Манастири у Пољској сведоче о томе да је Црква жива

Беседа с архимандритом Атанасијем (Носем), намесником манастира преп.Онуфрија Великог у Јаблочини (Пољска)

Архимандрит Атанасије (Нос) спаја два црквена послушања: он је намесник познате обитељи Преподобног Онуфрија у Јаблочини и благочини свих православних манастира у Пољској. Без обзира на то што је број манастира овде релативно мали, Пољска Православна Црква има чиме да се поноси. „Манастири у Пољској сведоче о томе да је наша Црква жива, - истиче отац Атанасије, - иако монаха нема хиљаду, већ око сто, можемо говорити о порасту броја.“

***

- Манастир у име преподобног Онуфрија Великог у Јаблочини је једини православни манастир у Пољској који има статус ставропигијалног. Прво што види човек који овамо дође јесте натпис на капији обитељи који гласи да овај манастир непрекидно од XV века чува истиниту православну веру. Оче Атанасије, а како је манастир настао?
- О настанку манастира казује предање. Оно говори о томе како је икона светог Онуфрија Великог – покровитеља наше обитељи – допловила по реци Буг. А пре тога се свети Онуфрије јавио рибарима и предсказао је да ће се на овом месту славити његово име. После извесног времена исти ови рибари су на реци нашли икону свеца – они су то доживели као испуњење пророчанства. По предању, они су постали и први монаси. То је било отприлике почетком XV века, можда чак и раније – тачно време није познато. Историју манастира заправо водимо од 1498. године: тада су манастиру, у којем се већ служило становници града Бреста поклонили Јеванђеље на којем је наведена и ова година. Других докумената није било, због тога смо и узели 1498. годину као годину почетка историје манастира.

 - А затим су се дешавали догађаји који су јако утицали на судбину манастира. Међу манастирским зидинама се налазе споменици у знак сећања на два од ових догађаја: споменик православним жртвама Брестовске уније и крст у знак сећања на операцију „Висла“. Шта су ови историјски догађаји представљали за православне хришћане који овде живе?
- Брестовска унија, посебно овде, на овој земљи, представљала је трагедију за православце. Зашто? Чак и ако су на самом почетку намере да се уједине две Цркве – Источна и Западна – и могле бити добре, сам процес уједињења се вршио на неодговарајући начин. То је било приморавање. То је била потпуна делегализација Православне Цркве у Речи Посполитој. Православље је престало да постоји као Црква, као вероисповест. Било је на хиљаде жртава, којима смо на 400. годишњицу уније подигли споменик.
Један од главних заштитника православне вере у ово време је био преподобномученик Анастасије Брестовски. Он је био игуман манастира у Бресту, много пута је ишао у Варшаву, обраћао се влади – чак не с тим да одбрани Православље, већ једноставно да подсети на то да у Речи Посполитој не живе само католици, већ и милиони православаца. Управо зато су га језуите убиле; његова смрт је сведочанство како су прогањани православни хришћани.
- Оче архимандрите, да ли сте на постригу добили име у част преподобномученика Атанасија Брестовског?
- Да. У манастир сам дошао управо на 400-годишњицу уније и добио сам име Атанасије у част брестовског свеца.
- А шта се догодило с манастиром за време уније?
- Манастир светог Онуфрија Великог у Јаблочини је био једини манастир на овој у то време пограничној територији који је остао веран светом Православљу. Чак и тако велики манастири као што је Почајевска лавра, Супрасаљска обитељ, а да не говорим о мањим манастирима и парохијама, примили су унију. Јаблочински манастир је остао једини који је сачувао православну веру.
- На територији манастира је подигнут крст у знак сећања на операцију „Висла“.
- То је догађај из већ много каснијег времена. Крст је подигнут у знак сећања на православце који су расељени одавде, иако су исељавани и украјински унијати и Лемки из Прикарпатских делова, из крајева око Санока, Жешува и Перемишља.
За нас, православце, то је представљало неки варварски акт – варварство у ХХ веку! Тек што је завршен рат, сви су желели мир и нормалан живот. Међутим, одједном је неочекивано почело исељавање на хиљаде Украјинаца који су живели овде, на овој земљи и од којих је већина била православна. Они су послати на запад или север Пољске – на „враћену земљу“. Њихова домаћинства су конфискована, имали су само два сата да се спреме за пут, да макар нешто понесу са собом. Морали су поново да започињу свој живот на другом крају земље. Ови људи су на десет година били лишени права да дођу овде чак и у госте. 1956. године је дошло до „отопљавања“ и дозвољено им је да се врате. И враћали су се. У нашој манастирској парохији су се практично сви вратили. Међутим, овде су њихове куће већ заузели други. И морали су да откупљују од њих сопствене куће или да граде нове. То је заиста била трагедија. Крст који стоји у нашем манастиру подигнут је поводом 60-годишњице од ових догађаја.
- Трагична је и судбина свеца, чије се мошти чувају у вашој обитељи, - мученика Игњатија Јаблочинског.
- Овај догађај спада у време Другог светског рата. Мученик Игњатије је овде био монах. За време рата, у лето 1942. године група хитлероваца је напала манастир и без било каквог разлога је почела да га пљачка, да пали зграде. Тада је много тога изгорело: конак у којем су се налазиле монашке келије и трпезаријска црква, библиотека, конак настојатеља. Сачували су се само звоник, главни храм и гостионица за ходочаснике. И ова здања су сачувана захваљујући монаху Игњатију. Његово послушање је било да звони на службу. Кад је видео пљачкање и паљење без обзира на смртну опасност попео се на звоник и почео је да звони позивајући људе да гасе пожар. Хитлеровци су га зверски убили. То су видела деца која су у то време дошла из Варшаве у манастир на распуст. Кад су прикупљани материјали за његово прослављање неки од њих су још увек били живи и сведочили су о томе како је свирепо убијен. Свети Игњатије је прослављен као мученик за православну веру заједно с Холмским и Подлашким мученицима 2003. године.

