СТОСЛОВ ДРУГИ
1. Свака мисао да буде окушана молитвом: и рођена из
молитве; осећање, мисао, која се не моли, није од Бога, није из дома Божјег,
није из Цркве. Смирена философија, молитвена философија је јединствени метод за
постигнуће Христософије. Знамење Православља. – (20. I. 1921).
2. Када магнет благодати снажно повуче душу у горње светове, тада се човек претвори у молитвену стрелу која муњевито проходи пространстваи просторе. Гром благодати удара у срце за многе подвиге и трудове.
3. Господе, како је грандиозна тајна твојих светова! Ја шапућем овде своје молитвице, а оне одјекују до на бескрајни крај твојих светова, и разливају се по свој твари, – и то логосношћу сваке тварчице, јер си Ти у свему и кроза све; и све моје кроз Твоје уткива се у Твоје светове, све моје – сем грехова мојих, и зала мојих, који тежином својом сурвавају се у пакао. – (Теодорова субота, 1958. Манастир Келије).
4. Еванђеље – препев надприродног у природно, Божјег у човечије. – Еванђеље је сво као кристал: и најмањи делић блиста и сија и искри се као и највећи. Кроз све и у свему прелама се Вечна Истина Божја, Вечна Правда, Вечна Љубав, Вечни Живот. У свему и кроза све: Бог Логос: и у бесконачно малом и у бесконачно великом.
5. „Темељ наше (хришћанске) философије је смиреноумље“, вели Св. Јован Златоуст. – А Свети Максим Исповедник: „Слепа је без смиреноумља истина“.
6. Свети Јован Лествичник: „Монах је бездан смирења… Гордост је крајња беда душе“.
7. Неки необичан талас спокојства избацио ме на хриду изнад времена. Осећам се цео, не разбијен на разломке. Време је најстрашнији тиранин, када је у рату са вечношћу. Овде они су у миру, или неком примирју. То ми годи. Ма колико био човек заљубљен у олује и буре, ипак зажели да се макар привремено укотви у тихом пристаништу. А мисли у чудним поворкама сетно тону у бесповратне плаве дубине. Зажелиш да немаш мисли, да сву душу затвориш у осећања, јер мисли – мисли су сејачи буре, изазивачи олује, творци бунта. Ужи је човек без мисли, али и сигурнији; увек нађе камен-станац; а мисао разиграна – нигде да стане, да се смири, да нађе камен-станац, да се косне границе. Но знате ли да је често пута кошмарски неиздржљиво – имати мисли, које не осећају границе, које не воле никакве међе, никакве рамове. Те сам мисли послао на спавање; многе ноћи и поноћи нагомилао сам на њихове зенице, и зато је у мени замро осећај времена. Нема тежег бремена од – времена.
Ко победи време, није ли скинуо са душе најтеже бреме? У осталом, интересантна се игра игра у овом свету: низ хучни водопад времена Бог отискује безбројна сазвежђа и светове, безбројна тела и душе; и све се то ломи, хучи и јури ка неком дну, које – да ли постоји? – Хтео бих да се одморим од – себе. Зато се напрегнуто учауравам у осећања, која не воле да се извију у мисао. У њима ноћим, далеко од чула, још даље од мисли. Тамо, на најдубљем дну нема никада буре, јер бура долази кроз чула, а полази од мисли. – (10/23. VI 1927. у Врању).
8. Једини сигуран критеријум за распознавање духова, философија, мислилаца: јесу ли од Бога или од ђавола: „Који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је“ (1 Јн. 4, 2) = који признаје Боговаплоћење, и као ипостасни и као козмички акт; а који то не признаје: антихристов је (1 Јн. 4, 1-3).
9. Пакао је бити индиjски Бог. Никад не бих желео бити такав бог над оваквим светом. Козмичко лудило.
10. Врлина: вољно благодатно расположење душе. – Али, Христос је све и сва – не врлине… Нико и ништа: ни једно биће и ни једна врлина немају вредности ни дражи без Христа.
11. Молитвом сасушити страсти ума свога, постом сасушити страсти тела свог. А кроз ове две свете врлине раде и све остале свете врлине.
12. Грех – болест. Грех, зло треба схватити као болест људске природе, не као природну неминовност, удес – болест – збир свих болести: смрт – коју треба лечити.
13. Свети Златоуст: „Грех и јесте најгори ђаво“.
14. Осећање бесмртности. Нити је смрт неопходност, нити робовање греху и злу неопходност, нити служење ђаволу неопходност. Ко тако мисли, или учи, или тврди, – није хришћанин. Штавише, христоборац је: јер одбацује суштину Хришћанства, и свеподвиг Господа Христа = спасење. Јер Он је дошао да нас спасе: од смрти, од греха, од ђавола. Зато је хришћанство за многе и многе престало бити подвиг и неопходност, а постало: или украс, или национални обичај, народна традиција, старина, моралисање, философирање – све, само не радикално преображење човека, из смртног у бесмртног, из грешног у безгрешног, из ћавољег у Божјег. Оплићано, толико оплићало Хришћанство, тако да је потпуно упропашћено. Отуда: материјална култура постала све и сва. Главно: изгубљено осећање бесмртности, а то = побожности, небескости, небеско пореклости човекове, боголикости.
15. Аd1 1. Петр. 1, 3: Без васкрсења Христовог из мртвих ни мисао наша не надживљује нашу смрт, ни осећање, ни ум, ни душа, ни вера, ни љубав, ни нада, нити ишта човечје: све умире, престаје, нестаје. Једино нас је Господ Христос „васкрсењем својим из мртвих препородио за живу наду“ (1 Петр. 1, 3): за наду која савлађује смрт, која надживљује смрт, улази у бесмртност, по стаје и сама бесмртна Једино Бесмртним. Тако је једино Његовим васкрсењем препорођена и мисао, и душа наша, и вера, и љубав, и све наше – јер се приопштило, саоваплотило Васкрсломе, саваскрсло са Њим: тако – једино тако ми, и наше, савлаћујемо смрт и све смртно, надживљујемо смрт и постајемо бесмртни свим што је наше, свим – осим греха.
16. Аd1 1. Јн. 3, 14: Љубав обесмрћује у човеку и (душу и) осећање: иреображава их из смртних у бесмртне, из временскиху вечне. Откуда? Зато што љубав и долази од Бога, Који је љубав, и одлази к Богу; доходи од Бога, и одводи Богу; љубав је боготворећа, обожујућа, обесмрћујућа сила, јер је сва од Бога. Зато Апостол љубави јасно и одлучно благовести: „Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн. 3, 14). Љубав је уствари васкрсење душе из смрти, из мртвих. Ко нема љубави, свим бићем налази се у безизлазној тамници смрти; нигде врата, нигде отвора, нигде прозора; сва му душа, и мисао, и осећање обзидани смрћу. Отуда: сврх свега неопходна делатна љубав. Без ње, нема васкрсења душе.
17. Грех и зло. Где нема греха ни врлине, ту је све дозвољено. Јер је све с ону страну добра и зла. Значи: у сфери божанског и демонског. А ако и то не признаје човек, онда у сфери неодређеног: све неки иксови, неодређене једначине. Грех је грех за савест; ко нема савести, како за њега може постојати грех? Зло је зло за Бога и пред Богом; ко нема Бога, за њега не постоји зло: Све је дозвољено! Зар не? Грех се не признаје, када се Бог не признаје. И зло се тада не признаје. Тада се човек дави у неком оловном релативизму. Порок, грех, греховно расположење је у почетку неприметна наркоза, пријатни опијум, док човека не доведе до бунила – онда, он чини свакојаке глупости и пороке, без свести и савести.
18. Страсти. У почетку, душа не може ући сва ни у једну страст. Увек много више преостане од ње но што уђе. А када човек сву вољу скрене у страст, острасти се сав у вољи, онда прва страст доводи, привлачи и седам осталих страсти горих од себе (ср. Мт. 12, 43-45). Јуда: ђаво, сатана уђе у њега. Пут и процес острашћења је дуг, јер иије лако савладати боголику душу. Покајање отсеца руку десну ако саблажњава, и вади око десно ако саблажњава. Без њега: зарази се од зараженог члана цело тело и бива бачено у пакао. Пакао = за потпуно острашћене, опорочене. Између почетка и краја зла постоје безбројни ступњеви, станице, нијансе, преображаји. Свако зло расте до свог првобитног зла: ђавола. Сладострашће до демона сладострашћа; среброљубље до демона среброљубља. Острашћен човек не види у другом човеку Христа, Логоса, логосно, Божје: пример (Мт. 25, 31-46); и лењи слуга са талантом (Мт. 25, 24-28): не види и не признаје ништа Божје у свету око себе.
19. Ођавољење мисли (зло и мисао). Када се човекова мисао откине од Бога – залуди. Заборавити Бога мишљу = полудети. Када се „хуманизира“, „хоминизира“ она залуди. Уствари, изворна мислена, мислећа сила мисли долази од Бога. Ђаво = потпуна откинутост духа од Бога. Ни у чему нећу Бога, нећу да личим на Бога, – то је сав ђаво. Процес ођавољења човека приказан је у лењом слузи који један талант („Божје“) одбацује потпуно у своме емпиријском животу.
Све то еванђеље апостола Павла: Рм. 1, 21-32.
У гордости мисао људска, откинута од Бога, сматра себе мудром. То је преурећење вредности нагоре: псевдомудрост, назови мудрост, антимудрост (по аналоигији: антихрист). Стваралаштво такве мисли изражава се у – атеизму, тојест политеизму, у прављењу и измишљању псевдобогова, грубом или финијем идолопоклонству (Рм. 1, 23-25).
Од грубог, вештаственог идолопоклонства ођавољена мисао прелази у духовно идолопоклонство: претвара идеје, страсти, сласти у богове (Рм. 1, 26); претвара „покварени ум“ у божанство, затим његове еманације („из срца излазе зле мисли“): блуд, злоћу, лакомство, пакост, завист, убиство… (Рм. 1, 28-31) = „заинат се противе истини“ (Рм. 2, 8). 20.
20. Савлађивање смрти. Пролог Јовановог Еванђеља: Логос = биће = живот = светлост. Небиће = тама. Логосност и јесте живот; живот је светлост, јер жизот светли, живећи светлимо и свет-лећи живимо (ср. Мт. 5, 16). Небиће краде нашу светлост = логосност. То – грех, зло. Зло поти-скује светлост у нама и око нас. Само Бог Логос не може бити обузет, савладан тамом = небићем (Јн. 1, 5).
По Прологу: биће је светлост, и живот, и са-знање. Суштина свега што постоји: светлоет: и човек, и твар, и све што постоји изаткано је од светлости. Светлосна зрнца – фотони – су и у модерној физици основни супстрат васионе, материје. Материја – тонисање светлости, преливање. Откуда зло нама? Од свесног и вољног отступања од Логоса, од антилогосности. Само пак биће и свест о бићу – од логосности: а сва свест антилогосна, и сва воља: отуда вечиост зла, пакла, ђавола. Отуда у Логосу – васкрсење људи, сила која савлађује смрт у свима облицима и сферама живота.
