Милена МАРКОВИЋ | 29. новембар 2019.|
Уз успомене на велику Југославију и њеног вођу, у купеима,
стотинак путника се сликало, певало, плесало и наздрављало времену које је
обележио
ТИТО је поново у моди. А може се рећи да из ње није ни излазио, упркос деценијама које се слежу на његово последње путовање Плавим возом, од Љубљане до Београда.
Е, тај Плави воз, поводом Дана Републике (СФРЈ) и херојске
епопеје Радничког батаљона на Кадињачи који је бранио слободу отаџбине од
фашизма и у тој борби изгинуо до последњег, од Београда до Ужица повезао је и
обичне путнике.
Ово је први пут да и они, уз захвалност одлуци са визијом
"Железница Србије", осете, додирну, освеже успомене, пренесу их на
потомке о једном времену, можда непоновљивом. Али, ко зна да је непоновљиво?
Плави воз је, као некад, кренуо у секунд по утврђеном
времену. Тачно у подне, са станице у Топчидеру. Машиновођа Перица Старчевић је
поносан:
- Пуно ми је срце, велика је то одговорност - каже нам који
минут пре првог писка локомотиве. - Други ми је пут да поведем ову композицију.
Видим колико су људи усхићени, и сам сам срећан што ми је поверена ова обавеза.
Пола сата пре старта, стотинак путника већ је попунило купее
и на самом поласку већ се у њима направила права гужва. У ходницима,
салонима... Сударали су се људи испред фотографија некадашњег времена које је
симболизовао овај воз и вође који је са државницима света путовао, не само
бившом Југославијом, већ и већим деловима Европе.
- Господине... - обраћамо се бркајлији Мирчети Луковићу из
Нове Пазове.
У свечаном, Титовом салону,Фото П. Милошевић
Плави воз у Ужицу
ТУРИСТИЧКА АТРАКЦИЈА
ПЛАВИ воз, мада је овога пута први пут отворио своје вагоне за обичне људе, већ је постао атрактивна композиција, можда једина у свету, за коју се јагме сви који желе посебност у организацији свечаности и изузетних животних тренутака. Сазнајемо да је, пре неку годину, овде венчање и свадбено весеље приуштила себи и унука народног хероја Ивана Милутиновића.
Фото П.Милошевић
Рентирање воза, на 24 сата, и није неки трошак - 5.000 евра, а то је готово као и један луксузни шатор за свадбена весеља. Визионари из "Србија воза" су се на време снашли да и Плави воз понуде као изузетну туристичку атракцију. Већ наредно путовање од Ужица до Београда планирано је средином идућег месеца, као и јучерашње.
Извор: Новости
- Не, господине! Друже, тако ми се обраћајте, драга
другарице - одговара Мирчета. - Некада смо били другови, али смо били, стварно,
господа. Лепо смо живели. Наша деца су имала бесплатно школовање, а сви
бесплатно лечење. То ме обавезује да поштујем Тита, и то ме је повело на овај
пут. Рођен сам у Ариљу, отуда сам у Београд дошао "ћиром", а сада се
возим овом луксузном композицијом.
Док композиција још није ни замакла иза престоничких атара и
још није изнесено послужење које је обезбедила домаћинска кућа "Србија
воз", емоције су покренуле људе. Око књиге утисака, у купеу, иза Титовог
радног кабинета, а недалеко од салона краљице Елизабете Друге, генерала Де
Гола, у Титовој и Јованкиној спаваћој соби, многи су пробали и кревете
супружника Броз.
- Који је удобнији? - питамо Мирчету Луковића, који је
управо залегао да испроба душеке.
- Оба су удобна, другарице, као што нам је и живот био
удобнији за њиховог времена. Али и ми треба да будемо одговорнији према том
времену и том, удобнијем животу који памтимо.
фото Железнице Србије
Негде око Пожеге, проломила се и песма из Титовог ресторана. Најпре је почело: "Друже Тито, ми ти се кунемо", а потом: "По шумама и горама"... Људи су уз песму заплесали. Тито их је пратио са бројних фотографија. Били су то призори са његових државничких сусрета, гостовања у државама несврстаних, разговора са обичним људима, какви су ови који у Плавом возу, после деценија, путују пругом којом је он, последњи пут, 1979, допутовао у Ужице.
