Света Тајна Причешћа (V)

О причешћивању деце и болесника у постељи

Фото: Антон Камальдинов/Православие.Ru

Крштена деца, као чеда Свете православне Цркве, такође се удостојавају светог причешћа „на освећење душа својих и примање благодати Господње“, као што је речено у „Дидактичким вестима“. Док се детету не наврши седма година, можете га причешћивати без исповести и поста. Дете треба привикавати већ од треће-четврте године на причешћивање наште срце. Од трогодишњег узраста деца заједно са родитељима уочи причешћа могу прочитати две-три молитве које су им познате.


Не треба децу доводити у храм пре самог причешћа, већ раније, водећи рачуна да дете, зависно од сопствених снага и узраста, може да остане неко време на литургији. Разуме се, овде свако има своју меру, али је децу неопходно привикавати на молитву у цркви. То треба чинити постепено, да дете не би заморили и узнемирили оне који се у храму моле. Деца, узраста шест-седам година, уколико су их правилно навикавали на службу, могу да издрже готово целу литургију.
После седме године посту пред причешће треба приступати постепено, почев са једним даном пре причешћа.
Често можемо видети како се већ довољно велика деца недолично понашају док их приводе чаши – плачу, вичу, отимају се. По правилу, то се догађа због тога што ту децу веома ретко причешћују. Родитељи треба раније да орасположе и умире дете; могу да му покажу како друга деца мирно приступају причешћу. И, наравно, да што чешће причешћују чедо. Приступајући светој чаши, бебе треба држати хоризонтално, да им главица буде с десне стране. Ручице треба придржавати, да дете не би случајно гурнуло чашу или зграбило кашичицу. Одојчад не треба превише дојити пред литургију, да не би након причешћа повратили.
Причешћујући децу, родитељи морају исто тако да се труде да приступају Светим Тајнама, дајући на тај начин пример својим чедима. Породица је мала црква у којој се људи заједнички: уздижу ка Богу, спасавају и причешћују од једне чаше.
Малу децу обично причешћују на један начин (само Крвљу Христовом). Међутим, ако се дете често причешћује и понаша долично код чаше, свештеник може да му дâ и мали део честице. (ово се не односи на бебе)
На литургији Пређеосвећених Дарова ону децу која не узимају честицу не причешћују, зато што се на Пређеосвећеној у чаши налази Тело Христово натопљено крвљу, и наливено вино непретворено у Спаситељеву Крв.
Има родитеља који се због своје неразумности и маловерја плаше да причешћују децу, лишавајући их самим тим спасоносне и утврђујуће благодати. Они то објашњавају тиме да дете, примајући причешће из исте кашичице и чаше као и сви остали, може да се зарази неком болешћу.
По правилу, тај страх је неверовање у спасоносну силу Таинства, јер тако размишљају нецрквени или недовољно црквени људи, који ништа не знају о животу Цркве. Евхаристија је највеће чудо на земљи које се континуирано савршава, и као још један од доказа истинитости тог чуда јесте то што се литургија није прекидала чак ни у време страшних епидемија куге, колере и других заразних смртоносних обољења.
У Кијеву је крајем 18. и почетком 19. века служио, веома познат у граду, протојереј Јован Леванда. Био је чувен по свом дару проповедништва и људи су се окупљали специјално да слушају његове проповеди. Он је служио у области, званој Подол. Тела упокојених су одвозиле читаве поворке товарних кола. За два месеца у области је умрло шест хиљада људи. И ето тај свештеник није прекидао своје служење. Исповедао је, причешћивао, прехрањивао, тешио своје парохијане, и болест га се није дотакла. И таквих случајева је веома много. Свештенослужитељи, ђакони и свештеници после причешћа верника употребљавају преостале Свете Дарове. То су увек чинили, у сва времена, не бојећи се да ће се заразити за време страшних епидемија.
Митрополит Нестор (Анисимов, 1884−1962), мисионар, епископ камчатски, саградио је за губавце лепрозоријум и освештао тамо храм. Након што су се сви губавци причестили, свештенослужитељи су употребили Дарове, и нико од њих се није заразио.
Митрополиту московском Филарету (Дроздову), један чиновник је рапортирао о јуначком поступку једног свештеника, и замолио да га за то одликују. Тај чиновник је био сведок тога како је код једног његовог рођака, оболелог од колере, дошао свештеник да му дâ последњу причест, али пошто је болесник био толико слаб, није могао да задржи честицу Тела Христовог у устима и испустио је из уста на под. И баш тај свештеник, не поколебавши се, употребио је сам честицу са пода.
Ни свештеници, ни ђакони, који употребљавају Свете Дарове и затим отиру свету чашу, пијући воду, не оболевају чешће него било који други људи. Стога, они који причешћују децу и сами приступају причешћу треба да оставе свако гађење, страх и маловерје.