Отуда: Тело Логоса – Црква – обесмртитељ људи, јер се причешћују Логосом, заједничаре у Његовом Бићу, Вечности, Бесмртности. Зло је разлило по свету и човеку таму небића, те сзет и човек изгледају нереални, пролазни, смртни. То и извор песимизма: одбацивања света и човека, разлог бунта и оправдање. Али, чим се свет и човек обасјају Логосовом светлошћу, добијају прави смисао: показују оно што је непролазно у њима, бесмртно, вечно, оно чиме су везани за Вечно и Непролазно. Само у том виделу види се страна којом је свет прикопчан за Вечно, уплетен, уврежен у Богу. Опкољен са свих страна тамом зла, прави се човек и не види: његова боголикост, оно чиме је његово биће уроњено у Све-биће. То само ако је опосредован Христом. Он и објавио то: „Ја сам видело свету: ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видело живота“ (Јн. 8, 12). То рекао пошто је својом светлошћу обасјао биће блуднице, ухваћене у греху, и објавио: „који је међу вама без греха нека најпре баци камен на њу“ (Јн. 8, 7). Видети човека и смисао његов могуће је у виделу Логоса. Јер се логосност света и човека открива Логосом. У светлости Логоса могуће је видети логосност света и човека, еветлост света и човека. Иначе и свет и човек тону у таму најкрајњу. – Вера у Христа – открива ту светлост (Јн. 12, 35-6; 12, 46).
21. Економски проблем = етички. Спас показао да је то етички проблем. Сведобри га решава потпуно: не по жељи Свезлог („реци да камење ово хлебови постану“) већ по љубави Сведоброг: умножава пет хлебова и две рибе: Безгрешни влада тим, решава то. Значи: што више греха – мање хлеба; Безгрешни решава тај проблем лако. Тако би и људи, да су остали без греха, тај проблем ре-шавали Христовски, Логосовски. И отуда оно Божје после грехопада првих људи: „У зноју лица свог јешћеш хлеб свој“, „и земља пусти коров и трње“. Физичка глад – близанац духовне; физичка мука – близанац духовне; физичка болест – близанац духовне. Комунизам светих Апостола, и Светитеља: решење економског проблема у решењу духовног, етичког. Оздрављење душе – даје то решење. Само здраве душе дају то решење. „Чистима је све чисто“: чисто у погледу сазнајном: нема нерешивих проблема.
22. Свилобуба из себе преде и испреда свилу, а паук – паучину. Од природе зависе средства; од дрвета – род. Добри човек из доброг срца износи своје добро, а зао – из злог (ср. Мт. 12, 35). Не може се кроз зло бити добар, ни обратно. Гуја не може точити из себе мед већ отров. Имајући рђаве, нечисте помисли, не може човек бити добар. Имати и бити увек је једносуштно.
23. Рм. 1, 28: Ум се човечји квари од немања Бога у себи, од немања божанског у себи, као месо без соли. Ум од небожности, безбожности, од небожја и неверја трули, распада се, расипа се: „Ко не сабира са мном – расипа“ (Мт. 12, 30).
24. 1 Тим. 4, 4-8. Молитва = дисање душе; њоме се удише небески ваздух, небеске врлине, све што је божанско, бесмртно и вечно. Она: први услов душиног здравља; без ње = туберкулоза душе – разара ткиво душе, и она трули, док не иструли у злу, у греху. Све се освећује молитвом: васцело биће човеково: јер молитва низводи и уводи све остале свете врлине, које благодаћу својом освећују васцелог човека. Молитва освећује и сав свет око човека: молитвени однос према свету. – О Богу се најбоље мисли молитвом, и најдубље и најсавршеније.
25. Како је одвратно бити човек, а не бити хришћанин. Сваки је хришћанин чудотворац. Зар није чудотворац прерађујући себе крштењем из смртног у бесмртног, из пролазног у непролазног, из временског у вечног? Зар није чудотворац, низводећи молитвом, постом, милостињом, смирењем, кротошћу благодат Божју у своју душу? Где се Бог јави, косне, ту ниче чудо, ту се роје чудеса. Јер и атом Божји је кошница из које се роје чудеса.
26. Христољубље. Христољубље је све и сва за људоко биће у свима световима. Јер: у Христољубљу је човекољубље, и твариљубље, и богољубље, и истинољубље, и доброљубље, и правдољубље. Да, у Христољубљу је свељубље, све – сем греха и зла; све – сем смрти и ђавола. Са Христољубљем се може вечито живети, и то блажено живети у свима световима, осим царства греха и зла, смрти и ђавола, – пакла.
27. Покајање. Чим свемилостиви Господ разбуди у човеку осећање за грех, Он га и уведе у борбу са грехом.
28. Покајање. И сама вера, васцелост њена, сматра се као покајање: покајање = вера у Господа Христа (Д. Ап. 2, 27-38; ср. Д. Ап. 3, 19). Покајање – дубоко и свестрано и свесавршено лични подвиг; захвата и обухвата сву душу, сву личност. Сва слобода у том подвигу, и савест, и ум, и срце. Зато у вери ничег механичког, декретског. Покајање = преображење: небеска, богочовечанска очистилачка, преображајна сила. Покајање = опроштење грехова (Лк. 24, 47); а то: и преображење, и васкрсење, и обожење, и охристовљење, и обогочовечење, и отројичење.
29. Покајање. Свестрани земљотрес бића човекова. У смртно биће, у осмрћено убризгавају се божанске бесмртне силе Вечног Живота и Вечне Истине, Правде = све се обнавља у човеку: ум, воља, срце, савест, – обнавља се душа: ум нов, срце н ово = нове мисли = бесмртне, осећања = бесмртна. Свети Макарије Велики: нове очи, нов вид, нов дух: „старо прође – гле, све ново настаде“ (2 Кор. 5, 17).
Покајање = преображај = преображење = васкрсење = друго крштење = вазнесење а све то бива Господом Христом Богочовеком, и зато: охристовљење, обогочовечење, обожење.
30. Вечна младост. Боголикост душе – и јесте вечна младост сваког човека; то је његово вечно пролеће. Никада не стари. Само зима греха нарушава то вечно пролеће, нарушава, али не уништава, јер не може, – остаје вечито бесмртно у човеку. Грех – састарује душу, набора је; она не умире, али мртвује: то њен пакао – одвојена од Бога нема хране себи, „живе воде“; увек гладна: једе грех себе, и никада да засити себе: јер душа се Богом храни. – Богочовек Христос: „Сладчајша весна“ = човекова бића. Дошао: да „вечно пролеће“ обнови, освежи, усаврши. Нови човек = прави човек – „небески човек“: „Какав Небески – такви су и небески“ (1 Кор. 15, 48). – Вечна младост = вечно пролеће: безгрешност. Ослободити човека од греха, а тиме од смрти – те вечне зиме. И кроза све то: од ђавола, који и јесте пакао: прво – он као личност, па ове што је од њега и у њему и око њега. Вечно млади човек - Богочовек: јер бесмртан, јер вечан: јер победио и грех, и смрт, и ђавола.
31. Свети Григорије Богослов благовести: „Јуче се сараспех са Христом, данас се сапрослављам са Њим; јуче се саумртвих са Њим, данас саоживљавам; јуче се сапогребох, данас саваокрсавам“.
32. Слобода облагодаћујући се расте.
33. Слобода наша: боголика: могу изабрати: рај или пакао, Бога или ђавола. Јер човек створен да изради из себе Богочовека. „Јагње заклано пре постања света“ – не неопходност, већ по предвиђању Божјем човековог пада – Син Божји из љубави решио се на крсну жртву. Све из слободе и љубави. Из божанске љубави.
34. Савршени закон слободе: Човек створен да постане бог по благодати: то савршени закон слободе. Човек у тој слободи може постати бог по благодати, али и ђаво по добровољном злу. (Јак. 1: 25; 2: 12).
35. Спасење се увек обавља благодаћу у нашој слободи. Боголиком и стога богочежњивом слободом, ми смо стално у стремљењу ка Господу.
36. Уствари постоји само једна слобода: света слобода. То је она Христова слобода којом нас Он ослободи од греха, од зла, од ђавола. И везује за Бога Јединог и Истинитог. Све друге слободе су назовислободе, псевдослободе, лажне слободе. Уствари – робије и робовање. „Обећавају слободу, а сами су робови постали“ (2 Петр. 2, 13).
37. Сарадња благодати и слободе. У мени је стално присутно и сазнање и осећање: да је за моје спасење (за људско спасење уопште) потребна и благодат Божја и сва слободна воља моја: и једно и друго је присутно у мени; све морам дати и давати од себе кроз свете врлине, и све примати од благодати кроз Свете Тајне. Спасење моје зависи потпуно од благодати Божје; но исто тако спасење моје зависи потпуно од мојих подвига. – (На Петровдан 1962. Манастир Келије).
38. Свака је еванђелска добродетељ изаткана из делатности благодати Божје и слободе човекове: свака је богочовечански акт и факт.
39. Благодат и слободна воља: Благодат, дошавши човеку, проширује му боголику слободу, продубљује, распростире на све боголике способности ту боголику слободу. Благодат је слобода, по речи Св. Симеона Новог Богослова. Процес боголиког обесконачења, обезграничења слободе човекове, дате му семенски при стварању боголикошћу душе. Сарастворена, уједињена човекова слобода са благодаћу: обожује је, даје јој боголике дубине и висине и безграничности. То је Христова слобода: богочовечанска: у телу Христовом = Цркви: она постаје наша, свакога од нас: као у живим ћелијама тог Тела пресветог и свечудесног.
40. Живот човеков је на свим ступњевима богочовечакски синергизам: саживовање Бога и човека: благодати и слободе, сарађивање човека Богу: поготову у хришћанина: допуњавање себе човека Богом: доливање небеског уља у жижак душе. Чо век – увек небоземно биће, отуда и живот његов – небоземни подвиг.
41. Богочовечанска сарадња благодати и слободе: Увек богочовечанска равнотежа – услов спасења. Уствари: и душа и тело – дар од Бога (= благодат), а са њима и у њима, и над њима, слобода воље. Слобода воље то уствари једино наше (Св. Симеон Н. Богослов). Боголика слобода: над боголиком душом и телом. Главно је: вољу убогосличити, обогоподобити, обогочовечити: да богочовечански синергизам буде њено правило, и навика, и ревност. Кроз слободу богочежњиву, и богопослушну, преображавати себе, душу и тело, у богоподобно биће. То прича о талантима…
42. „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи“ (Гал. 5, 1); у слободи од греха, од смрти, од ђавола. То ништа насилно: јер христолика по природи душа то и хоће. Стајање у тој слободи и делање је у Духу Светом и од Духа Светог.
43. Сарадња благодати и слободе ванредно силно изражена у Кол. 1, 29: „Зато се и трудим и борим по његовој (тј. Христовој) моћи која у мени силно чини„.
