Да ли ми вјерујете кад говорим истину? Немојте журите да ми
одговорите, јер ово није софистичка клопка оног милетског парадокса лажљивца у
којем Еубулид ученик Еуклидов а учитељ
Демостенов тврди да када каже да лаже
онда изјављује истину, а када говори истину онда лаже. Још ономад када се свијет
стварао првом ријечју која је истиновала постојање свега и свакога у оном меком
времену ускислог тијеста није постојала дилема истине и лажи. Човјек је постао
Ријечју. Ријеч је била Истина јер се објављује а не приповједа. Објава је
догађај, свједочанство чуда.
Ако не вјерујете немојте читати а ако прочитате вјероват ћете. Свједок је Славко. Славко је Милованов, а Милован је Тодоров, а Тодор је опет Славков. Сви Крстајићи. Кућа им је дала име за свједока. Не може свако бити свједок.
Послије аустроугарске окупације Босне и Херцеговине кад се успостављао нови судски систем постављани су привремени тужиоци и судије већином католици из Аустрије. Десило се тако да је на котарски суд у Мостару доспио један случај наводног напада на неку старицу херцеговачког каменоресца по имену Р. Кољибаба, код које је овај био изнајмио собу за становање.
Оптужени је за свједоке позвао своја два камарада са посла којим се бавио, извјесног Перу Зликовца и Луку Звијер. Судски тумач је судији представио изабране свједоке. Послије краће станке у којој је судски тумач помало затеченом судији објаснио да ово нијесу занимања већ презимена која су честа у Херцеговини и да су свједоци сасвим исправни људи, за које нико нема приговора од надлежних власти судија је одговорио: Вјерујем да је тако, али за свједоке у овом случају нијесу одговарајући. Срећом наш судија за ово свједочанство није ни католик ни Аустријанац. Славко ће ме исправити ако нешто изоставим или криво кажем сад кад је отишао Богу на истину. Зато је Крстајић.
Било је то у касно пролеће, онда када и у Калушкој области Васкрс скоро залута у сокаке љета па се испупало цвијеће и пробуђено дрвеће дуго до у подне мешкољи под испуцалим сунчевим табанима. Тек су били завршили свету архијерејску литургију у саборном храму Ваведења Пресвете Богородице којом је началствовао гост из Црне Горе, свети старац Амфилохије како су га оптински домаћини ословљавали. До манастирске гостопримнице у којој ће обједовати, баћушку из Черногорије заустављали су паломници пристигли из свих крајева Русије узимајући му руку за благослов као да се у њој, оној крупној морачкој, налазио драгоцјен дар попут смирне са далеког Истока.
У дрвеном конаку или фандарику како је старац Амфилохије по светогорски називао собу за објед, за вријеме и након свечаног ручка неколика је пута бесједио приповједајући о везама два географски далека али по духовним путевима блиска народа, српског и руског. На крају је запјевао пјесму о Косову и Метохији уз гласну и веселу пратњу сатрпезника.
Када је Сунце подигло руке увис трпеза се благословила захвалном молитвом и по монашком типику свако је отишао на своје послушање. Затечени и раздрагани паломници опет су се преобукли у знатижељне туристе размиљевши се по оптинским стазама. Митрополит Амфилохије се упутио до манастирске продавнице у којој је купио кафтан од грубо ткане вуне који је био порубљен первазом од меке коже. „Сад сте исти Фјодор Никитич“, рекао му је омањи коштуњави монах коморник који је био задужен за важног госта као каквог племића.
Објаснио му је да је то стара московска узречица из доба Романових кад се некоме утрефи одијело. Митрополит се насмијешио свом гостопримцу који га је подсјетио на једног Лакићевића из Радовића бара. Плативши и обукавши кратку горњу хаљину изашао је на чистину испред цркве и у пратњи свог домаћина наставио добро утабаним земљаним путем до скита у којем је некада боравио Фјодор Михајлович.
Кад су ушли у скит митрополит је стао изнад кревета у коме је лежао московски геније. Окренуо се свом пратиоцу рекавши му: „Знаш оче, Достојевски је као нико знао да на овом свијету све започиње али се овдје ништа не завршава за нас људе“. Погнувши главу, наставио је: „Зато, мој драги оче, да се помолимо за све њих“.
