Путинови или Потемкинови избори

Масовни протести као политички феномен и озбиљан тест умногоме недереченој руској демократији

Москва, дан после демонстрација (Фото Ројтерс)

Нешто ново се догађа у земљи дубоке ауторитарне традиције баћушки царева и генералних секретара.

Русија је суочена с јавним изливом незадовољства актуелним властима незабележеним од времена обарања комунизма. Политика се уселила у животе оних који су о њој до сада радије ћутали.
Који су домети друге инкарнације „гласности“ Михаила Горбачова уперене умногоме против премијера Владимира Путина и његове 12-годишње владавине?
Да ли ће грудва оптужби за изборну крађу на „Потемкиновим изборима“ покренути лавину коју су неки склони да пореде с Арапским пролећем?
Неких сличности има: ослобођење од страха, уличне сценографије сукоба љутитог света и полиције, хапшења, слогани, опозиција без лидера, употреба друштвених мрежа као мобилизатора и позивара демонстрација, државна блокада опозиционих сајтова, зашећерене слике државних медија.
Има сличности и у Путиновим оптужбама да су САД убацивањем „стотина милиона долара“ утицале на изборе – то је реплика тврдњи арапских деспота о умешаности „страног фактора“.
Ипак, далеко је све од димензије арапских Дана гнева. Прво, Москва није Русија, а московски Трг Балотнаја није каирски Тахрир – што свакако не умањује значај политичког феномена који је озбиљан тест умногоме недореченој руској демократији.
Пад популарности владајуће Јединствене Русије, који угрожава досад недодирљиву Путинову позицију, наговештај је нове динамике и нових актера националне политике.
Почело је и пре избора Путиновом најавом да ће у марту 2012. заменити функцију с Дмитријем Медведевом. Избори су требали да акламацијом то потврде, што је био први повод незадовољства.
Гласање у великој мери није било „за“ неку партију или идеологију, није било протест против безличних функционера владајуће партије, већ видљиво опомињуће „њет“ њеном лидеру.
Путин је могао да очекује пад популарности Јединствене Русије – партије „превараната и лопова“ како је називају демонстранти. Био је приправан и на бојкот и на неважеће листиће. Није очекивао трећу врсту протеста коју су раширили блогери: гласање за било коју странку сем Јединствене Русије показало се као разорно успешна тактика.
Неочекивани консензус прозападних либерала, комуниста и националиста је, по свему судећи, натерао власти да изгубљене гласове потраже на другој страни. То је крађа о којој говоре демонстранти.
Док је квантитет на страни власти, јер Путинова популарност је и даље велика, демонстранти рачунају на квалитет порука које недељу дана шире од Владивостока до Москве и Санкт Петербурга.
Међу онима који протестују, посебно у Москви где се верује да је тек сваки четврти бирач гласао за Путинову странку, много је младих из средње класе која је свој социјални статус ојачала управо током Путинове деценије економског просперитета Русије.
Како обично бива, после тога отвара се апетит за политичким слободама. Урбана средња класа, за коју тврде да чини и до петине руског друштва, излази из апатије показујући да жели више стандарде политичког живота.
Иза захтева за понављање избора крије се захтев за демократским реформама и либерализацијом.
Постсовјетска генерација Руса има различите идеје о пристојном начину живљења од својих родитеља. Отуда, после деценије ћутње, и прво масовно неслагање са „путинизмом“ – својеврсном мешавином ауторитарне политике и дириговане економије.
Захтеви за већим правима и слободама, исказани на протестима, су на неки начин логична појава. У годинама после распада СССР-а и комунистичког система, огромна већина Руса је превасходно била заокупљена преживљавањем у условима сурове транзиције.
Путин је дошао на власт у веома погодном тренутку за владара: затекао је политички умртвљен народ. Прве знаке економског опоравка вешто је искористио да сачини нови друштвени уговор: обичним Русима повећаће стандард а они се у замену неће бунити због ограничених уставних права и слобода.
Обе стране су до недавно поштовале овај прећутни уговор. Путин је своју власт могао беспоговорно да утврђује.
Онда је избила глобална финансијска криза и Кремљ је престао да испуњава свој део обавеза чиме је отворен простор захтевима за неким новим социјалним споразумом.
На политичку сцену ступила је нова постсовјетска генерација Руса неоптерећена страховима који су деценије ауторитарне власти утискивале у психу њихових родитеља.
Генерација је почела да схвата шта јој је ускраћено. Многи од њих путују по свету, гледају стране филмове. До јуче су се ослањали на Кремљ да им обезбеди услове живота. Данас све више желе да сами утичу на сопствени живот у сваком погледу.
До јуче су демонстрирали због повећаних станарина или комуналија, а од 2009. захтевају политичка права. Покрет-31 организовао је истовремене демонстрације по Москви и 46 других градова захтевајући остваривање права на слободно окупљање гарантовано чланом 31 Устава.
Обичним људима, који немају приступ медијима или личне везе са властима, окупљање је једина прилика да надлежне обавесте о својим захтевима и проблемима.
Грађанско друштво почело је да се буди. Интернет је ушао у употребу као средство самоорганизовања, као платформа интерних дебата ван контроле Кремља, као информатор о злоупотребама власти.
Федерална влада и регионални органи мало тога су научили од Арапског пролећа. Путин би морао да размишља зашто му је Хосни Мубарак пре свргавања са власти признао да може да се бори са сваким – сем с Јутјубом.
Власти показују да ће се радије ослонити на опробане старе методе: притисака, застрашивања, дезинформација, оптуживања спољашњег непријатеља.
Неки нови Руси су показали да им је доста изборног система који је тако „побољшан“ да нема начина да се ишта мења у федералној влади. Уличне демонстрације преостале су им као једини начин упозоравања „путинизма“.
Управо зато талас протеста није ограничен само на опозиционе партије већ укључује хиљаде младих људи који су, колико до јуче, били незаинтересовани за политику.
Како ће Владимир Владимирович одговорити на протест незахвалног народа? Још није одлучио.
Могао би да на наредне заказане демонстрације пошаље водене топове. Да организује неко спектакуларно суђење против корупције.
Или да прихвати поруку коју му шаље Трг Балотнаја. Што није без ризика. Како се удаљити од сопствене партије, без обзира што је зову странком „превараната и лопова“? Бранити је слепо, опасно је пред мартовске изборе.
Једно је најгоре: правити се као да се ништа није догодило.

 

Бошко Јакшић

објављено: 12.12.2011.

 

Извор: Политика