Установа кумова, или сведока вере онога ко се крштава, обавезних да га поучавају правилима хришћанског живота постоји од првог века Хришћанства. Како свеоче прва писмена спомињања кумова, која потичу из другог века, кумови су у раним вековима Хришћанства најчешће били ђакони, ђаконисе, отшелници, девственици, и уопште лица која су се посветила служењу Цркви, јер су такви били способни да поучавају крштене истинама хришћанске вере и морала. Према сведочанству „Апостолских установа“ (3,16), у првим вековима Хришћанства мушкарцу је обично кумовао један ђакон, а жени једна ђакониса. Од тог доба се у хришћанској Цркви и установио обичај по коме је на крштењу тражен само један кум истог пола као и крштени: мушкарцу је кум био мушкарац, а жени – жена. Према захтеву Кормиларије (50,2) крштенога „приликом изласка из спасоносне бање, треба да прихвати један верујући човек“.
У принципу, у Православној цркви и до данас као неопходан остаје само један кум, за кога се два пута обавља мољење на сугубој јектенији „за милост, живот, мир, здравље, спасење и опроштај његових грехова“, и то након читања Јеванђеља и на крају „чина умивања у осми дан“.
Само по себи је јасно да кум на крштењу може бити само лице православног вероисповедања, које при томе добро познаје макар основне истине хришћанске вере и морала, као и суштину Свете Тајне Крштења, а исто тако и суштину завета које даје за крштеног и које је кум дужан да пренесе и објасни крштеном када буде довољно зрео. Услед тога кумови не могу да буду: а) малолетници (кум не може да буде млађи од 15 година, а кума од 13), б) потпуне незналице по питању вере, в) лица која живе неморалним животом, г) расколници и д) иноверни.
У крајњој линији, када је немогуће да се пронађе православни кум, крштење може да се обави и без кума, као посебног лица, кога у том случају може да замени сам свештеник који обавља крштење, или појац, или њихове супруге, у зависности од пола крштеног. Кумство „у одсуству“ које се у пракси допушта, нема канонског основа, јер је по црквеном чину крштења кум обавезан да присуствује самом савршавању Свете Тајне Крштења, да даје одређене одговоре у име онога ко се крштава, да за њега чита Символ вере и да иде с њим у круг око крстионице, свечано прихватајући одговорност пред Богом и Црквом за то да његово кумче буде истински хришћанин.
Неопходно је само имати на уму да родитељи ни у ком случају не могу бити кумови својој деци: у супротном би сам брак родитеља требао да буде раскинут. Према 53. правилу Шестог Васељенског сабора, јер кумство ствара духовно сродство, које црква у овом правилу сматра за „важније од свезе по телу“.
Духовни одговор дао:
Протопрезвитер Милан Ристивојчевић
Извор: Црква Уб
#крштење, #кум, #кума, #krstenje, #kum, #kuma,
Нема коментара:
Постави коментар