44. Човек – спасење и слобода. Апостолско је, светоотачко је учење, богочовечанско је учење: Господ може све учинити, али не може спасти човека без самога човека, пошто је створио човека са боголиком слободом. Господ би сам Себи противречио, када би човека спасао механички, насупрот његовој боголикој слободи, која и сачињава суштину његова бића.
45. Истина Цркве није доктрина, није учење, није силогистички закључак, није логички појам, већ Жива Личност, Богочовек Христос. Увек присутан, увек Тело и Глава Цркве…
46. Православље се не доказује већ показује: „доћи и види“: то сва апологија: дођи и види: прво – Христа Богочовека, све Светитеље, Мученике…
47. Најсавршеније богословље - у Светом Предању; Свето Предање – у светим богослужењима. Предаје се као свето вероучење, по коме се живи. Уствари: то живи свакодневни живот. Из њега спасоносно богопознање.
48. О светлим празницима, нарочито Великом Петку, Ускрсу, и другима – време се осадржињује вечношћу, јер нарочиту благодат Господ излива онда у време; налива његове рамове – божанским, бесмртним = благодаћу. Тако се „искупљује“ време, добија свој вечни смисао и садржину.
49. Богочовек све и сва - у Цркви: Зато што Он – глава Цркве; Он Ипостасју Својом држи у органском јединству човечанску природу, и као тело Цркве има нас, људе, у вечној Ипостаси Својој.
50. Еклесиологија - То је осаборњена, окатоличена, омасовљена Христологија: то је охристовљење и ухристовљење… Еклесиологија – то је примењена Христологија, и у њој сва сотериологија. Експериментална Христологија, то је еклесиологија.
-----------------------------------
СТОСЛОВ ПРВИ
2. Када магнет благодати снажно повуче душу у горње светове, тада се човек претвори у молитвену стрелу која муњевито проходи пространстваи просторе. Гром благодати удара у срце за многе подвиге и трудове.
3. Господе, како је грандиозна тајна твојих светова! Ја шапућем овде своје молитвице, а оне одјекују до на бескрајни крај твојих светова, и разливају се по свој твари, – и то логосношћу сваке тварчице, јер си Ти у свему и кроза све; и све моје кроз Твоје уткива се у Твоје светове, све моје – сем грехова мојих, и зала мојих, који тежином својом сурвавају се у пакао. – (Теодорова субота, 1958. Манастир Келије).
4. Еванђеље – препев надприродног у природно, Божјег у човечије. – Еванђеље је сво као кристал: и најмањи делић блиста и сија и искри се као и највећи. Кроз све и у свему прелама се Вечна Истина Божја, Вечна Правда, Вечна Љубав, Вечни Живот. У свему и кроза све: Бог Логос: и у бесконачно малом и у бесконачно великом.
5. „Темељ наше (хришћанске) философије је смиреноумље“, вели Св. Јован Златоуст. – А Свети Максим Исповедник: „Слепа је без смиреноумља истина“.
6. Свети Јован Лествичник: „Монах је бездан смирења… Гордост је крајња беда душе“.
7. Неки необичан талас спокојства избацио ме на хриду изнад времена. Осећам се цео, не разбијен на разломке. Време је најстрашнији тиранин, када је у рату са вечношћу. Овде они су у миру, или неком примирју. То ми годи. Ма колико био човек заљубљен у олује и буре, ипак зажели да се макар привремено укотви у тихом пристаништу. А мисли у чудним поворкама сетно тону у бесповратне плаве дубине. Зажелиш да немаш мисли, да сву душу затвориш у осећања, јер мисли – мисли су сејачи буре, изазивачи олује, творци бунта. Ужи је човек без мисли, али и сигурнији; увек нађе камен-станац; а мисао разиграна – нигде да стане, да се смири, да нађе камен-станац, да се косне границе. Но знате ли да је често пута кошмарски неиздржљиво – имати мисли, које не осећају границе, које не воле никакве међе, никакве рамове. Те сам мисли послао на спавање; многе ноћи и поноћи нагомилао сам на њихове зенице, и зато је у мени замро осећај времена. Нема тежег бремена од – времена.
Ко победи време, није ли скинуо са душе најтеже бреме? У осталом, интересантна се игра игра у овом свету: низ хучни водопад времена Бог отискује безбројна сазвежђа и светове, безбројна тела и душе; и све се то ломи, хучи и јури ка неком дну, које – да ли постоји? – Хтео бих да се одморим од – себе. Зато се напрегнуто учауравам у осећања, која не воле да се извију у мисао. У њима ноћим, далеко од чула, још даље од мисли. Тамо, на најдубљем дну нема никада буре, јер бура долази кроз чула, а полази од мисли. – (10/23. VI 1927. у Врању).
8. Једини сигуран критеријум за распознавање духова, философија, мислилаца: јесу ли од Бога или од ђавола: „Који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је“ (1 Јн. 4, 2) = који признаје Боговаплоћење, и као ипостасни и као козмички акт; а који то не признаје: антихристов је (1 Јн. 4, 1-3).
9. Пакао је бити индиjски Бог. Никад не бих желео бити такав бог над оваквим светом. Козмичко лудило.
10. Врлина: вољно благодатно расположење душе. – Али, Христос је све и сва – не врлине… Нико и ништа: ни једно биће и ни једна врлина немају вредности ни дражи без Христа.
11. Молитвом сасушити страсти ума свога, постом сасушити страсти тела свог. А кроз ове две свете врлине раде и све остале свете врлине.
12. Грех – болест. Грех, зло треба схватити као болест људске природе, не као природну неминовност, удес – болест – збир свих болести: смрт – коју треба лечити.
13. Свети Златоуст: „Грех и јесте најгори ђаво“.
14. Осећање бесмртности. Нити је смрт неопходност, нити робовање греху и злу неопходност, нити служење ђаволу неопходност. Ко тако мисли, или учи, или тврди, – није хришћанин. Штавише, христоборац је: јер одбацује суштину Хришћанства, и свеподвиг Господа Христа = спасење. Јер Он је дошао да нас спасе: од смрти, од греха, од ђавола. Зато је хришћанство за многе и многе престало бити подвиг и неопходност, а постало: или украс, или национални обичај, народна традиција, старина, моралисање, философирање – све, само не радикално преображење човека, из смртног у бесмртног, из грешног у безгрешног, из ћавољег у Божјег. Оплићано, толико оплићало Хришћанство, тако да је потпуно упропашћено. Отуда: материјална култура постала све и сва. Главно: изгубљено осећање бесмртности, а то = побожности, небескости, небеско пореклости човекове, боголикости.
15. Аd1 1. Петр. 1, 3: Без васкрсења Христовог из мртвих ни мисао наша не надживљује нашу смрт, ни осећање, ни ум, ни душа, ни вера, ни љубав, ни нада, нити ишта човечје: све умире, престаје, нестаје. Једино нас је Господ Христос „васкрсењем својим из мртвих препородио за живу наду“ (1 Петр. 1, 3): за наду која савлађује смрт, која надживљује смрт, улази у бесмртност, по стаје и сама бесмртна Једино Бесмртним. Тако је једино Његовим васкрсењем препорођена и мисао, и душа наша, и вера, и љубав, и све наше – јер се приопштило, саоваплотило Васкрсломе, саваскрсло са Њим: тако – једино тако ми, и наше, савлаћујемо смрт и све смртно, надживљујемо смрт и постајемо бесмртни свим што је наше, свим – осим греха.
16. Аd1 1. Јн. 3, 14: Љубав обесмрћује у човеку и (душу и) осећање: иреображава их из смртних у бесмртне, из временскиху вечне. Откуда? Зато што љубав и долази од Бога, Који је љубав, и одлази к Богу; доходи од Бога, и одводи Богу; љубав је боготворећа, обожујућа, обесмрћујућа сила, јер је сва од Бога. Зато Апостол љубави јасно и одлучно благовести: „Ми знамо да пређосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн. 3, 14). Љубав је уствари васкрсење душе из смрти, из мртвих. Ко нема љубави, свим бићем налази се у безизлазној тамници смрти; нигде врата, нигде отвора, нигде прозора; сва му душа, и мисао, и осећање обзидани смрћу. Отуда: сврх свега неопходна делатна љубав. Без ње, нема васкрсења душе.
17. Грех и зло. Где нема греха ни врлине, ту је све дозвољено. Јер је све с ону страну добра и зла. Значи: у сфери божанског и демонског. А ако и то не признаје човек, онда у сфери неодређеног: све неки иксови, неодређене једначине. Грех је грех за савест; ко нема савести, како за њега може постојати грех? Зло је зло за Бога и пред Богом; ко нема Бога, за њега не постоји зло: Све је дозвољено! Зар не? Грех се не признаје, када се Бог не признаје. И зло се тада не признаје. Тада се човек дави у неком оловном релативизму. Порок, грех, греховно расположење је у почетку неприметна наркоза, пријатни опијум, док човека не доведе до бунила – онда, он чини свакојаке глупости и пороке, без свести и савести.
18. Страсти. У почетку, душа не може ући сва ни у једну страст. Увек много више преостане од ње но што уђе. А када човек сву вољу скрене у страст, острасти се сав у вољи, онда прва страст доводи, привлачи и седам осталих страсти горих од себе (ср. Мт. 12, 43-45). Јуда: ђаво, сатана уђе у њега. Пут и процес острашћења је дуг, јер иије лако савладати боголику душу. Покајање отсеца руку десну ако саблажњава, и вади око десно ако саблажњава. Без њега: зарази се од зараженог члана цело тело и бива бачено у пакао. Пакао = за потпуно острашћене, опорочене. Између почетка и краја зла постоје безбројни ступњеви, станице, нијансе, преображаји. Свако зло расте до свог првобитног зла: ђавола. Сладострашће до демона сладострашћа; среброљубље до демона среброљубља. Острашћен човек не види у другом човеку Христа, Логоса, логосно, Божје: пример (Мт. 25, 31-46); и лењи слуга са талантом (Мт. 25, 24-28): не види и не признаје ништа Божје у свету око себе.
19. Ођавољење мисли (зло и мисао). Када се човекова мисао откине од Бога – залуди. Заборавити Бога мишљу = полудети. Када се „хуманизира“, „хоминизира“ она залуди. Уствари, изворна мислена, мислећа сила мисли долази од Бога. Ђаво = потпуна откинутост духа од Бога. Ни у чему нећу Бога, нећу да личим на Бога, – то је сав ђаво. Процес ођавољења човека приказан је у лењом слузи који један талант („Божје“) одбацује потпуно у своме емпиријском животу.
Све то еванђеље апостола Павла: Рм. 1, 21-32.
У гордости мисао људска, откинута од Бога, сматра себе мудром. То је преурећење вредности нагоре: псевдомудрост, назови мудрост, антимудрост (по аналоигији: антихрист). Стваралаштво такве мисли изражава се у – атеизму, тојест политеизму, у прављењу и измишљању псевдобогова, грубом или финијем идолопоклонству (Рм. 1, 23-25).