 

Дечиjа исповест

Почев од дечијег (седмогодишњег) узраста, дете треба да се причешћује са претходном исповешћу. Малени хришћанин (наравно, уколико пожели) може и раније да приступи Тајни исповести ( например, са 6 година).

За прву исповест дете треба на одговарајући начин припремити. Са дететом је неопходно у миру и поверењу поразговарати, објаснити му шта је то грех, због чега ми молимо од Бога опроштај и шта је то нарушавање заповести. Није на одмет рећи и то да, чинећи грех, човек у првом реду наноси штету самом себи – све лоше које ми учинимо људима, вратиће нам се. Дете може осећати страх пре исповести, и неопходно је разбити га речима да је исповедник дао заклетву, обећање, да никада никоме неће испричати оно што је чуо на исповести, и не треба да га се плаши, јер се ми исповедамо Самом Богу, а свештеник нам само помаже у томе. Веома је битно рећи, да назвавши грехове на исповести, треба уложити све напоре да их више не поновимо. Веома је добро када се родитељи и деца исповедају код истог духовника.
Неке маме и тате праве велику грешку кад сами набрајају детету његове грехове или их пишу уместо њега на цедуљицу. Ми можемо само нежно и опрезно испричати, али не и исповедати се уместо њега. И сасвим је недопустиво након исповести запиткивати исповедника о садржини дететове исповести.

 

Причешћивање немоћних, болесника у постељи и последња причест Святим Таjнама оних коjи су на самтри

Дешава се да људи због болести, немоћи и старости не могу сами да дођу у храм да се исповеде и причесте. Тада се због њиховог причешћа кући позива свештеник. Тајна причешћа се такође савршава код куће над оним православним хришћанима који су на самрти.
Свете Тајне се савршавају само над човеком, који се налази у свесном стању. Последњу причест не треба одлагати до задње минуте. Ако човек болује од тешке болести, потребно је хитно код њега позвати свештеника.
Причешће код куће обавља се резервним Светим Даровима. Они се припремају једанпут у години, на Велики Четвртак у Страсној седмици, и чувају се у специјалној дарохранилици, која стоји на светом престолу у олтару.
Причешће код куће савршава се по чину „Када је болеснику потребно дати причешће“. То је последовање мањег обима, у којем свештеник чита молитве за исцељење болеснога и опроштај његових грехова. Неопходно је претрести са свештеником, како припремити тог или неког другог болесника за причешће. Болесници код куће исто се причешћују наште срца (једино се то не односи на оне који су на самрти).
Да би позвали свештеника кући код болесника, морамо доћи раније у храм (пожељно је неколико дана пре свештеникове посете, уколико стање болесника то дозвољава) и лично изложити свештенику своју молбу. Договорите се са оцем за време и дан посете, и оставите такође своју адресу и телефон. Уколико не постоји могућност да се сретнете са свештеником, оставите свој број телефона и адресу на месту где се продају свеће и остављају цедуљице са именима за помен, и напишите у каквом стању се налази болесник. Ако је стање болесника веома тешко и последња причест више не сме да чека, а ви рецимо нисте успели из неких разлога да нађете свештеника у храму, пођите у другу цркву и потрудите се да тамо нађете дежурног свештеника. Наравно, то је могуће учинити једино ако у вашем граду не постоји само један храм.
У соби где се налази болесник, пре свештеникове посете, треба припремити столић (на њему не треба да стоје непотребни предмети), прекрити га чистим столњаком или салветом и ставити икону. Такође припрема се прокувана вода, шоља и кашичица. Након причешћа болеснику треба дати комадић просфоре или антидора и топле воде. Уколико он не може сам да прочита молитве после светог причешћа, неопходно је прочитати му их наглас.
Ми се причешћујемо Светим Христовим Тајнама на исцељење душе и тела, те је причешће нарочито потребно православним хришћанима за време болести и немоћи. Може се навести пуно примера када су после исповести, јелеосвећења и примања последњег причешћа тешки болесници, које су укућани сматрали већ умрлима, устајали са одра болести.
Мени се дешавало да видим у тренутку причешћивања тешко оболелих неко нарочито просветљење њиховог разума и осећања.
Када је једна моја рођака била на самрти, дошао сам да је исповедим и причестим. Било јој је већ 90 година, и у току последње болести њен разум је био страшно помућен, бунцала је и није увек препознавала ближње. Али у тренутку исповести пред причешће разум јој се повратио и исповедала се с великим разумевањем и скрушеношћу срца, сама именујући грехове.
Други пут позвали су ме код једне наше старе парохијанке. Њено стање је било веома тешко. Истини за вољу, ја чак нисам знао ни да ли ћу моћи да је причестим. Лежала је на леђима затворених очију, ни на шта не реагујући, и само промукло дисала. Међутим, само што сам јој принео чашу са честицом Светих Дарова и почео да читам молитве пред причешће, жена се прекрстила правилним знаком крста и отворила уста за причешће.

Свештеник Павле Гумеров

02 / 10 / 2011