Нека се сви дугови забораве

Идеја о отпису свих дуговања циркулише међу „окупаторима Волстрита” и камперима на шпанским трговима, а потиче из пера Дејвида Гребера

„Окупатори Волстрита” тврде да је актуелни капитализам „не ради” (Фото Ројтерс)

Иза „окупатора Волстрита” и сродних покрета широм планете стоје јаки теоретичари, људи који су својим неконвенционалним погледима и раније изазивали пажњу на интерним научним дебатама и конференцијама.

 Један од њих је Дејвид Гребер (50), назван антилидером „Окупације Волстрита”, јер суштина покрета, какав је овај, отпочет у Зукоти парку на Менхетну, или онај који кампује од 15. маја на тргу Врата сунца у Мадриду, јесте да немају ни вођу ни портпарола, ни идеолошку елиту.

Некадашњи докторант Јејла, један од најблиставијих антрополога на свету, сада предавач на водећем лондонском универзитету за креативно школовање, учествовао је у организацији првог окупљања на Волстриту, али је последњом књигом о дугу кроз људску историју из новог угла осветлио дужничку кризу као главни узрочник глобалне егзистенцијалне угрожености.

Књига „Дуг: првих 5000 година” појавила се два месеца пре него што је отпочела „окупација Волстрита”, а аутор Дејвид Гребер је у уводнику за „Гардијан” исписао актуелно наравоученије из своје књиге: „Управо посматрамо почетке пркосног самоистицања нове генерације Американаца, поколења које је завршило своје школовање, својих студија, без посла и будућности, а ипак већ оптерећено огромним и неопростивим дугом.”

„Како уопште можемо да будемо изненађени тиме што они желе да разговарају са финансијским магнатима који су покрали њихову будућност”, пита се Гребер.

Гребер није новајлија у политичким протестима, кажу да је и са Јејла избачен због својих „радикалних погледа”, али је његове курсеве пратило и по 200 студената елитног универзитета, а био је неизбежна фигура у анархистичким и антиглобалистичким манифестацијама широм света. Његова антрополошка књига, у ствари алтернативни историјат настанка новца, и тржишта, истражује стални човеков амбивалентни однос према појму дуга: дужници су у обавези и у греху, дуг је машина за економски развој и средство за угњетавање, пише Гребер.

Истражујући обичаје народа у западној Африци, преко Сумера до средњовековне Ирске и Америке у модерним временима, Гребер је опседнут дужничким парадоксом: пита се зашто људи верују како је отплата дуга суштинско морално питање, али су истовремено уверени да су они који зарађују од позајмљивања новца зли зеленаши.

Иако његови аргументи не пријају етаблираним економским мислиоцима, они су наишли на плодно тло међу истраживачима алтернативних система у актуелном ћорсокаку.

Бес који је инспирисао „окупаторе” групише се око две групе кључних питања: 1. утицај новца на политику, чиме се блокира стварна демократија; 2. појам дуга и како су од почетка избијања кризе 2008.приватним лицима одузимани су станови, студенти су морали да одрађују годинама да би отплатили кредит за своје школовање, изгубљени су милиони радних места, док су финансијске институције, банке, мултинационалне компаније, добијале великодушне поклоне како би покриле губитке које су сами изазвали.

Гребер као антрополог теоретише да је дуг у новцу изопачио људски род. По уџбеницима економије новац и тржиште настају као израз људске воље за трампом и погађањем. Цене и новац настали су, по економистима, тако што је постало сувише компликовано размењивати десет јаја за једну кокошку, или три патке за прасе. Али за антропологе то је чиста измишљотина. Људи у друштвима без новца, каже Гребер,једни друге су помагали, што је, како тврде антрополози, основни људски инстинкт.

И какве то све везе има са данашњицом? Гребер тврди да „новац претвара друштвену обавезу и одговорност у чисто финансијску трансакцију. „И осећај да је најважније отплатити новчани дуг умртвљује природни инстинкт да се помогне ближњем.”

Гребер препоручује једну библијску меру за глобалну кризу, сматрајући да је сасвим могућ глобални опроштај свих националних и личних дугова.

„Може изгледати као утопија, али протести који се шире планетом хоризонтално указују да и о наизглед немогућим променама мора да се размишља. Јубилеји, или године опроштаја, примењивали су се редовно у старом Египту и у Вавилону”, подсећа Гребер.

Кад би они који раде на Волстриту, уз сагласност оних на Капитол хилу и у Бриселу, то прихватили, окончало би се мучење милиона задужених људи, а човечанство би се подсетило да је новац само један људски аранжман. И да је дошло време да се тај договор измени и прилагоди новим околностима. То је, како кажу кампери на Волстриту и други дужници који логорују по Америци и Европи, оно што се дугује новим генерацијама како би се испунили циљеви „стварније демократије”.

Зорана Шуваковић

објављено: 08.11.2011.

Извор: Политика