Од грубог, вештаственог идолопоклонства ођавољена мисао прелази у духовно идолопоклонство: претвара идеје, страсти, сласти у богове (Рм. 1, 26); претвара „покварени ум“ у божанство, затим његове еманације („из срца излазе зле мисли“): блуд, злоћу, лакомство, пакост, завист, убиство… (Рм. 1, 28-31) = „заинат се противе истини“ (Рм. 2, 8). 20.
20. Савлађивање смрти. Пролог Јовановог Еванђеља: Логос = биће = живот = светлост. Небиће = тама. Логосност и јесте живот; живот је светлост, јер жизот светли, живећи светлимо и свет-лећи живимо (ср. Мт. 5, 16). Небиће краде нашу светлост = логосност. То – грех, зло. Зло поти-скује светлост у нама и око нас. Само Бог Логос не може бити обузет, савладан тамом = небићем (Јн. 1, 5).
По Прологу: биће је светлост, и живот, и са-знање. Суштина свега што постоји: светлоет: и човек, и твар, и све што постоји изаткано је од светлости. Светлосна зрнца – фотони – су и у модерној физици основни супстрат васионе, материје. Материја – тонисање светлости, преливање. Откуда зло нама? Од свесног и вољног отступања од Логоса, од антилогосности. Само пак биће и свест о бићу – од логосности: а сва свест антилогосна, и сва воља: отуда вечиост зла, пакла, ђавола. Отуда у Логосу – васкрсење људи, сила која савлађује смрт у свима облицима и сферама живота.
Отуда: Тело Логоса – Црква – обесмртитељ људи, јер се причешћују Логосом, заједничаре у Његовом Бићу, Вечности, Бесмртности. Зло је разлило по свету и човеку таму небића, те сзет и човек изгледају нереални, пролазни, смртни. То и извор песимизма: одбацивања света и човека, разлог бунта и оправдање. Али, чим се свет и човек обасјају Логосовом светлошћу, добијају прави смисао: показују оно што је непролазно у њима, бесмртно, вечно, оно чиме су везани за Вечно и Непролазно. Само у том виделу види се страна којом је свет прикопчан за Вечно, уплетен, уврежен у Богу. Опкољен са свих страна тамом зла, прави се човек и не види: његова боголикост, оно чиме је његово биће уроњено у Све-биће. То само ако је опосредован Христом. Он и објавио то: „Ја сам видело свету: ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видело живота“ (Јн. 8, 12). То рекао пошто је својом светлошћу обасјао биће блуднице, ухваћене у греху, и објавио: „који је међу вама без греха нека најпре баци камен на њу“ (Јн. 8, 7). Видети човека и смисао његов могуће је у виделу Логоса. Јер се логосност света и човека открива Логосом. У светлости Логоса могуће је видети логосност света и човека, еветлост света и човека. Иначе и свет и човек тону у таму најкрајњу. – Вера у Христа – открива ту светлост (Јн. 12, 35-6; 12, 46).
21. Економски проблем = етички. Спас показао да је то етички проблем. Сведобри га решава потпуно: не по жељи Свезлог („реци да камење ово хлебови постану“) већ по љубави Сведоброг: умножава пет хлебова и две рибе: Безгрешни влада тим, решава то. Значи: што више греха – мање хлеба; Безгрешни решава тај проблем лако. Тако би и људи, да су остали без греха, тај проблем ре-шавали Христовски, Логосовски. И отуда оно Божје после грехопада првих људи: „У зноју лица свог јешћеш хлеб свој“, „и земља пусти коров и трње“. Физичка глад – близанац духовне; физичка мука – близанац духовне; физичка болест – близанац духовне. Комунизам светих Апостола, и Светитеља: решење економског проблема у решењу духовног, етичког. Оздрављење душе – даје то решење. Само здраве душе дају то решење. „Чистима је све чисто“: чисто у погледу сазнајном: нема нерешивих проблема.
22. Свилобуба из себе преде и испреда свилу, а паук – паучину. Од природе зависе средства; од дрвета – род. Добри човек из доброг срца износи своје добро, а зао – из злог (ср. Мт. 12, 35). Не може се кроз зло бити добар, ни обратно. Гуја не може точити из себе мед већ отров. Имајући рђаве, нечисте помисли, не може човек бити добар. Имати и бити увек је једносуштно.
23. Рм. 1, 28: Ум се човечји квари од немања Бога у себи, од немања божанског у себи, као месо без соли. Ум од небожности, безбожности, од небожја и неверја трули, распада се, расипа се: „Ко не сабира са мном – расипа“ (Мт. 12, 30).
24. 1 Тим. 4, 4-8. Молитва = дисање душе; њоме се удише небески ваздух, небеске врлине, све што је божанско, бесмртно и вечно. Она: први услов душиног здравља; без ње = туберкулоза душе – разара ткиво душе, и она трули, док не иструли у злу, у греху. Све се освећује молитвом: васцело биће човеково: јер молитва низводи и уводи све остале свете врлине, које благодаћу својом освећују васцелог човека. Молитва освећује и сав свет око човека: молитвени однос према свету. – О Богу се најбоље мисли молитвом, и најдубље и најсавршеније.
25. Како је одвратно бити човек, а не бити хришћанин. Сваки је хришћанин чудотворац. Зар није чудотворац прерађујући себе крштењем из смртног у бесмртног, из пролазног у непролазног, из временског у вечног? Зар није чудотворац, низводећи молитвом, постом, милостињом, смирењем, кротошћу благодат Божју у своју душу? Где се Бог јави, косне, ту ниче чудо, ту се роје чудеса. Јер и атом Божји је кошница из које се роје чудеса.
26. Христољубље. Христољубље је све и сва за људоко биће у свима световима. Јер: у Христољубљу је човекољубље, и твариљубље, и богољубље, и истинољубље, и доброљубље, и правдољубље. Да, у Христољубљу је свељубље, све – сем греха и зла; све – сем смрти и ђавола. Са Христољубљем се може вечито живети, и то блажено живети у свима световима, осим царства греха и зла, смрти и ђавола, – пакла.
27. Покајање. Чим свемилостиви Господ разбуди у човеку осећање за грех, Он га и уведе у борбу са грехом.
28. Покајање. И сама вера, васцелост њена, сматра се као покајање: покајање = вера у Господа Христа (Д. Ап. 2, 27-38; ср. Д. Ап. 3, 19). Покајање – дубоко и свестрано и свесавршено лични подвиг; захвата и обухвата сву душу, сву личност. Сва слобода у том подвигу, и савест, и ум, и срце. Зато у вери ничег механичког, декретског. Покајање = преображење: небеска, богочовечанска очистилачка, преображајна сила. Покајање = опроштење грехова (Лк. 24, 47); а то: и преображење, и васкрсење, и обожење, и охристовљење, и обогочовечење, и отројичење.
29. Покајање. Свестрани земљотрес бића човекова. У смртно биће, у осмрћено убризгавају се божанске бесмртне силе Вечног Живота и Вечне Истине, Правде = све се обнавља у човеку: ум, воља, срце, савест, – обнавља се душа: ум нов, срце н ово = нове мисли = бесмртне, осећања = бесмртна. Свети Макарије Велики: нове очи, нов вид, нов дух: „старо прође – гле, све ново настаде“ (2 Кор. 5, 17).
Покајање = преображај = преображење = васкрсење = друго крштење = вазнесење а све то бива Господом Христом Богочовеком, и зато: охристовљење, обогочовечење, обожење.
30. Вечна младост. Боголикост душе – и јесте вечна младост сваког човека; то је његово вечно пролеће. Никада не стари. Само зима греха нарушава то вечно пролеће, нарушава, али не уништава, јер не може, – остаје вечито бесмртно у човеку. Грех – састарује душу, набора је; она не умире, али мртвује: то њен пакао – одвојена од Бога нема хране себи, „живе воде“; увек гладна: једе грех себе, и никада да засити себе: јер душа се Богом храни. – Богочовек Христос: „Сладчајша весна“ = човекова бића. Дошао: да „вечно пролеће“ обнови, освежи, усаврши. Нови човек = прави човек – „небески човек“: „Какав Небески – такви су и небески“ (1 Кор. 15, 48). – Вечна младост = вечно пролеће: безгрешност. Ослободити човека од греха, а тиме од смрти – те вечне зиме. И кроза све то: од ђавола, који и јесте пакао: прво – он као личност, па ове што је од њега и у њему и око њега. Вечно млади човек - Богочовек: јер бесмртан, јер вечан: јер победио и грех, и смрт, и ђавола.
31. Свети Григорије Богослов благовести: „Јуче се сараспех са Христом, данас се сапрослављам са Њим; јуче се саумртвих са Њим, данас саоживљавам; јуче се сапогребох, данас саваокрсавам“.
32. Слобода облагодаћујући се расте.
33. Слобода наша: боголика: могу изабрати: рај или пакао, Бога или ђавола. Јер човек створен да изради из себе Богочовека. „Јагње заклано пре постања света“ – не неопходност, већ по предвиђању Божјем човековог пада – Син Божји из љубави решио се на крсну жртву. Све из слободе и љубави. Из божанске љубави.
34. Савршени закон слободе: Човек створен да постане бог по благодати: то савршени закон слободе. Човек у тој слободи може постати бог по благодати, али и ђаво по добровољном злу. (Јак. 1: 25; 2: 12).
35. Спасење се увек обавља благодаћу у нашој слободи. Боголиком и стога богочежњивом слободом, ми смо стално у стремљењу ка Господу.
36. Уствари постоји само једна слобода: света слобода. То је она Христова слобода којом нас Он ослободи од греха, од зла, од ђавола. И везује за Бога Јединог и Истинитог. Све друге слободе су назовислободе, псевдослободе, лажне слободе. Уствари – робије и робовање. „Обећавају слободу, а сами су робови постали“ (2 Петр. 2, 13).
37. Сарадња благодати и слободе. У мени је стално присутно и сазнање и осећање: да је за моје спасење (за људско спасење уопште) потребна и благодат Божја и сва слободна воља моја: и једно и друго је присутно у мени; све морам дати и давати од себе кроз свете врлине, и све примати од благодати кроз Свете Тајне. Спасење моје зависи потпуно од благодати Божје; но исто тако спасење моје зависи потпуно од мојих подвига. – (На Петровдан 1962. Манастир Келије).
38. Свака је еванђелска добродетељ изаткана из делатности благодати Божје и слободе човекове: свака је богочовечански акт и факт.
39. Благодат и слободна воља: Благодат, дошавши човеку, проширује му боголику слободу, продубљује, распростире на све боголике способности ту боголику слободу. Благодат је слобода, по речи Св. Симеона Новог Богослова. Процес боголиког обесконачења, обезграничења слободе човекове, дате му семенски при стварању боголикошћу душе. Сарастворена, уједињена човекова слобода са благодаћу: обожује је, даје јој боголике дубине и висине и безграничности. То је Христова слобода: богочовечанска: у телу Христовом = Цркви: она постаје наша, свакога од нас: као у живим ћелијама тог Тела пресветог и свечудесног.
