Пазите на себе, браћо, све вас молим. Пре свега треба да
имате страх Божји и чистоту душевну и телесну, и искрену љубав. Осим тога,
треба да будете гостољубиви и да имате смиреноумље с
покорношћу, пост и
молитву, храну и пиће узимајте с мером. Немојте волети част и славу. Највише се
бојте и помињите смртни час и други долазак.
Завештање преподобног Сергија
Љуте су невоље, али је сладак рај, болан је труд, али је вечна награда за њега. Благодат Божја се никоме не даје без муке и искушења.
Из поуке преподобног Сергија
Један брат ме је упитао: „Зашто се толико трудиш да испуниш заповести преподобног Сергија, његово завештање?“ Зато што сваки манастир има своје особености, сваки има свој устав: и на Атосу, и у нашем манастиру. Али је наша лавра поставила темељ за све наше манастире. Ученици су ишли и живели по овим заповестима – упили су их у себе.
О једномислености данас
Треба имати једномисленост у име Свете Тројице: да сви живимо једномислено, да се бринемо једни о другима. Једномисленост не само међу братијом, већ и с нашим православним кнежевима. Преподобни је позивао на то: једномисленост и удруживање око Москве.
На Атосу има много прозорљивих, а ми нисмо прозорљиви. Обратите пажњу на следеће: преподобни је предсказао победу Димитрију Донском; поименце је помињао све убијене на бојном пољу. Ако му је то било откривено, знао је и помисли сваког брата, сваког монаха. Ми знамо његов живот, он зна наш живот. Како треба да се односимо према његовим заповестима? Он се брине о нама – то је врло важно.
О гостопримству
Чиме се тачно у наше време одликује гостопримство, чак не толико гостопримство колико духовно руковођење? Код нас долазе људи у нади да ће стећи неку духовну корист. Отац Теодорит 1) је говорио да данас бар мало времена треба посветити туристима и ходочасницима, посебно ходочасницима. Ако човек има неку духовну болест – молим лепо, нека дође. Али наравно, треба питати: имаш ли веру? Ако неки брат разговара с ходочасником, а овај не верује у загробни живот, а на њега је потрошено пола сата, па и више. И на исповести исто тако: покојни отац Кронид 2) је говорио да обавезно треба питати да ли човек верује у Бога, у Свету Тројицу, у загробни свет, у Страшни суд. Вера је дар Божји.
Стојим на братском молебану иза свих и обратио сам пажњу на следеће: један човек сваког дана узима благослов од свештеника да иде у Москву (очигледно, на посао). Кад му Отац Небески не би помагао и кад не би добијао благослов не би никуда ишао; као што је патријарх Кирил рекао у својој проповеди „не би ишли ‘на сув извор с празним кофама’“. Односно, ако човек осећа Бога, он иде без обзира на све. Треба што чешће молити преподобног Сергија.
„Пре свега имајте страх Божји“
Увек треба да имамо страх Божји. Страх Божји је благослов, страх Божји је захвалност, то је такав осећај љубави који се не може изгубити ни помрачити неким стањем. Сваку реч треба одмеравати – и то је страх Божји. Кад се причешћујемо, кад целивамо икону, кад се молимо као што је Господ заповедио – то је такође страх Божји. Страх Божји не значи да човек дрхти пред Богом, већ да има осећај свештеног страха пред Њим; да се каје пред Њим, да плаче, да постане свестан своје греховности – управо то је страх Божји. Дубина страха Божјег је неисцрпна. Свака врлина и сваки подвиг су увек повезани са страхом Божјим. Како ћу без страха Божјег?
Монах увек осећа присуство Божје. Монах стално стоји пред невидљивим Богом и осећа Га као да је видљив, стално осећа Божје присуство. Ако не буде Његовог присуства – неће бити молитве, наступиће чамотиња. Ми одлазимо из света у страху Божјем, одбацујући све његове понуде и сећајући се речи апостола Јована Богослова. У извесном тренутку човек мора да оде из света: не да раскине односе с њим, већ да сагради ланац односа између монаха и манастира и света. Треба да теши друге, да помаже, да се моли заједно с њима – то је веза између монаха и света, и то је такође страх Божји. Треба говорити: „Господе и ава Сергије! Ти си ми толико свега дао, исцелио си ме, а ја ти се не захваљујем.“ А како се захваљивати? Чинити добро неком другом да би се он исцелио. У духовном животу је све међусобно повезано.