Монах ништа није одговорио али му се тијело благо згрчило и осјетио је неко стискање у грудима када је митрополит започео своју молитву са: „Помени Господе и Рогожина и кнеза Мишкина, и Раскољникова и Карамазова“, и све тако набрајао је имена завршивши чудну молитву са : „И сјети се у царству твоме раба твојега Фјодора Михајловича“. Искорачили су брзо из скита на полузапуштени пропланак, кратко заставши да се одморе под теретом оних невидљивих руксака које носимо а да за њих и не знамо и таман кад су кренули да се врате у манастирско село монах је падајући ничице до ногу важног госта, завапио: „Помени и мене свети старче“.
Грчећи се и јецајући обгрлио је рукама старчеве ноге наслонивши образ на његова кољена а онда тргнувши се хитро је развезао свој кожни монашки каиш са ливеном металном шналом и обмотао га госту око ногу. „Кумим Вас Христом слатким и светим Макаријем Оптинским помозите и мени“. Шта је све било у оних пола сата, и шта је све испричао оптински црноризац док се заједно нијесу вратили до малог језера испод Саборне цркве, не знам а није знао ни Славко. Бог зна, знам само да је митрополит нешто рекао тихо свом сапутнику који се вратио у своју келију а сам је остао да стоји на ободу воде која се ракољила у земљаној кади.
Шта је даље било свједочио је отац Илија, монах који је био професор на Ликовној академији у Москви и који се у сваког дана у то вријеме, негдје око подне и кварат, налазио да слика своје скице природе. Испочетка и он, наслоњен на клупу од облица није превише обраћао пажњу на владику којег је препознао са јутрошње службе већ је скицирао витке и крхке брезе које су се поређале у шумском пуку. Како је вријеме одмицало и прошао први сат, оставио је своју графитну оловку и сликарски блок и почео пажљивије да посматра молитву поред језера владике из Црне Горе. Видио је како се споро увлачи бројаница и запиње на сваком чворићу као на неком успону и таман кад мисли да је ту стала она крене следећи корак и све тако следећа два сата. А онда се све умирило бројаница је само као задрхтала и стала, црно крупно тијело монаха није више ни издисало ни удисало, отац Илија је помислио да сад овако гледајући га са леђа личи на један од оних камених стубова метеорита изнад Каламбаке у Грчкој гдје је једном био а на чијем су врху као камилавке столовали манастири са монасима.
И кад му је мисао ова побјегла негдје око четвртог часа од када је митрополит стајао на молитви поред језера на његовој, баш митрополитовој крстообразној камилавци од филца спустила се као мана са неба смарагдна црвенка врста водене дјевице, мале живуљке јарко црвеног тијела и прозирних свиленкастих крила. Мали крстајић на капи крупног монаха.
Отац Илија је покушао да руком лагано узме своју оловку и блок, да наслика али рука није слушала. Само је успио да се прекрсти и у себи помисли: „Шта се ово догађа Господе“. Тако је провео следећи сат времена непомично гледајући у језеро и изнад језера црну монашку планину. Црну Гору.
И тад кад прође шест сати молитве на језеру, како пјева Црњански, заплака у води звоно светог Марка, старац Амфилохије се трже као из плитког сна, окренувши погледа на монаха Илију и кратко рече: „ Хајдемо и ми вријеме је“.
Знам, питаћете шта се десило касније. Десило се чудо, али о њему други пут. Послије неколике године од овога догађаја наш свједок Славко је срео поново у Оптина пустињи монаха Илију који му је ово све испричао и дао му да митрополиту понесе икону коју је за њега насликао тога дана. И да, на крају овдје све почиње али се ништа не завршава.
Помени и спаси нас Господе молитвама светог Амфилохија, рекао је монах Илија нашем Крстајићу на одласку. Помени свети оче Амфилохије и ти нашег Славка.
#митрополитАмфилохије, #Амфилохије, #mitropolitAmfilohije, #Amfilohije, #оптина, #истинитидогађај, #optina, #istinitidogadjaj,
Нема коментара:
Постави коментар