40. Живот човеков је на свим ступњевима богочовечакски синергизам: саживовање Бога и човека: благодати и слободе, сарађивање човека Богу: поготову у хришћанина: допуњавање себе човека Богом: доливање небеског уља у жижак душе. Чо век – увек небоземно биће, отуда и живот његов – небоземни подвиг.
41. Богочовечанска сарадња благодати и слободе: Увек богочовечанска равнотежа – услов спасења. Уствари: и душа и тело – дар од Бога (= благодат), а са њима и у њима, и над њима, слобода воље. Слобода воље то уствари једино наше (Св. Симеон Н. Богослов). Боголика слобода: над боголиком душом и телом. Главно је: вољу убогосличити, обогоподобити, обогочовечити: да богочовечански синергизам буде њено правило, и навика, и ревност. Кроз слободу богочежњиву, и богопослушну, преображавати себе, душу и тело, у богоподобно биће. То прича о талантима…
42. „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи“ (Гал. 5, 1); у слободи од греха, од смрти, од ђавола. То ништа насилно: јер христолика по природи душа то и хоће. Стајање у тој слободи и делање је у Духу Светом и од Духа Светог.
43. Сарадња благодати и слободе ванредно силно изражена у Кол. 1, 29: „Зато се и трудим и борим по његовој (тј. Христовој) моћи која у мени силно чини„.
44. Човек – спасење и слобода. Апостолско је, светоотачко је учење, богочовечанско је учење: Господ може све учинити, али не може спасти човека без самога човека, пошто је створио човека са боголиком слободом. Господ би сам Себи противречио, када би човека спасао механички, насупрот његовој боголикој слободи, која и сачињава суштину његова бића.
45. Истина Цркве није доктрина, није учење, није силогистички закључак, није логички појам, већ Жива Личност, Богочовек Христос. Увек присутан, увек Тело и Глава Цркве…
46. Православље се не доказује већ показује: „доћи и види“: то сва апологија: дођи и види: прво – Христа Богочовека, све Светитеље, Мученике…
47. Најсавршеније богословље - у Светом Предању; Свето Предање – у светим богослужењима. Предаје се као свето вероучење, по коме се живи. Уствари: то живи свакодневни живот. Из њега спасоносно богопознање.
48. О светлим празницима, нарочито Великом Петку, Ускрсу, и другима – време се осадржињује вечношћу, јер нарочиту благодат Господ излива онда у време; налива његове рамове – божанским, бесмртним = благодаћу. Тако се „искупљује“ време, добија свој вечни смисао и садржину.
49. Богочовек све и сва - у Цркви: Зато што Он – глава Цркве; Он Ипостасју Својом држи у органском јединству човечанску природу, и као тело Цркве има нас, људе, у вечној Ипостаси Својој.
50. Еклесиологија - То је осаборњена, окатоличена, омасовљена Христологија: то је охристовљење и ухристовљење… Еклесиологија – то је примењена Христологија, и у њој сва сотериологија. Експериментална Христологија, то је еклесиологија.
51.
Апостолско предање. Бог у телу: Богочовек Христос: то вам јављамо: то верујемо,
то предајемо: „што руке наше опипаше„, „што очима видесмо“ … Тог Бога у телу
јављамо, и у Њему Живот вечни: Он = тело Цркве, и Глава.
52. Не само Пневматологија него и Триадологија је условљена Христологијом. И сва Еклесиологија. Бог Логос и јесте Реч која нам, као Богочовек, на најадекватнији и најсавршенији начин казује све потребне нам тајне, и стално их казује кроз Богочовечанско тело Цркве.
53. Боговаплоћење: смисао и циљ постојања свих створених бића. Сва бића створена са тим циљем, да што више, до свога максимума, оваплоте у себи Бога Логоса, да се обоже, ологосе: улогосе. Зато и све саздано „Њиме и ради Њега“ …
54. Свети Иринеј и Свети Атанасије Велики, и сви Свети Оци, благовесте: Логос се оваплотио да би се човек обожио. Бог је постао човек да би човек постао бог по благодати.
55. Изучавати Свето Писмо кроз Свете Оце; притом подражавати Свете Оце у њиховом животу.
56. Храм – парче неба на земљи: онебесити земљу; оаза бесмртности, … оаза рајска у мору земаљског пакла.
57. Нека наш живот ван храма буде продужетак нашег богослужења у храму: продужетак наше молитве, нашег умиљења, нашег смирења…
58. Молитвено богословље. У богослужењима – поновљен сав богочовечански домострој спасења. Сви догмати, све истине Откривења = Предања, изражени у молитви, преображени у молитвена искања (епиклезу) – да би добили с неба благодат за остварење. Све у свете тајне и богослужења обучено. Отуда: Свети празници = свете службе: извори снаге за доживљавање светих истина. Вера = сва у молитви: молитва сва у осталим светим врлинама: јер без ње нема остварења, доживљавања истина Светих.
Срце свих молитава и служби, богослужења: света Литургија. – Стихире, тропари, кондаци, молитве, богослужбени опит, искуство – све догмати израђени, препевани, препевано Еванђеље, проживљено, доживљено. Ту нема раскола између живота вере и истина вере: све једно: богочовечанско. Вера и богословље – једно исто. Томе нас учи и томе враћа сав молитвени, богочовечански живот Цркве. И тако спасава од раскола вере и догмата, који ври у схоластицизму и рационализму папско-протестантском.
59. Молитва – срце богочовечанског Тела Цркве. Она регулише крвоток васцелог живота сваког члана Цркве, при његовој врлинској сарадњи у свима подвизима живота Цркве.
60. Свети Сава – вечита матица српских душа.
61. Као Богочовечанско тело Православна Црква, освећујући националност, сама је наднационална.
62. Зашто је Црква апостолско - светоотачка? Зашто светоотачка? Зато што су Свети Оци потпуно поистоветили себе са Св. Апостолима. А Св. Апостоли? Христоносци. Ништа не знају, и немају осим Господа распетог и васкрслог. Сав у њима, сав са њима: „И ево ја сам с вама у све дане“ … „Христос јуче и данас онај исти и вавек„. Црква кроз Апостоле продужење васкрслог Господа Христа: Тело Христово: а Апостоли први у том телу, и они – васкрсло Тело Цркве: и Оци са њима и кроз њих: прво, Апостолски ученици. Једно тело = једна глава; а то: један живот, једна бесмртност, једна вечност. „Држи предања што си примио„: зато Предање = све и сва: и Оно и јесте васцело Откривење.
63. Цео живот хришћанинов није друго до доживљавање свих блага крштења: усавршавање, разраћивање, расплођивање благодати добијене у светој тајни крштења кроз остале свете тајне и кроз све свете врлине.
64. Наша туга, земаљска, а и рајска: дрво познања није дрво живота. То су два различита и одвојена дрвета. Значи: знање није неопходно за живот. У сваком случају: не, за вечно блаженство није потребно експериментално знање зла.
65. Господе, тело моје није моје, док га постом и молитвом не учиним Твојим; душа моја, савест моја, нису моји, док их еванђелским подвизима не учиним Твојим; очи моје нису моје, и уши моје нису моје, док их благодатним животом не учиним Твојима.
66. „Тело је за Господа, и Господ за тело“ (1Кор. 6, 13): да се у тело усели, оваплоти Господ: – то врховни и довршни и једини циљ тела човечјег. То двоје да се уједини, постане једно: богочо-вечанско сједињење, при чему Господ остаје Господ, а тело остаје тело, у својој природи и суштини, мада у потпуном благодатном јединству са Господом. Зато је пут тела твог, мог – пут тела Христовог: обожење, обогочовечење.
67. Манастири: Осматрачнице Српске савести: Осматрачи Светитељи; овде: Св. Архангел Михаил. Свевидеће око Божје. Света савест Херувимска. Охерувимити савест.
68. Света Гора - Свети расадник бесмртника. Свети олтар Балкана. Ми јој дугујемо: свету савест нашу, свету душу нашу, свету просвету нашу, свету културу нашу, свети ум наш, свету државу нашу.
69. Дечани – Еванћеље у бојама, у иконама. Свака икона – чежња за Спаситељем; ка Њему све стреме, гравитирају. У олтару: Св. Василије, Св. Златоуст, Св. Атанасије и остали – сви у полету ка Њему, у заносу за Њим: победили материју, савладали све препоне између себе и Њега.
70. Свети монаси. Све што имамо најбоље у српском роду дали нам Свети Монаси: Свети Сава, Св. Симеон – и сви свети Немањићи:
а) све свете задужбине; све свете Патријархе, Архиепископе, Епископе;
б) дали нам, и предали нам Св. Веру Православну; а то значи: спасење душе, Царство Не-беско, вечнк живот. У новије доба: опет Свети Монаси: Хаџи-Ђера, Хаџи-Рувим; Архиђакон Авакум Свети; и у наше дане: свети монах – блаженоупокојени Владика Николај.
Владика Николај шта нам дао, и шта значи: продужио подвиг светих Немањића, светих српских монаха; Он: Апостол, Еванђелист, Просветитељ и највећи Учитељ рода Српског после Св. Саве. Он – и мученик. Владика Николај: обновио монаштво наше: сви данашњи монаси и монахиње: деца духовна Светог Владике Николаја и Светог Саве. Све – од светих монаха. Они су спасиоци српског рода увек били; па и данас су.
Монаси – молитвеници не само за себе већ за сав српски род; и на небу и на земљи. Један монах спасава седам колена својих рођака (Св. Серафим Саровски). Овај живот – дат нам од Бога: да њиме стекнемо живот вечни, задобијемо Царство Небеско. Зато: душа – најважнија и највећа вредност.
71. Све је тајна; н то света тајна Божја. Лист љубичице? – Каква света тајна Божја! Лептирић? – Каква света тајна Божја! Човек? – Каква света тајна Божја: светајна.
72. Молитве за усопше: Једно тело смо сви: и на земљи и на небу: сви причасници Животворног Тела Богочовековог = Цркве и Црквом: исти живот Цркве и на земљи и на небу: јер – један Господ, једна Вера, једно Крштење, једно Причешће, једне врлине, једна благодат.
73. Црква и твар, и време. Бог Логос је постао човек, оваплотио се, да би постао Црква, јер је она – тело Његово, а Он – глава њена. Циљ боговаплоћења: Црква, тело Христово, тело Богочовеково. „Логос постаде тело“ = Логос постаде Црква, поставши човек, поставши Богочовек.
Време има нечег вечног у себи, јер – ако није тако – како би човек могао стицати вечни живот, и оно што је вечно. И још: Како би у свету времена и простора могао живети Богочовек, вечни Бог Логос у телу, а то: у простору и времену? И у атому времена има нечег вечног, као и у електрону. Ми немамо куд: са свих страна опкољени смо вечношћу.
