Како разумети Христов вапај богоостављености на крсту: „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио“ (Мк 15,34; Мт 27,46)?
Казна разапињања на крст забележена је најпре код Персијанца. Римљани су преузели овај начин извршавања смртне казне, који је био изузетно суров и чији је главни циљ било жестоко кажњавање преступника и истовремено опомена свима присутнима.
Умирање на крсту било је веома болно: после вишечасовног мучења жртва је обично умирала од последица гушења. Самом распећу је обично претходила казна бичевањем (уп. Мк 15,15). Казна распећем примењивала се у случајевима када су државне власти сматрале да је поредак угрожен поступцима појединаца или група (издаја, пљачка, побуна и сл.). Примена ове казне била је учестала код преступника који су били робови. Историја бележи нечувено масовно разапињање противника оптужених за издају земље, када је хасмонејски цар Александар Јаније дао да се разапне 800 људи.
Међутим, треба имати у виду да разапињање на крст није била казна коју би предвиђао било који јудејски закон. Поменути случај је јединствен у јудејству. Чак и по суровости чувени Ирод Велики никада није примењивао ову казну. Римљани су пак ову казну примењивали веома често у областима које је требало смирити и покорити, као што је била област Палестине у време Христово.
ИЗВЕШТАЈИ ЕВАНЂЕЛИСТА
Сва четири еванђелска извештаја сведоче о томе да је Исус Христос страдао на крсту – што је била последица многих лажних оптужби и избора окупљене светине која је инсистирала да Он буде распет (уп. на пример Мт 27,21–26). За сва четири извештаја је карактеристично да сам процес разапињања на крст описују веома штуро, без патетике, у неколико реченица. Међутим, извештаји четворице Еванђелиста се на моменте разликују. Нарочито је оно што се одиграва на крсту у моменту распећа и смрти Господа Исуса Христа различито описано.
Марко, најстарији Еванђелиста, описује Христово страдање (Мк 15,22–42) и према његовом извештају Господ је распет заједно са разбојницима, али међу њима нема никакве комуникације. Буку дижу пролазници и присутни (15,29), као и распети разбојници (15,32). Божанска тишина опкољена је заједљивом вревом. Крст Господњи је обавијен велом тишине из које ће се одједном пронети крик богоостављености: „Елои, елои, лема сабатхани“, што у преводу значи: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио“ (15,34). После овог вапаја, окупљени свет је збуњен (15,35–36). Потом следи још један, последњи повик: „И Исус повика из свег гласа и издахну“ (15,37). Готово идентичан опис Христовог страдања налазимо и код Еванђелисте Матеја (Мт 27,33–56). Последњи Христов повик на крсту такође гласи: „Или или лема саватхани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (27,46). У ст. 50 Исус испушта дух после последњег повика. Извештај Еванђелисте Луке је нешто другачији (Лк 23,32–49). Разбојници који су разапети заједно са Христом, а који код Марка и Матеја једноставно вређају Исуса, код Луке улазе у један дијалог који резултира Христовим обећањем покајаном разбојнику да ће бити са њиме у рају (Лк 23,39–43). Последњи Христов повик („из свег гласа“, као и код Марка и Матеја) није вапај богоостављености већ: „Оче, у руке твоје предајем дух свој“. После ових речи „издахну“ (Лк 23,46). Код Еванђелисте Јована опис Христовог страдања је другачији од прва три (Јн 19,25–37). Распети Исус посредује између своје мајке и љубљеног ученика и заветује их да убудуће буду син и мајка. Његове последње речи на крсту нису вапај богоостављености нити предавање духа Оцу, већ он најпре каже: „Жедан сам“ (Јн 19,28), а потом: „Свршило се“ (Јн 19,30). „И приклонивши главу предаде дух“ (Јн 19,30).
ВАПАЈ БОГООСТАВЉЕНОСТИ
Имајући у виду ове разлике у описима Христовог последњег момента на крсту, горе постављено питање треба истраживати у контексту прва два канонска Еванђеља, по Марку и по Матеју. Исусов повик на крсту се у оба Еванђеља описује идентично. Први повик је вапај богоостављености, док се други повик једноставно наводи као последњи пред смрт, без ближег одређења његовог садржаја. Први Исусов повик, вапај богоостављености представља на грчки транскрибован почетак Псалма 22. Повик „или или лема саватхани“ није транскрипција јеврејског текста, већ арамејског. Грчки текст је буквални превод ових арамејских речи из Псалма: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“
Псалам 22 је једна врста тужбалице појединца у невољи и код обојице Еванђелиста уткан је у приповест у страдању од раније (уп. Мк 15,24.29). Управо почетак овог Псалма представља и Исусов последњи повик из свег гласа, баш онако како то чини псалмопојац (Пс 22,2; 27,7; 31,22; 69,3). Код обојице Еванђелиста Исус је од самог почетка идентификован као Емануил (Мт 1,23), односно Син Божији (Мк 1,1), као Месија (Мк 8,27–29) који спасава „многе“ (Мк 14,24; Мт 26,28).