Сад све нас поткрада телефон, то је искушење попут дроге. Дошла ми је једна верујућа жена и каже: „Оче, пушим 30 година, никако не могу да оставим.“ Рекох јој: „Кад попушиш цигарету начини сто метанија, онда можеш опет да попушиш – и поново чини метаније.“ После неког времена се срећемо, и она каже: „Више не пушим.“ – „Па зашто?“ – „Зато што сам једном начинила метаније – и ознојила сам се, била сам мокра, морала сам да се пресвучем.“ Тако је и телефон – као дрога. Сам себе казни: кад једном назовеш некога – начини 12 метанија. У току дана се може накупити по сто метанија или више. Онда ћеш размишљати о томе да ли треба да смањиш број позива. Свако треба себе да контролише и кажњава. И обавезно треба узети благослов од духовника: човек треба да му исприча да је прекршио обећање које је сам себи дао. Опрости ми, Господе!
Човек осиромашује свој живот телефоном и интернетом: хоћеш да сазнаш новости – а да ли можеш да утичеш на њих? Или оне на неки начин утичу на твој духовни живот? Никако. Хоћеш да сазнаш како свет живи, а у њему је увек било ратова, раздора, греха итд. И какве то везе има с нама? За нас је главно да се не испрљамо, да изађемо из ове прљавштине, да се помолимо и да посаветујемо. Ако сваког дана будемо телефонирали 5-10 пута и будемо чинили метаније – а ако те боли нога? Тешко да ћеш телефонирати.
За монаха је пожељно да не излази напоље и да се не занима за новости. Ако питаш за новости – треба да начиниш три метаније. Због чега? Због радозналости. По монашком правилу монах не треба да започиње разговор ако га нико ништа не пита. Причамо много сувишних ствари, не контролишемо своје одговоре. Треба кажњавати метанијама.
Сећам се једног догађаја. Једном је на имендан патријарху Алексију I неко пренео поздраве од његовог келејника и Свјатејши је одговорио: „Молим те, пренеси му: од поздрава се не шију сељачки капути“. Односно, поздрав треба нечим потврдити.
О храни и пићу
Кад живиш духовним животом многе ствари ти се откривају: у којим тренуцима треба да се поправиш. Храна је главна ствар: 80 процената духовног живота зависи од хране. Зашто? У житију преподобног Сергија је записана његова поука о храни: „Постите да бисте избегли лоша дела и помисли.“
Свети оци и преподобни Сергије кажу да је пост, ако човек пости без покајања, узалудан. Зашто? Зато што се одвија физиолошки, а духовно се не мењаш. Човек треба да се уздржава у храни да би се уздржавао и духовно. Ако нема покајања, душа нам се нимало не мења, иако постимо. Шта је јео преподобни Сергије, како је постио? Сува корица буђавог хлеба за обављени посао и то је све. Ми не желимо да радимо, а преподобни Сергије нас разобличава: он је копао, носио је све закрпљено – у тој одећи су га видели сељаци који су дошли. А како треба да радимо, шта да радимо? Један архимандрит је устајао ноћу и чистио, рибао је тоалете, чинио је добро дело, подвизавао се. Тако и ти: немој чекати да чистач очисти пролаз до степеништа, него узми лопату и потруди се. Немој говорити: „То није мој посао.“ У раду, у јелу, у разговорима – у чему још видимо пример? Главно је – у молитви. Причали су ми да у неким манастирима чим се заврши ручак или вечера – сви се разиђу по келијама, и нема никаквих сусрета, никаквих разговора. Свако се бави својим послом. Питаћете да ли је то добро? Добро је. А шта је радио Сергије? Устајао је ноћу и саветовао оне који су разговарали. Није викао. Штапом се не могу сви натерати да слушају. Нико нам не брани да чинимо метаније у храму, у келијама нам је дата потпуна слобода. Ако не радите – трудите међу својим зидовима, чините метаније. Преподобни Сергије је радио лопатом, а ми треба да чинимо метаније за себе, за родбину, за болесне, за свет.