А Црква је јединство, богочовечанско јединство времена и вечности: они су ту сједињени несливено, нераздељиво, непроменљиво, неразлучно. „Времена неће бити“, оно ће се прелити у вечност: вечни живот и за праведнике и за грешнике: „вечно блаженство“ и „вечна мука“. Садашњост је воденица у којој се меље будућност и постаје прошлост. А ко зна крај будућности, и има ли она краја? То пак значи: Ни прошлост нема краја, нити садашњост. Отуда је у Цркви све садашњост: сва се прошлост континуира у садашњост, и сва будућност у њој се стапа са прошлошћу. Хришћанство, Црква – шта? У времену стварана вечност, вечно. Чиме? Богочовеком. Ту Бог све човеком сједињује са Собом, Ипостасним Богом Логосом. Човечјим у Богочовеку све постаје вечно и бесмртно.
74. Зашто ми не осећамо патње, и муке, и невоље својих ближњих, осталих људи, човечанства, као своје? Зато што. се сваки одвојио од целине, оцепио, откинуо од општељудскога, од свељудскога, од свечовечанскога, од адамовскога. То резултира овим: неспособни смо за свеосећање, које би проникло и обухватило многе, или све, људе; неспособни за свемисао, која би мислила за све и о свима; неспособни за свељубав, која би волела човечанство као целину. Једини у роду људском који располаже у потпуности тим свеосећањем, том свемишљу, том свељубављу јесте Господ Христос – Богочовек.
Зато је све Његово било општељудско, општечовечанско, свељудско, свечовечанско: и крст, и васкрсење, и вазнесење, и тело, и дух, и реч, и покрет. Он је реинтегрирао, освејединио људску природу у себи, која је била грехом разбијена, раскомадана, дезинтегрирана, атомизирана. Тај процес исцелења људске природе чисто богочовечански: врши се непрекидно у Богочовечанском Телу – Цркви: уколико се човек уцрквени и оцрквени, убогочовечи и обогочовечи, утолико се у њему васпоставља свеосећање, свемисао, свељубав.
Јер је само за оне у Цркви свакодневна стварност, и бесмртна реалност, оно речено у Делима Апостолским: „А у народа који верова беше једно срце и једна душа, … све им беше заједничко“ (Д. А. 4, 32; ср. 2, 44). То свеосећање, та свемисао, та свељубав својина су новога човека, новога човечанства, богочовечанства које сачињава Цркву и налази се само у Цркви, не вап ње. – (Дучалцвићи, 2/15 априла 1945. г. ).
75. Мисао је увек чиода; на њој се не може стајати. Само молитва је камен станац, на којој могу сав стајати, и – опстати.
76. За плавом птицом: Исповест плаве птице: о европском човеку после рата. „Европски човек“, „човек“ – постао је плашило и за демоне у паклу, и за сва видљива и невидљива бића. Око плаве птице: ништа страшније и ужасније нисам од човека сагледала на овој планети. Он – страх за све, и ужас, и измишљач, фабрикант смрти: фабрика смрти; а ја – плава птица – у њој, како да не поцрним? Извио се човек у најстрашније чудовиште, то – подчовек, то човекозвер: нагонски човек.
77. Безбожје постало саставни део државне идеологије, грађаноке идеологије, и тиме дужност грађанина, поданика. Све што није на тој линији – антидржавно је, антиподаничко. То – и јесте грађанска лојалност. Противник безбожја = велеиздајник државни. Антибог – темељ безбожних тоталитарних држава. Ипак религијски/теократски, антитеократски темељ државе, тип државе. Безбожје постало вера утописта ооцијализма.
78. Светитељи Божји, одвежите ме од света и привежите за небо.
79. Одлепити се од света самоодречним подвигом вере, небочежњиве и богочежњиве, и прилепити се кебу молитвом, љубављу…
80. Проширење душе: вером, љубављу, молитвом – непрекидно: за све, и у све, божанске бескрајкости.
81. „Прежде паденија идет зломудрије“ (= Пре пада иде зломисао и гордост), каже се у Причама Соломоновим које се читају као паримеји у Четвртак Великог Канона (Приче 16: 18).
82. Борба са страстима. Сазнање је као мало острвце на океану човековог бића. За час га преплави нека страст својим разиграним валовима. И онда тек човек осети: како је мало утврдио, удубио, примирио, укоренио своје сазнање у Господу Христу. На пример, страст гнева – за час помути то мало сазнање у човеку. Страст среброљубља, похоте, зависти, чревоугодија. У Светитеља, ново? То што су сазнање своје проширили и удубили и укоренили Христом, у Христу. Њих не може да опије страст; може да их куша. Они увек у трезвенију душе и срца; зато никад одмора у подвизима.
83. У грехољубивом непокајаном човеку греси се толико одомаће да путем навике, по Светом Макарију Великом, образују у њему посебну „душу греха“, која има свој ум, и своје срце , и своја чула.
84. Човек живи, а не зна шта је живот, зато што је живот његов „по слици Божјој“, и тиме надвишује све што је ограничено. Човек има душу, и живи њоме, а не зна шта је душа. Са истих разлога.
85. Кроз грехе – земља се свађа с небом, човек с Богом.
86. Молитва (Господња). Уз Бога са људима против ђавола < то смисао и циљ Молитве Господње. Бог милосрђем и по милосрђу свуда, људи стају уз Бога када су милосрдни, када опраштају људима грехе чинећи им добро попут милоордног Небеског Оца. Људи: између Бога и ћавола. То сав живот. То нам казује Молитва Господња. То су две највеће реалности за људе. Човек позајмљује, заснива своју реалност на тим двема примарним реалностима. Победа људска, ако су уз Бога, осигурана, јер је Његово „царство, и сила, и слава вавек“. А пораз исто тако неминован, ако су са ђаволом, а против Бога. Са ђаволом су сигурно, ако не опраштају људима дугове.
87. Молитвено предање: Све богослужбене књиге = све молитве (богослужења) = то и јесте живи благодатни живот Цркве. То су догме преведене у молитву; а молитвом се оне преображавају у душу наше душе, у живот наше вере. То је Православна педагогика; поток живог, неумирућег живота апостолеког, предањског. Занавек постављен начин изграђивања хришћанске личности; за сва времена духовни закони неизменљиви, и пут ка савршенству само један, указан Светим Оцима, јер истина је непроменљива. „Исус Христос јуче и данас један исти, и вавек“ (Јевр. 13, 8).
88. Молитва. Молитва – садржај живота, и сав живот свих светих Анђела на небу, и свих Светитеља и праведника. – Сав њихов живот према нама на земљи – молитва; и наш са земље према небу и њима. Зато света молитва срце свих врлина, најпре вере; она њихов језик, и живот. Да, свеживот. „Тамјан молитава“ (Откривење 8, 4). – Молитва – хоровођа у хору врлина: она даје тон, она усклађује делатност сваке врлине.
89. Молитва = љубав: Шта је молитва к Богу? Израз наше љубави к Богу = богољубље; прва заповест. Шта је наша молитва к светитељима? – Израз наше љубави Језик наше љубави к њима; наша смиреност пред њима; наша вера у њих, и наша нада. Уствари: друга заповест = човекољубље: љубав према светом човеку, вечном небеском; еванђелско човекољубље: љубаз према обоженом човеку, обоголиченом, ухристовљеном и охристовљеном.
То осигурава приступ и у све остале свете врлине и тајне: и осигурава нашу љубав према њима. „Бог је љубав“ – како ћемо ту љубав стећи, стицати, ако не најпре молитвом, јер она везује и сједињује са Богом = љубављу. Од те Љубави: све љубави.
90. Света Литургија? Увек лествица, мост у небо. Сваки дан си на небу. Све што је у њој – намах те пребацује у онај свет, међу Анђеле и Светитеље. Свака молктва – зар није лествица душе у небо? Какво униније – кад постоји Света Литургија!
91. Света Евхаристија. Света благодарност: за Оваплоћење Господа Христа, за Преображење, за Васкрсење, за Вазнесење, за Крсну Жртву: за сав Живот Богочовека: она једина Жртва, и стално се приноси, понавља радк нашег ухристовљења и охристовљења.
92. Свети Варсануфије Велики: „Ако човек нема трпљења, неће ући у живот вечни“.
93. Католичност = Саборност. Антропологија богочовечанске Цркве: Црква једина зна шта треба човеку и у овом и у оном свету, јер Она = Христос, који зна шта је у човеку, и од чега је човек, и ради чега је човек (Јн. 2, 25). Јер само Богочовек = Творац човека као Бог Логос: зна шта је човек, од чега је, ради чега је. А таквог човека и зна Црква, Христом зна, и спасава га од греха, који је свуда исти, у свакоме исти; спасава га од смрти, која је свуда иста; и од ђавола; – и спасава светошћу од греха, васкрсењем од смрти, Богом од ђавола.
94. Евхаристична саборност. „Возљубим друг друга да једномислијем исповедамо“. – Љубав обогочовечујућа сила богочовечанска. Остварује се њоме богочовечанска саборност. То се молитвено и свестрано доживљује на Св. Евхаристији. Љубав богочовечанска повезује нас „са свима светима“ – „свеза савршенства“ – повезује нас са свима боголиким, христочежњивим душама: повезује нас са Господом Христом, Богочовеком на сву вечност. А у Њему Алфа и Омега богочовечанске саборности, свете и тројичне.
95. Савремени екуменизам: све сазидано на поставци, на хуманистичкој претпоставци: Црква није једна већ многе. Као да се Црква – поделила. Она се не може поделити: од ње се отпада, из ње се испада. Уствари: Црква је Богочовечански организам, Богочовечанско тело, Богочовекова Личност, и зато увек једна, у свима световима једна.
У томе њена васељенскост, саборност, екуменизам. Савремени екуменизам: , , лажни христоси“ = „лажне месије“, , , лажни пророци“. Ту: разноверје, полуверје, маловерје, скоро безверје.
Проблематика савременог екуменизма чисто световна, политиканска; уствари: комунистичко-папистичка, све сведено на „социјалне“ вредности; и то зе маљске, пролазне.
Ту нема богочовечанског центра, Еванђелске проблематике: Не иште се „најпре“ Царство Божије и правда Његова, већ – царство овога света, и све што је од њега и његово. Проблем уједињења се не може решити никаквим „дијалогом“: већ једино покајањем пред Богочовеком који је Црква. „Опомени се откуда си спао, и покај се“ … (Откр. 2, 5).