ПОЧЕТАК ПОБЕДЕ
Да ли је могуће да је Бог напустио Исуса препустивши га смрти на крсту? Како разумети Исусов вапај богоостављености? Чини се да одговоре на ова питања треба потражити у начину на који се цитира Псалам 22. Читање целокупног Псалма кључно је за разумевање овог тешко разумљивог места. Наиме, богоостављени псалмопојац чије речи Исус понавља на крсту је у наставку онај који побеђује, док Господ бива прослављен међу народима (Пс 22,28). Онај који је крајње понижен, коме се сви ругају, коме сви оспоравају блискост са Богом (Пс 22,7–8), за чије хаљине бацају коцку (Пс 22,18), постаје услишени и прослављени. Кључни преокрет у Псалму и уједно показатељ да Исусов вапај не остаје неуслишен налазимо у ст. 24: „Јер се не оглуши о молитву нишчега нити је одби; не одврати од њега лице своје, него га услиши када му се обрати“. У ст. 27 наговештава се универзалност Еванђеља које ће утемељити Васкрсли Христос: „Опоменуће се и обратиће се Господу сви крајеви земаљски и поклониће му се сва племена незнабожачка“. Псалам 22 од очајања богоостављености постаје славословље тријумфа Господњег.
Христов вапај на крсту је порука свима који му се ругају и оспоравају његово божанско послање: моја срамна смрт на крсту је само почетак моје славне победе која следи, баш онако како је то псалмопојац пророчки наговестио. У мојој смрти испуњава се Писмо, а ви читајте и видите, оно што се вама чини као богоостављеност почетак је славе Сина Божијег.
Аутор: др Предраг Драгутиновић
Извор: ПРАВОСЛАВЉЕ новине Српске Патријаршије
Казна разапињања на крст забележена је најпре код Персијанца. Римљани су преузели овај начин извршавања смртне казне, који је био изузетно суров и чији је главни циљ било жестоко кажњавање преступника и истовремено опомена свима присутнима.
Умирање на крсту било је веома болно: после вишечасовног мучења жртва је обично умирала од последица гушења. Самом распећу је обично претходила казна бичевањем (уп. Мк 15,15). Казна распећем примењивала се у случајевима када су државне власти сматрале да је поредак угрожен поступцима појединаца или група (издаја, пљачка, побуна и сл.). Примена ове казне била је учестала код преступника који су били робови. Историја бележи нечувено масовно разапињање противника оптужених за издају земље, када је хасмонејски цар Александар Јаније дао да се разапне 800 људи.
Међутим, треба имати у виду да разапињање на крст није била казна коју би предвиђао било који јудејски закон. Поменути случај је јединствен у јудејству. Чак и по суровости чувени Ирод Велики никада није примењивао ову казну. Римљани су пак ову казну примењивали веома често у областима које је требало смирити и покорити, као што је била област Палестине у време Христово.
ИЗВЕШТАЈИ ЕВАНЂЕЛИСТА
Сва четири еванђелска извештаја сведоче о томе да је Исус Христос страдао на крсту – што је била последица многих лажних оптужби и избора окупљене светине која је инсистирала да Он буде распет (уп. на пример Мт 27,21–26). За сва четири извештаја је карактеристично да сам процес разапињања на крст описују веома штуро, без патетике, у неколико реченица. Међутим, извештаји четворице Еванђелиста се на моменте разликују. Нарочито је оно што се одиграва на крсту у моменту распећа и смрти Господа Исуса Христа различито описано.