Још нешто о гостољубивости
Ко су путници-намерници? Долази болестан човек који пати, дао си му пара и распитај се како се зове, запиши његово име и моли се за њега. Они осећају да се неко моли за њих и касније, чак и после неколико година, захваљују се за молитве, за исцељења. Таквим људима треба уливати наду у то да се неко за њих моли – не само по плаћеним цедуљицама. Таквим људима треба да говоримо: „Хоћеш да се избавиш од чамотиње, очајања у души и невоља? Читај Јеванђеље. Бар по пола главе – колико можеш – и у твојој души ће завладати мир.“ – „Па не разумем!“ – „А у Јеванђељу нема шта да се разуме.“ У том случају треба утешити човека – треба му рећи буквално реч-две. Наћи ће се начин да утешиш човека који је дошао код тебе: „Помолићу се, па ћеш схватити Јеванђеље.“ Господ ће ти дати да осетиш у срцу шта да кажеш и како да утешиш.
Треба да разумемо једи друге, да разумемо с љубављу. Покојном оцу Тихону 3) је брат Пантелејмон рекао: „Оче, немам молитву.“ – „Дођите на молитву – заједно ћемо се помолити.“ Чедо те гледа како се молиш у сузама и гле, и код њега се суза појавила.
Ако човек не чује молитву она се не прима. Нема молитве, а човек жели молитву. Духовници су нас схватали. Кад сам дошао код лекара он ме пита: „Шта те боли?“ Тако треба и духовник. Неки записују грехове на папиру и мисле да ће их духовник поштовати ако више напишу. А немају шта да кажу. То није нормално. Кад те боли срце, идеш код лекара и он те пита: „Шта те боли?“ – „Ево, докторе, ево,“ – одговараш. Лекар гледа, поставља дијагнозу, а ти почињеш да причаш о симптомима болести, како и шта боли. Тако је и на исповести: причај шта те боли, шта те мучи, реци и 33 греха, али да бар један буде изречен са сузама. Питајте: каква је казна? „Нећу ручати два-три дана. Ако имам телесне страсти казнићу себе ручком.“ Иначе долазимо на исповест и не мењамо се. Духовник зна ко како живи и помаже. Где наћи таквог духовника? Наравно, то је тешко.
Како се треба односити према болести
Никад немој да кажеш: „Болестан сам.“ Зашто не сме тако да се каже? Неки кажу: „Обраћао сам се Богу – није ми помогао, обраћао сам се оцу Сергију – није ми помогао; све ме боли.“ Он те неће исцелити и неће ти посаветовати неки лек. Биће онако како желиш. Каже ти: „Видим да си болестан, треба да идеш у болницу,“ – а ти одговарај: „Ништа и није, све је у реду, хвала Богу, све је добро, спаси Господе, слава Богу за све.“
И још – не треба причати о свом личном животу.
#Чуда преподобног Сергија
За 50 година преподобни Сергије је учинио толико чуда! Она нам помажу да живимо, да се радујемо и крећемо. Али не смем о томе детаљно да говорим. Апостоли су на Маслинској гори видели Вазнесење Господње, а други су у њега посумњали. Већ тада нису веровали у чудо. И шта човек да прича о свом животу? Сергије ти је послао нео мало чудо, а за другог у томе нема ничег нарочитог.
За благодат нема простора и планина – њој је све отворено; моли преподобног Сергија и све ће се открити као што се открило Порфирију Кавсокалититу с Атоса о којем су неки писали да поседује знања из медицине. Како се открива нама, тако се открива нама, тако и њима. Све ће се открити за спасење.