Без Богочовека, такозване цркве нису друго до „зборница Сатанина“ (Откр. 2, 9). Из јереси је излаз: „покај се“ (Откр. 2, 16). То важи за сваку јерес. За све „232″ јереси. – Ср. Откр. 3, 3: „Опомињи се, дакле, како си примио (= Свето Предање Истине) и како си чудо, и држи, и покај се„… – Кроз екуменизам чисто световна, међународна атеистичко – комунистичка проблематика ушла у Цркву, и овладала њоме… Данас – права Црква не може доћи до израза … [Где су њени прави сведочи = мартири, и њени прави богослови? ] – Отуда наметљивост површних, прохуманистичких, пропапистичких, пројеретичких, протестантствујућих богослова…
96. Причешће – Црква. Свето Причешће је свето учешће у Богочовеку. Причешћем се учествује у Њему. Причасник је и учасник. То важи за Св. Тело Христово, али и за свето тело Његово које је Црква. Причешћем се уствари оцрквењује човек и уцрквењује, залази у живот Богочовека …
97. Клицно – све су врлине у боголикости: семенски < док се не преобразе у свете врлине: дарове Духа Светога. Грех – помрачио, раслабио боголикост: воље, ума, срца, васцеле душе. Зато: неопходно боговаплоћење, духојављење. – (20. VIII. 1963. Манастир Келије).
98. Свака душа мирише на Бога: само је тари, тари љубављу божанском – и најзад ће и најгрешнија замирисати својом богомирисном боголикошћу на Бога. Не заборављај: „ми смо Христов мирис Богу“. О томе тако чудесно говори Свети Андреј Јуродиви, то јест, да Божанство неисказано мирише.
99. Господе, Ти само прстом додирну душу моју, мисао моју, и из ње кануше капље мириса, потече миомир, излише се мириси.
100. Црква. Једина историја Цркве Православне – то су Дела Апостолска. Она се непрекидно пишу у њој и њоме. Све је ту – небоземно, богочовечје и богочовечно. Ту је само један реализам: богочовечански.
Један неимар Цркве, градитељ: Дух Свети од Педесетнице. Ту је све: време вечно. Сваки хришћанин је увек само једно: поновљени Господ Христос. Увек: у безброј богочовечанских димензија.
52. Не само Пневматологија него и Триадологија је условљена Христологијом. И сва Еклесиологија. Бог Логос и јесте Реч која нам, као Богочовек, на најадекватнији и најсавршенији начин казује све потребне нам тајне, и стално их казује кроз Богочовечанско тело Цркве.
53. Боговаплоћење: смисао и циљ постојања свих створених бића. Сва бића створена са тим циљем, да што више, до свога максимума, оваплоте у себи Бога Логоса, да се обоже, ологосе: улогосе. Зато и све саздано „Њиме и ради Њега“ …
54. Свети Иринеј и Свети Атанасије Велики, и сви Свети Оци, благовесте: Логос се оваплотио да би се човек обожио. Бог је постао човек да би човек постао бог по благодати.
55. Изучавати Свето Писмо кроз Свете Оце; притом подражавати Свете Оце у њиховом животу.
56. Храм – парче неба на земљи: онебесити земљу; оаза бесмртности, … оаза рајска у мору земаљског пакла.
57. Нека наш живот ван храма буде продужетак нашег богослужења у храму: продужетак наше молитве, нашег умиљења, нашег смирења…
58. Молитвено богословље. У богослужењима – поновљен сав богочовечански домострој спасења. Сви догмати, све истине Откривења = Предања, изражени у молитви, преображени у молитвена искања (епиклезу) – да би добили с неба благодат за остварење. Све у свете тајне и богослужења обучено. Отуда: Свети празници = свете службе: извори снаге за доживљавање светих истина. Вера = сва у молитви: молитва сва у осталим светим врлинама: јер без ње нема остварења, доживљавања истина Светих.
Срце свих молитава и служби, богослужења: света Литургија. – Стихире, тропари, кондаци, молитве, богослужбени опит, искуство – све догмати израђени, препевани, препевано Еванђеље, проживљено, доживљено. Ту нема раскола између живота вере и истина вере: све једно: богочовечанско. Вера и богословље – једно исто. Томе нас учи и томе враћа сав молитвени, богочовечански живот Цркве. И тако спасава од раскола вере и догмата, који ври у схоластицизму и рационализму папско-протестантском.
59. Молитва – срце богочовечанског Тела Цркве. Она регулише крвоток васцелог живота сваког члана Цркве, при његовој врлинској сарадњи у свима подвизима живота Цркве.
60. Свети Сава – вечита матица српских душа.
61. Као Богочовечанско тело Православна Црква, освећујући националност, сама је наднационална.
62. Зашто је Црква апостолско - светоотачка? Зашто светоотачка? Зато што су Свети Оци потпуно поистоветили себе са Св. Апостолима. А Св. Апостоли? Христоносци. Ништа не знају, и немају осим Господа распетог и васкрслог. Сав у њима, сав са њима: „И ево ја сам с вама у све дане“ … „Христос јуче и данас онај исти и вавек„. Црква кроз Апостоле продужење васкрслог Господа Христа: Тело Христово: а Апостоли први у том телу, и они – васкрсло Тело Цркве: и Оци са њима и кроз њих: прво, Апостолски ученици. Једно тело = једна глава; а то: један живот, једна бесмртност, једна вечност. „Држи предања што си примио„: зато Предање = све и сва: и Оно и јесте васцело Откривење.
63. Цео живот хришћанинов није друго до доживљавање свих блага крштења: усавршавање, разраћивање, расплођивање благодати добијене у светој тајни крштења кроз остале свете тајне и кроз све свете врлине.
64. Наша туга, земаљска, а и рајска: дрво познања није дрво живота. То су два различита и одвојена дрвета. Значи: знање није неопходно за живот. У сваком случају: не, за вечно блаженство није потребно експериментално знање зла.
65. Господе, тело моје није моје, док га постом и молитвом не учиним Твојим; душа моја, савест моја, нису моји, док их еванђелским подвизима не учиним Твојим; очи моје нису моје, и уши моје нису моје, док их благодатним животом не учиним Твојима.
66. „Тело је за Господа, и Господ за тело“ (1Кор. 6, 13): да се у тело усели, оваплоти Господ: – то врховни и довршни и једини циљ тела човечјег. То двоје да се уједини, постане једно: богочо-вечанско сједињење, при чему Господ остаје Господ, а тело остаје тело, у својој природи и суштини, мада у потпуном благодатном јединству са Господом. Зато је пут тела твог, мог – пут тела Христовог: обожење, обогочовечење.
67. Манастири: Осматрачнице Српске савести: Осматрачи Светитељи; овде: Св. Архангел Михаил. Свевидеће око Божје. Света савест Херувимска. Охерувимити савест.
68. Света Гора - Свети расадник бесмртника. Свети олтар Балкана. Ми јој дугујемо: свету савест нашу, свету душу нашу, свету просвету нашу, свету културу нашу, свети ум наш, свету државу нашу.
69. Дечани – Еванћеље у бојама, у иконама. Свака икона – чежња за Спаситељем; ка Њему све стреме, гравитирају. У олтару: Св. Василије, Св. Златоуст, Св. Атанасије и остали – сви у полету ка Њему, у заносу за Њим: победили материју, савладали све препоне између себе и Њега.
70. Свети монаси. Све што имамо најбоље у српском роду дали нам Свети Монаси: Свети Сава, Св. Симеон – и сви свети Немањићи:
а) све свете задужбине; све свете Патријархе, Архиепископе, Епископе;
б) дали нам, и предали нам Св. Веру Православну; а то значи: спасење душе, Царство Не-беско, вечнк живот. У новије доба: опет Свети Монаси: Хаџи-Ђера, Хаџи-Рувим; Архиђакон Авакум Свети; и у наше дане: свети монах – блаженоупокојени Владика Николај.
Владика Николај шта нам дао, и шта значи: продужио подвиг светих Немањића, светих српских монаха; Он: Апостол, Еванђелист, Просветитељ и највећи Учитељ рода Српског после Св. Саве. Он – и мученик. Владика Николај: обновио монаштво наше: сви данашњи монаси и монахиње: деца духовна Светог Владике Николаја и Светог Саве. Све – од светих монаха. Они су спасиоци српског рода увек били; па и данас су.
Монаси – молитвеници не само за себе већ за сав српски род; и на небу и на земљи. Један монах спасава седам колена својих рођака (Св. Серафим Саровски). Овај живот – дат нам од Бога: да њиме стекнемо живот вечни, задобијемо Царство Небеско. Зато: душа – најважнија и највећа вредност.
71. Све је тајна; н то света тајна Божја. Лист љубичице? – Каква света тајна Божја! Лептирић? – Каква света тајна Божја! Човек? – Каква света тајна Божја: светајна.
72. Молитве за усопше: Једно тело смо сви: и на земљи и на небу: сви причасници Животворног Тела Богочовековог = Цркве и Црквом: исти живот Цркве и на земљи и на небу: јер – један Господ, једна Вера, једно Крштење, једно Причешће, једне врлине, једна благодат.
73. Црква и твар, и време. Бог Логос је постао човек, оваплотио се, да би постао Црква, јер је она – тело Његово, а Он – глава њена. Циљ боговаплоћења: Црква, тело Христово, тело Богочовеково. „Логос постаде тело“ = Логос постаде Црква, поставши човек, поставши Богочовек.
Време има нечег вечног у себи, јер – ако није тако – како би човек могао стицати вечни живот, и оно што је вечно. И још: Како би у свету времена и простора могао живети Богочовек, вечни Бог Логос у телу, а то: у простору и времену? И у атому времена има нечег вечног, као и у електрону. Ми немамо куд: са свих страна опкољени смо вечношћу.
А Црква је јединство, богочовечанско јединство времена и вечности: они су ту сједињени несливено, нераздељиво, непроменљиво, неразлучно. „Времена неће бити“, оно ће се прелити у вечност: вечни живот и за праведнике и за грешнике: „вечно блаженство“ и „вечна мука“. Садашњост је воденица у којој се меље будућност и постаје прошлост. А ко зна крај будућности, и има ли она краја? То пак значи: Ни прошлост нема краја, нити садашњост. Отуда је у Цркви све садашњост: сва се прошлост континуира у садашњост, и сва будућност у њој се стапа са прошлошћу. Хришћанство, Црква – шта? У времену стварана вечност, вечно. Чиме? Богочовеком. Ту Бог све човеком сједињује са Собом, Ипостасним Богом Логосом. Човечјим у Богочовеку све постаје вечно и бесмртно.
74. Зашто ми не осећамо патње, и муке, и невоље својих ближњих, осталих људи, човечанства, као своје? Зато што. се сваки одвојио од целине, оцепио, откинуо од општељудскога, од свељудскога, од свечовечанскога, од адамовскога. То резултира овим: неспособни смо за свеосећање, које би проникло и обухватило многе, или све, људе; неспособни за свемисао, која би мислила за све и о свима; неспособни за свељубав, која би волела човечанство као целину. Једини у роду људском који располаже у потпуности тим свеосећањем, том свемишљу, том свељубављу јесте Господ Христос – Богочовек.
Зато је све Његово било општељудско, општечовечанско, свељудско, свечовечанско: и крст, и васкрсење, и вазнесење, и тело, и дух, и реч, и покрет. Он је реинтегрирао, освејединио људску природу у себи, која је била грехом разбијена, раскомадана, дезинтегрирана, атомизирана. Тај процес исцелења људске природе чисто богочовечански: врши се непрекидно у Богочовечанском Телу – Цркви: уколико се човек уцрквени и оцрквени, убогочовечи и обогочовечи, утолико се у њему васпоставља свеосећање, свемисао, свељубав.