- Данас манастир изгледа лепо, нема трагова овог разарања. Обитељ је рестаурирана, на зидовима храма су изванредне фреске; унаоколо је цвеће, неговане стазице.
- Благодаримо Господу, светом Онуфрију и добрим људима који су помогли у рестаурацији манастира. Нас, монаха, има мало – свега десеторица, али с радошћу испуњавамо послушања на која смо призвани.
- Какав је данас живот у манастиру?
- Рећи ћу врло једноставно: живимо монашким животом. То значи да се сваког дана будимо у 5:30, у 6 ујутру почиње братски молебан, затим јутрење, часови, Света литургија. У 18:00 је вечерња, повечерје с акатистом Мајци Божијој, петком је акатист светом Онуфрију. Такав је наш обичан дан. Наравно, сваки монах има своје послушање: имамо башту, много кошница, правимо свеће од воска и врцамо мед, примамо ходочаснике и туристе.
- Ко долази у манастир?
- Долазе људи из целог света и не само ходочасници. Ходочасницима називам оне који долазе да би добили извесну духовну помоћ. А остале називам туристима. Долазе разни људи: православци, католици, неверујући, из Пољске и из иностранства.
- Ако тако различити људи долазе овамо, шта они ту траже, шта их привлачи?
- Има људи који овамо долазе зато што је ту манастир – место молитве. Други се чуде што таква места још увек постоје на земљи – где време као да се зауставило и људи живе другачије. Они не могу да замисле да монах у келији нема телевизор, да може свој млади живот да посвети молитви, да се уздржи од брака, да не оснива породицу, да се у потпуности посвети Господу.
Међутим, мислим да сви пре свега траже душевни мир – макар на тренутак. И вероватно то добијају зато што се неки од њих враћају у манастир. Код нас човек може да борави у гостионици за ходочаснике. И има људи који долазе сваке године макар на неколико дана како би заједно с нама живели и молили се.

- Манастир се налази на граници с Белорусијом, на 40 километара од границе с Украјином. Да ли долазе ходочасници одатле? Одржавате ли контакте с другим манастирима?
- Наравно. Из Белорусије и Украјине долази много ходочасника. Одржавамо врло блиске контакте с женским манастиром светитеља Николаја из Городока у Украјини. Често се посећујемо. Долазе и свештеници из Украјине, Белорусије, па чак и из Русије иако је то мало даље. Јасно је да тамо има на стотине манастира, али је Јаблочинска обитељ позната чак и међу руским православцима. Као потврду за то рећи ћу да нам је поводом 500-годишњице манастира Његова Светост Патријарх Алексије II поклонио ризу за престо и полијелеј. То је био дар Руске Православне Цркве нашем манастиру.
Долазе код нас многи поглавари Помесних Цркава. Недавно нам је у посети био Јерусалимски патријарх Теофил III. Он је допутовао на наш највећи празник – спомен на светог Онуфрија Великог. Два или три пута је у нашу обитељ долазио Константинопољски патријарх Вартоломеј. Код нас је био и Румунски патријарх, био је архиепископ Синаја, били су и многи други јерарси из различитих Помесних Цркава.