Браћа су говорила Сергију: „Ти све делиш, а ми ни сами немамо шта да једемо.“ Он је тешио братију и одговарао да и последње дају сиромашнима. „А шта ћемо ми? Онда ћемо отићи из манастира.“ Али Сергије се молио – и манастир је добио неколико кола хлеба као прилог. Молитвом је хранио сву братију. А код нас? У продавницама се проповеда на свој начин: иконама, књигама, тањирима. Све то подсећа на лавру, на преподобног Сергија.
„Увек се сећате смртног часа и Другог доласка“
По чему се смртни час разликује од Другог доласка? Спаситељ
ће доћи жив за време Другог доласка. Шта је смрт? То је врата у вечни живот.
Покојник не треба да чека Долазак – он већ стоји пред Богом. Суд је већ друга
ствар. Зашто човек треба да се боји смртног часа и Суда? Изненадна смрт (као
што пише у канонима) узима душу. Али е увек. Једном и је покојни архимандрит
Николај 4) причао: „Оче Никодиме, згрешио сам. Стојим у храму, има много
народа. Гледам – на врата улази смрт с косом.“ Стала је пред њега, па каже:
„Дошла сам по тебе.“ Отац Николај јој оговара: „Смрти, немој тако. Имам
старијег брата Петра (он је рођен 1908. или 1910. године), а ја сам млађи (он
је 1912. годиште). И како тек тако да ме воиш?“ – „А, добро.“ И оде. И стиже му
телеграм: Петар се упокојио. Ето, тако је скренуо смрт и она га је послушала.
Ето какву смелост је стекао отац Николај!
Монаси се обично не боје смрти. Смрт је рођење. „Господе, прими дух мој с миром.“ Тако умиру монаси. Умирао је један војник, двојица-тројица дођоше код њега, питам: „Шта ћеш рећи монасима?“ А он вели: „Знате, није страшно умирати, али пред смрт имам жељу да одем у храм, да слушам појање, да осетим присуство Божје у храму. Сад бих кренуо, али не могу – отказале су ми ноге.“ Покојни отац Јоасаф, схимник 5) је говорио: „Читам житија светаца, очекујем сусрет с Господом, а у Јеванђељу се крепим: Јеванђеље је разговор с Богом.“
Живимо заборављајући на смрт, на загробни свет, као да ничега нема. Страшно је то!
О милости
Данас нема правих сиромаха, да су сасвим наги.
Богаташ треба да помаже сиромасима, да не баца одећу. Човек, на пример, обуче бунду коју је добио на поклон и моли се за свог доброчинитеља. То је врло пријатно! Милост се може чинити на разичите начине.
Испуњавајте заповести преподобног Сергија – „све вас молим“!
Са руског Марина Тодић
7/20/2020
--------------------------------
1) Архимандрит Теодорит (Воробјов; 1899-1973. г.) – соловјецки сужањ, био је намесник и један од истакнутих проповедника лавре.
2) Епископ Кронид (Мишченко; 1940-1993. г.) дњепропетровски и криворошки. Двадесет две године је био на послушању у радионици за печење просфора и у ризници Тројице-Сергијеве лавре. Упокојио се годину дана након што је био постављен на катедру
3) Архимандрит Тихон, у схими Пантелејмон (Агриков; 1908-2000. г.) – духовник лавре. Сахрањен је иза олтара храма у селу Тајнинско у Подмосковљу.
4) Архимандрит Николај (Самсонов; 1912-1990. г.) – био је на послушању стражара храма Свете Тројице у Тројице-Сергијевој лаври.
5) Схиархимандрит Михаил (Балајев; 1924-2009. г.) – старац, молитвеник Тројице-Сергијеве лавре. Учествовао је у Другом светском рату. Сведок чуда јављања Богородице у борбама код Вјазме.
Извор: Православие.ру
#ДругидолазакГосподњи, #Другидолазак, #DrugidolazakGospodnji, #Drugidolazak,#болест, #bolest, #Смртничас, #Smrtnicas, #смрт, #smrt, #gostoprimstvo, #гостопримство,
Нема коментара:
Постави коментар