Српски композитор словеначког порекла, академик, композитор српске химне, Даворин Јенко, умро је 25. новембра 1914. пре 110 година. Јенко је имао изузетну улогу у историји српске културе. Био је дугогодишњи капелник и композитор Народног позоришта у Београду, члан Српске краљевске академије, односно изворно Српског ученог друштва и хоровођа Панчевачког српског црквеног певачког друштва.
Најпознатији је као аутор композиције српске химне "Боже правде". То дело је настало 1872. године, као саставни део комада "Маркова сабља" завршни хор. Његова необична судбина наговештена је чињеницом да је публика устајала приликом позоришних извођења композиције.
Аутор текста, химне, био је Јован Ђорђевић (1826 - 1900) велики српски национални радник, писац, управник Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду, професор и васпитач краља Александра Обреновића. Аутор је и једног замашног Латинско српског речника.
Верује се да је Јенко музику за "Боже правде" обликовао помало под утиском "Царске химне" Јозефа Хајдна. Комад "Маркова сабља" настао је иначе те 1872. о пунолетству, односно ступању на власт, кнеза Милана Обреновића, потоњег српског краља, како се тада говорило "првог после Косова".
Даворин Јенко рођен је новембра 1835. у селу Дворје, данас у саставу Церкље на Горењскем, недалеко од Крања. Била је то добростојећа земљорадничка породица, пореклом из Корушке. Крштено име било му је Мартинус Јенко.
После школовања у Крању, где га је амбициозни отац Андреј уписао упркос чињеници да је основна школа постојала и у његовом родном месту, похађао је гимназију у Љубљани. Из ње је, међутим, избачен због чињенице да постаје наглашено свестан словенског идентитета.
Било је то, у Аустрији, доба апсолутизма свемоћног канцелара Александра фон Баха, време централизације и систематске германизације. Гимназију је потом завршио у Трсту. У царском Бечу, где се запутио на студије права, крајем 1858. урања у живот града који је надалеко био знаменит по музичкој култури. Проучава велика музичка дела, обилази библиотеке, концерте, оперска извођења.
Држао је међутим да је прерастао формално музичко образовање, па се томе посвећује лично, из страсти.
Предводио је као хоровођа Словеначко (Словенско) певачко друштво, које је основао 1859. године, на трагу општег националног буђења. Управо у то време постепено почиње да компонује.
Тада ће настати, поред другог, и његова композиција "Напреј застава славе", словеначка свечана песма, извесно време прихваћена и као химна Словенаца. Певачко друштво у Бечу под Јенковим вођством тих година постаје место окупљања национално свесних Словена уопште, припадника разних народа. Убеђени панслависта, у Бечу је Јенко такође променио крштено име Мартин у словенско Даворин. Није то било необично у време народњачког романтизма.
Тако је рецимо Ђура Даничић одбацио крштено име и презиме Георгије Поповић, поставши Ђура Даничић, што му је звучало више народски. Стојан Новаковић је исто тако одбацио крштено име Константин, или Владан Ђорђевић, који је био крштен као Хипократ Ђорђевић.
Занемаривши студије, иако пред правно историјским државним испитом, пошто се посветио музици, Јенко 1862. прихвата позив Српске црквене општине из Панчева, тада још увек у саставу аустријске Војне границе, да ради за знаменито, основано 1838. Панчевачко српско црквено певачко друштво. Успело му је да добије пристојан уговор, плаћен стан. Свеједно, у Панчеву се није дуго задржао.
У Београду, где је доспео на самом почетку септембра 1865. године, у прво време предводи Београдско певачко друштво, да би деценијама потом био капелник и композитор Народног позоришта.
Током већег дела 1870. године, од децембра 1869. до новембра
1870. боравио је у Прагу где штампа поједина своја дела, али пре свега
усавршава оркестрацију.
По повратку у Београд, на самом почетку 1871. постаје капелник и композитор
Народног позоришта.
Написао музику за 80 представа
Даворин Јенко, изразити романтичар, био је у своје време извесно најплоднији композитор музике за театар у Србији. Сматра се да је аутор музике за најмање 80 позоришних комада.
Аутор је концертних увертира "Косово", "Милан", "Српкиња", "Александар", музике за комаде "Ђидо", "Сеоска лола", "Потера", "Врачара", "Прибислав и Божана", "Маркова сабља", "Душан Силни", "Сеоба Србаља".
Творац је, 1882. године, дела "Врачара" које се сматра првом српском оперетом. Јенко је такође компоновао низ широко прихваћених, данас би рекли староградских песама, попут "Где си душо, где си рано", "Тијо ноћи, моје злато спава", "За тобом моје срце жуди".
Редовни члан Српског ученог друштва постао је фебруара 1869. Предводио је одбор за уметност СУД. Редовни, тада се говорило "прави члан" Српске краљевске академије постао је 1887. године.
Био је такође члан Матице српске, почасни члан Српског
народног позоришта у Новом Саду. Добитник је ордена Милоша Великог, ордена Светог
Саве.
Београд је напустио 1910. године. Непуних пола века провео је у престоници
Србије. Верује се да је одлуци да напусти Београд пресудно допринела чињеница
да је Вела Нигринова, његова дива и животна сапутница, омиљена оперска певачица
ондашњег Београда, умрла.
Овај свет напустио је четири године потом, 25. новембра 1914. у Љубљани. Имао је пуних 79 година. Први светски рат већ је био у јеку па су аустријске власти наметнуле да његов испраћај буде сасвим сведен. Чему је несумњиво допринела чињеница да је Даворин Јенко иако рођен у ондашњој држави Хабзбурга, Аустрији, потоњој Аустроугарској, прихватио српско држављанство, био је поданик српске круне, како се онда говорило.
Извор: РТ Балкан
#српскахимна, #химна, #србија, #srpskahimna, #himna, #srbija,
Нема коментара:
Постави коментар