- Оче архимандрите, ви сте још и благочини свих православних манастира у Пољској. Који су то манастири и колико их има?
- Од мушких манастира први по значају је, наравно, наш Јаблочински манастир, други је Пресвете Дјеве Марије у Супрасљу, затим манастир Кирила и Методија у Ујковицама, недалеко од Перемишља, манастир светог Димитрија Солунског у Сакима; такође скитови: преподобног Серафима Саровског у Костомлотама и Покрова Мајке Божије у Висову-Здруји. Женски манастири су: Света Гора Грабарка, манастир Рођења Богородице у Зверкима, манастир Успења Мајке Божије у Војнову, Покровски манастир у Турковицама и скит у Залешанима. Дакле, мушких манастира има шест, а женских пет.
- Ако се погледа на карту Пољске види се да су се сви ови манастири налазе код њене источне границе. Чак и ако би се склонила линија границе сами манастири би је могли представљати. С чиме је то повезано?
- То је повезано с тим што тамо живи већина православних хришћан у Пољској. Били су предузети напори да се оснује манастир у Вроцлавско-Шћећинској епархији, на западу Пољске, али то није успело: једноставно, није било људи који би желели да дођу у манастир.
Данас већина манастира наше Цркве наставља традицију која је раније постојала; они обнављају традицију манастира који су постојали раније, али их више нема, или се обитељи оснивају у местима где се посебно поштује нека икона или светац.
- Многи од ових манастира су основани 90-их година ХХ века, па чак и у најновије време. Да ли се у вези с тим може говорити о труду да се обнови православна монашка традиција у Пољској?
- Да, наравно. Обнављање монашког живота је могуће само онда кад постоје људи који желе да буду монаси. Без ових младих људи не би било манастира. Само оснивање манастира од стране епископа или сабора епископа не доводи аутоматски до тога да он настави да живи. Потребни су људи који желе да воде монашки живот.
Манастири у Пољској сведоче о томе да је наша Црква жива. Иако монаха нема хиљаду, већ око сто, можемо говорити о порасту броја. После Другог светског рата на територији Пољске је остало пет или шест монаха, а данас монаха и монахиња има преко сто. Чак и ако наша Црква није велика по броју верника, монашки живот је обновљен. Црква живи, она не умире, зато што манастири чувају оно најважније у Цркви. Јер где може да се сачува чистота вере ако не у манастиру?
- Видели сте монашки живот у разним земљама света. Да ли постоји нешто по чему се манастири у Пољској разликују?
- Не мислим да постоје неке разлике. Наравно, свако место има свој карактер, јер људи су различити. Али манастирски устави су исти и у Русији, и у Грчкој, и у Пољској, и у САД. Циљ монашког живота је исти – спасење душе. Како је говорио преподобни Серафим Саровски: „Спаси се и хиљаде око тебе ће се спасити!“
У Пољској је специфика повезана с језиком. Наш литургијски језик је црквенословенски, али проповеди држимо на руском, а у манастиру говоримо на пољском, зато што смо сви пољски држављани. Такође треба имати у виду да су људи у Пољској већином католици. Ми као монаси увек носимо расе, и кад путујемо; никад не носимо световну одећу. То понекад изазива чуђење. Једноставно, пољски католички свештеници данас ретко користе расе.
- Који је задатак манастира и монаха у савременом свету који се толико много променио?
- Рећи ћу једном заувек: циљ је увек спасење. Свет се мења, људи се мењају, али не и православна вера. Не треба ми да се прилагођавамо свету, већ свет треба да се прилагоди вери. Животне околности се могу мењати, али тежња људске душе увек остаје непромењива. Човек може да тежи само према једном – према пуноти која је Исус Христос. То је најважније у животу сваког верујућег човека, не само монаха.
- Која је ваша највећа брига и нада као благочиног манастира у Пољској?
- Рећи ћу оно о чему сањам у дубини душе. Желео бих да манастира и монаха има све више. За сваку Помесну Цркву је врло важно да постоје манастири – то је пунота црквеног живота. Манастири су од самог почетка били места у која су људи долазили како би учврстили своју веру, добили духовну утеху и помоћ (беседу или молитву) и како би стекли мир. Данашњи свет није склон томе да се усредсреди на духовном животу, он живи површно, физичким животом. Данас се свет бави култом личности, побољшањем живота, али не у духовној равни, већ у физичкој. Али, Бог је љубав. А у вреви савременог света људи заборављају на љубав: има много мржње и зависти, а љубави нема. Мислим да су манастири нада у то да ова љубав неће умрети.

С архимандритом Атанасијем (Носом) разговарала је Магдалена Славињска специјално за Православие.Ru

07 / 11 / 2011