Јер је само за оне у Цркви свакодневна стварност, и бесмртна реалност, оно речено у Делима Апостолским: „А у народа који верова беше једно срце и једна душа, … све им беше заједничко“ (Д. А. 4, 32; ср. 2, 44). То свеосећање, та свемисао, та свељубав својина су новога човека, новога човечанства, богочовечанства које сачињава Цркву и налази се само у Цркви, не вап ње. – (Дучалцвићи, 2/15 априла 1945. г. ).
75. Мисао је увек чиода; на њој се не може стајати. Само молитва је камен станац, на којој могу сав стајати, и – опстати.
76. За плавом птицом: Исповест плаве птице: о европском човеку после рата. „Европски човек“, „човек“ – постао је плашило и за демоне у паклу, и за сва видљива и невидљива бића. Око плаве птице: ништа страшније и ужасније нисам од човека сагледала на овој планети. Он – страх за све, и ужас, и измишљач, фабрикант смрти: фабрика смрти; а ја – плава птица – у њој, како да не поцрним? Извио се човек у најстрашније чудовиште, то – подчовек, то човекозвер: нагонски човек.
77. Безбожје постало саставни део државне идеологије, грађаноке идеологије, и тиме дужност грађанина, поданика. Све што није на тој линији – антидржавно је, антиподаничко. То – и јесте грађанска лојалност. Противник безбожја = велеиздајник државни. Антибог – темељ безбожних тоталитарних држава. Ипак религијски/теократски, антитеократски темељ државе, тип државе. Безбожје постало вера утописта ооцијализма.
78. Светитељи Божји, одвежите ме од света и привежите за небо.
79. Одлепити се од света самоодречним подвигом вере, небочежњиве и богочежњиве, и прилепити се кебу молитвом, љубављу…
80. Проширење душе: вером, љубављу, молитвом – непрекидно: за све, и у све, божанске бескрајкости.
81. „Прежде паденија идет зломудрије“ (= Пре пада иде зломисао и гордост), каже се у Причама Соломоновим које се читају као паримеји у Четвртак Великог Канона (Приче 16: 18).
82. Борба са страстима. Сазнање је као мало острвце на океану човековог бића. За час га преплави нека страст својим разиграним валовима. И онда тек човек осети: како је мало утврдио, удубио, примирио, укоренио своје сазнање у Господу Христу. На пример, страст гнева – за час помути то мало сазнање у човеку. Страст среброљубља, похоте, зависти, чревоугодија. У Светитеља, ново? То што су сазнање своје проширили и удубили и укоренили Христом, у Христу. Њих не може да опије страст; може да их куша. Они увек у трезвенију душе и срца; зато никад одмора у подвизима.
83. У грехољубивом непокајаном човеку греси се толико одомаће да путем навике, по Светом Макарију Великом, образују у њему посебну „душу греха“, која има свој ум, и своје срце , и своја чула.
84. Човек живи, а не зна шта је живот, зато што је живот његов „по слици Божјој“, и тиме надвишује све што је ограничено. Човек има душу, и живи њоме, а не зна шта је душа. Са истих разлога.
85. Кроз грехе – земља се свађа с небом, човек с Богом.
86. Молитва (Господња). Уз Бога са људима против ђавола < то смисао и циљ Молитве Господње. Бог милосрђем и по милосрђу свуда, људи стају уз Бога када су милосрдни, када опраштају људима грехе чинећи им добро попут милоордног Небеског Оца. Људи: између Бога и ћавола. То сав живот. То нам казује Молитва Господња. То су две највеће реалности за људе. Човек позајмљује, заснива своју реалност на тим двема примарним реалностима. Победа људска, ако су уз Бога, осигурана, јер је Његово „царство, и сила, и слава вавек“. А пораз исто тако неминован, ако су са ђаволом, а против Бога. Са ђаволом су сигурно, ако не опраштају људима дугове.
87. Молитвено предање: Све богослужбене књиге = све молитве (богослужења) = то и јесте живи благодатни живот Цркве. То су догме преведене у молитву; а молитвом се оне преображавају у душу наше душе, у живот наше вере. То је Православна педагогика; поток живог, неумирућег живота апостолеког, предањског. Занавек постављен начин изграђивања хришћанске личности; за сва времена духовни закони неизменљиви, и пут ка савршенству само један, указан Светим Оцима, јер истина је непроменљива. „Исус Христос јуче и данас један исти, и вавек“ (Јевр. 13, 8).
88. Молитва. Молитва – садржај живота, и сав живот свих светих Анђела на небу, и свих Светитеља и праведника. – Сав њихов живот према нама на земљи – молитва; и наш са земље према небу и њима. Зато света молитва срце свих врлина, најпре вере; она њихов језик, и живот. Да, свеживот. „Тамјан молитава“ (Откривење 8, 4). – Молитва – хоровођа у хору врлина: она даје тон, она усклађује делатност сваке врлине.
89. Молитва = љубав: Шта је молитва к Богу? Израз наше љубави к Богу = богољубље; прва заповест. Шта је наша молитва к светитељима? – Израз наше љубави Језик наше љубави к њима; наша смиреност пред њима; наша вера у њих, и наша нада. Уствари: друга заповест = човекољубље: љубав према светом човеку, вечном небеском; еванђелско човекољубље: љубаз према обоженом човеку, обоголиченом, ухристовљеном и охристовљеном.
То осигурава приступ и у све остале свете врлине и тајне: и осигурава нашу љубав према њима. „Бог је љубав“ – како ћемо ту љубав стећи, стицати, ако не најпре молитвом, јер она везује и сједињује са Богом = љубављу. Од те Љубави: све љубави.
90. Света Литургија? Увек лествица, мост у небо. Сваки дан си на небу. Све што је у њој – намах те пребацује у онај свет, међу Анђеле и Светитеље. Свака молктва – зар није лествица душе у небо? Какво униније – кад постоји Света Литургија!
91. Света Евхаристија. Света благодарност: за Оваплоћење Господа Христа, за Преображење, за Васкрсење, за Вазнесење, за Крсну Жртву: за сав Живот Богочовека: она једина Жртва, и стално се приноси, понавља радк нашег ухристовљења и охристовљења.
92. Свети Варсануфије Велики: „Ако човек нема трпљења, неће ући у живот вечни“.
93. Католичност = Саборност. Антропологија богочовечанске Цркве: Црква једина зна шта треба човеку и у овом и у оном свету, јер Она = Христос, који зна шта је у човеку, и од чега је човек, и ради чега је човек (Јн. 2, 25). Јер само Богочовек = Творац човека као Бог Логос: зна шта је човек, од чега је, ради чега је. А таквог човека и зна Црква, Христом зна, и спасава га од греха, који је свуда исти, у свакоме исти; спасава га од смрти, која је свуда иста; и од ђавола; – и спасава светошћу од греха, васкрсењем од смрти, Богом од ђавола.
94. Евхаристична саборност. „Возљубим друг друга да једномислијем исповедамо“. – Љубав обогочовечујућа сила богочовечанска. Остварује се њоме богочовечанска саборност. То се молитвено и свестрано доживљује на Св. Евхаристији. Љубав богочовечанска повезује нас „са свима светима“ – „свеза савршенства“ – повезује нас са свима боголиким, христочежњивим душама: повезује нас са Господом Христом, Богочовеком на сву вечност. А у Њему Алфа и Омега богочовечанске саборности, свете и тројичне.
95. Савремени екуменизам: све сазидано на поставци, на хуманистичкој претпоставци: Црква није једна већ многе. Као да се Црква – поделила. Она се не може поделити: од ње се отпада, из ње се испада. Уствари: Црква је Богочовечански организам, Богочовечанско тело, Богочовекова Личност, и зато увек једна, у свима световима једна.
У томе њена васељенскост, саборност, екуменизам. Савремени екуменизам: , , лажни христоси“ = „лажне месије“, , , лажни пророци“. Ту: разноверје, полуверје, маловерје, скоро безверје.
Проблематика савременог екуменизма чисто световна, политиканска; уствари: комунистичко-папистичка, све сведено на „социјалне“ вредности; и то зе маљске, пролазне.
Ту нема богочовечанског центра, Еванђелске проблематике: Не иште се „најпре“ Царство Божије и правда Његова, већ – царство овога света, и све што је од њега и његово. Проблем уједињења се не може решити никаквим „дијалогом“: већ једино покајањем пред Богочовеком који је Црква. „Опомени се откуда си спао, и покај се“ … (Откр. 2, 5).
Без Богочовека, такозване цркве нису друго до „зборница Сатанина“ (Откр. 2, 9). Из јереси је излаз: „покај се“ (Откр. 2, 16). То важи за сваку јерес. За све „232″ јереси. – Ср. Откр. 3, 3: „Опомињи се, дакле, како си примио (= Свето Предање Истине) и како си чудо, и држи, и покај се„… – Кроз екуменизам чисто световна, међународна атеистичко – комунистичка проблематика ушла у Цркву, и овладала њоме… Данас – права Црква не може доћи до израза … [Где су њени прави сведочи = мартири, и њени прави богослови? ] – Отуда наметљивост површних, прохуманистичких, пропапистичких, пројеретичких, протестантствујућих богослова…
96. Причешће – Црква. Свето Причешће је свето учешће у Богочовеку. Причешћем се учествује у Њему. Причасник је и учасник. То важи за Св. Тело Христово, али и за свето тело Његово које је Црква. Причешћем се уствари оцрквењује човек и уцрквењује, залази у живот Богочовека …
97. Клицно – све су врлине у боголикости: семенски < док се не преобразе у свете врлине: дарове Духа Светога. Грех – помрачио, раслабио боголикост: воље, ума, срца, васцеле душе. Зато: неопходно боговаплоћење, духојављење. – (20. VIII. 1963. Манастир Келије).
98. Свака душа мирише на Бога: само је тари, тари љубављу божанском – и најзад ће и најгрешнија замирисати својом богомирисном боголикошћу на Бога. Не заборављај: „ми смо Христов мирис Богу“. О томе тако чудесно говори Свети Андреј Јуродиви, то јест, да Божанство неисказано мирише.
99. Господе, Ти само прстом додирну душу моју, мисао моју, и из ње кануше капље мириса, потече миомир, излише се мириси.
100. Црква. Једина историја Цркве Православне – то су Дела Апостолска. Она се непрекидно пишу у њој и њоме. Све је ту – небоземно, богочовечје и богочовечно. Ту је само један реализам: богочовечански.
Један неимар Цркве, градитељ: Дух Свети од Педесетнице. Ту је све: време вечно. Сваки хришћанин је увек само једно: поновљени Господ Христос. Увек: у безброј богочовечанских димензија.
-----------------------------------
СТОСЛОВ ПРВИ
Нема коментара:
Постави коментар