Марко, најстарији Еванђелиста, описује Христово страдање (Мк 15,22–42) и према његовом извештају Господ је распет заједно са разбојницима, али међу њима нема никакве комуникације. Буку дижу пролазници и присутни (15,29), као и распети разбојници (15,32). Божанска тишина опкољена је заједљивом вревом. Крст Господњи је обавијен велом тишине из које ће се одједном пронети крик богоостављености: „Елои, елои, лема сабатхани“, што у преводу значи: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме напустио“ (15,34). После овог вапаја, окупљени свет је збуњен (15,35–36). Потом следи још један, последњи повик: „И Исус повика из свег гласа и издахну“ (15,37). Готово идентичан опис Христовог страдања налазимо и код Еванђелисте Матеја (Мт 27,33–56). Последњи Христов повик на крсту такође гласи: „Или или лема саватхани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (27,46). У ст. 50 Исус испушта дух после последњег повика. Извештај Еванђелисте Луке је нешто другачији (Лк 23,32–49). Разбојници који су разапети заједно са Христом, а који код Марка и Матеја једноставно вређају Исуса, код Луке улазе у један дијалог који резултира Христовим обећањем покајаном разбојнику да ће бити са њиме у рају (Лк 23,39–43). Последњи Христов повик („из свег гласа“, као и код Марка и Матеја) није вапај богоостављености већ: „Оче, у руке твоје предајем дух свој“. После ових речи „издахну“ (Лк 23,46). Код Еванђелисте Јована опис Христовог страдања је другачији од прва три (Јн 19,25–37). Распети Исус посредује између своје мајке и љубљеног ученика и заветује их да убудуће буду син и мајка. Његове последње речи на крсту нису вапај богоостављености нити предавање духа Оцу, већ он најпре каже: „Жедан сам“ (Јн 19,28), а потом: „Свршило се“ (Јн 19,30). „И приклонивши главу предаде дух“ (Јн 19,30).
ВАПАЈ БОГООСТАВЉЕНОСТИ
Имајући у виду ове разлике у описима Христовог последњег момента на крсту, горе постављено питање треба истраживати у контексту прва два канонска Еванђеља, по Марку и по Матеју. Исусов повик на крсту се у оба Еванђеља описује идентично. Први повик је вапај богоостављености, док се други повик једноставно наводи као последњи пред смрт, без ближег одређења његовог садржаја. Први Исусов повик, вапај богоостављености представља на грчки транскрибован почетак Псалма 22. Повик „или или лема саватхани“ није транскрипција јеврејског текста, већ арамејског. Грчки текст је буквални превод ових арамејских речи из Псалма: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“
Псалам 22 је једна врста тужбалице појединца у невољи и код обојице Еванђелиста уткан је у приповест у страдању од раније (уп. Мк 15,24.29). Управо почетак овог Псалма представља и Исусов последњи повик из свег гласа, баш онако како то чини псалмопојац (Пс 22,2; 27,7; 31,22; 69,3). Код обојице Еванђелиста Исус је од самог почетка идентификован као Емануил (Мт 1,23), односно Син Божији (Мк 1,1), као Месија (Мк 8,27–29) који спасава „многе“ (Мк 14,24; Мт 26,28).
ПОЧЕТАК ПОБЕДЕ
Да ли је могуће да је Бог напустио Исуса препустивши га смрти на крсту? Како разумети Исусов вапај богоостављености? Чини се да одговоре на ова питања треба потражити у начину на који се цитира Псалам 22. Читање целокупног Псалма кључно је за разумевање овог тешко разумљивог места. Наиме, богоостављени псалмопојац чије речи Исус понавља на крсту је у наставку онај који побеђује, док Господ бива прослављен међу народима (Пс 22,28). Онај који је крајње понижен, коме се сви ругају, коме сви оспоравају блискост са Богом (Пс 22,7–8), за чије хаљине бацају коцку (Пс 22,18), постаје услишени и прослављени. Кључни преокрет у Псалму и уједно показатељ да Исусов вапај не остаје неуслишен налазимо у ст. 24: „Јер се не оглуши о молитву нишчега нити је одби; не одврати од њега лице своје, него га услиши када му се обрати“. У ст. 27 наговештава се универзалност Еванђеља које ће утемељити Васкрсли Христос: „Опоменуће се и обратиће се Господу сви крајеви земаљски и поклониће му се сва племена незнабожачка“. Псалам 22 од очајања богоостављености постаје славословље тријумфа Господњег.
Христов вапај на крсту је порука свима који му се ругају и оспоравају његово божанско послање: моја срамна смрт на крсту је само почетак моје славне победе која следи, баш онако како је то псалмопојац пророчки наговестио. У мојој смрти испуњава се Писмо, а ви читајте и видите, оно што се вама чини као богоостављеност почетак је славе Сина Божијег.
Аутор: др Предраг Драгутиновић
Извор: ПРАВОСЛАВЉЕ новине Српске Патријаршије
Нема коментара:
Постави коментар