ, Бад Вилбел, Деутцхланд, 1998.
Зарић, Симо, На Хашком распећу, “Штит М”, Београд, 1999.
Илић, Здравко, Балкански атомски соко, БИГЗ, Београд, 1986.
Калајић, Драгош, Америчко зло, БИГЗ, Београд, 1993.
Калајић, Драгош, Издана Европа, Југославијапублик, Београд, 1994.
Кнежевић, Милош, Балканска пометња, ДП “Ђуро Салај”, Београд, 1996.
Лубарда, Војислав, Србска беспућа, ДИК Књижевне новине – Енциклопедија, Београд, 1993.
Николиш, Душан, САД или никад, Ауторско издање, Београд, 1998.
Оцокољић, Станислав, Стратегије суперсила на прагу ЏЏИ века, ВИНЦ, Београд, 1991.
Петрановић, Бранко, Агонија две Југославије, Сведочанства, Београд, 1991.
Шушић, Славољуб, Пробни камен за Европу, ВИЗ, Београд, 1999.
_______________
[1] Већ 9. децебрa 1992. неки извори су објaвили дa НAТО нaмерaвa дa зaтвори вaздушни простор нaд Босном, нaпaдне србске циљеве и рaзмести мировне снaге нa Косову и Метохији (видети: Слободaнкa Ковaчевић – Путник, Хронологијa југословенске кризе 1942–1993, стр. 141).
[2] Познaто је дa је 14. децембрa 1995. у Јелисејској пaлaти у Пaризу у 11:50 чaсовa потписaн мировни спорaзум о Босни и Херцеговини. Докуменат су потписaли: Слободaн Милошевић, Фрaњо Туђмaн, Aлијa Изетбеговић, Фелипе Гонзaлес, Жaк Ширaк, Хелмут Кол, Бил Клинтон, Џон Мејyор и Виктор Черномирдин.
[3] Ова реченица је допуњена 29. априла 2012.
[4] Извештај о четворогодишњем прегледу одбране (William S. Cohen, Report of the Quadrennial Defense Review), „Војно дело“ broj 3 – 4 /1999 (ратно издање), стр. 74–174.
[5] Тај авион има знатно смањене демаскирајуће знаке за радар, способност да крстари надзвучном брзином, те нову генерацију електронске опреме. Такође F-22 може да носи прецизна убојна средства која му омогућују да обави нападе из ваздуха по циљевима на земљи било где на бојишту.
[6] У међувремену су усвојене и објављене Заједничка визија 2015 и Заједничка визија 2020.
[7] 28. маја 1999, када је завршен овај текст, није се могло ни наслутити на шта су смислили они који су 11. септембра 2001. инсценирали и злочиначки искористили напад на њујоршке „близнакиње“, не би ли се убудуће обрачуна(ва)ли са тзв. тероризмом, Садамом Хусеином, Осама бен Ладеном и земљама на истоку (Авганистан, Ирак, Иран), које стоје на путу остварења језуитског „новог светског поретка“.
[8] Системом “Ешелон”, који служи з a пресретaње свих врстa телекомуникaцијa (телефон, електронскa поштa, фaкс) руководи aмеричкa тaјнa службa, Agенцијa зa нaционaлну безбедност (НСA). У њему су осим СAД и Великa Бритaнијa, Кaнaдa, Aустрaлијa и Нови Зелaнд, aмерички зaвисници и сaрaдници.
Извор: ВасељенскаТВ
Нема коментара:
Постави коментар