- Није ми жао, платио сам повратну карту 5.900 динара - говори Станоје Живић. - Жао ми је једино што ништа нисам понео од партизанских обележја. А ова карта, нека кошта колико кошта, ово је можда и моје последње путовање које сам сањао... Да обичан смртник може да путује Плавим возом.
- Значи ли то да љубав према Титу кошта? - питамо Живића.
Фото П.Милошевић
- Не, не, немојте у тај контекст да стављате ову лепу причу - одговара нам, а ми га једва чујемо док се емитују Титов говор: "Ниједна наша република ништа не би могла да постигне сама, да није народног јединства. Нас, наше народе, ништа не сме да дели. Само јединствени можемо да постигнемо просперитет..."
У једном купеу, тик до салона краљице Елизабете Друге, засели Јапанци. У књигу утисака уписује се Еки Секине. Пише: С великим поштовањем великом вођи народа Југославије.
- А кад дођу Кинези, полудеће од среће - чујемо из дубине сале.
Фото П.Милошевић
У књигу утисака уписује се и потомак једне четничке породице из Црне Горе.
- Поштујем своје претке, а одајем почаст маршалу и његовом делу, док се иза ове сцене ори:
"Друже Тито ми ти се кунемо".
Перица Старчевић,фото П.Милошевић
После непуна четири и по сата у Ужицу...
Воз дочекују новинарске екипе, мало народа, међу њима сведоци последњег Титовог путовања до овог херојског града, када га је, на Кадињачи, седамдесет девете, дочекало више од сто хиљада људи. А овај град, управо овај град, почетком деведесетих одрекао се и Титовог имена и његовог споменика.
- Био је Тито овде, више пута, можда и пет, а последњег се његовог доласка сећам, био сам шеф станице, пролазио је поред мене, могао сам да га дотакнем - сећа се Драган Чавић. - Остало ми је то у живом сећању, мада је нас мало који се тога сећамо. На станици га је чекало хиљаду људи. На Кадињачи више од сто хиљада. Не може толико људи да буде преварено.
Истина је то била.
Гужва је и у радном Титовом кабинету, који је у покрету од
Београда према Ужицу. Телефонира се, као бајаги, увлаче се, као бајаги, и
димови из Титовог томпуса. И све је, на тренутак, као некад.
- Е, да је Стари жив, да види ово... - говори Мирчета
Луковић.
Фото П.Милошевић
Сударају се људи, обични смртници, који су данима живели за
овај дан, када су Плавим возом кренули пут Ужица.
- Повео сам унука Алексу, и причам му како је некад било -
говори нам Душан Јовановић.
- Волим што сам ово доживео, а више од тога, што је ово
доживео и мој унук. Имаћу могућност да му пренесем време у коме се није питало
ни ко си, ни одакле си, већ колико вредиш и какав си човек.
Душан Јовановић са унуком Алексом Ковачевићем,фото
П.Милошевић
Негде око Пожеге, проломила се и песма из Титовог ресторана. Најпре је почело: "Друже Тито, ми ти се кунемо", а потом: "По шумама и горама"... Људи су уз песму заплесали. Тито их је пратио са бројних фотографија. Били су то призори са његових државничких сусрета, гостовања у државама несврстаних, разговора са обичним људима, какви су ови који у Плавом возу, после деценија, путују пругом којом је он, последњи пут, 1979, допутовао у Ужице.
- Није ми жао, платио сам повратну карту 5.900 динара - говори Станоје Живић. - Жао ми је једино што ништа нисам понео од партизанских обележја. А ова карта, нека кошта колико кошта, ово је можда и моје последње путовање које сам сањао... Да обичан смртник може да путује Плавим возом.
- Значи ли то да љубав према Титу кошта? - питамо Живића.
Фото П.Милошевић
- Не, не, немојте у тај контекст да стављате ову лепу причу - одговара нам, а ми га једва чујемо док се емитују Титов говор: "Ниједна наша република ништа не би могла да постигне сама, да није народног јединства. Нас, наше народе, ништа не сме да дели. Само јединствени можемо да постигнемо просперитет..."
У једном купеу, тик до салона краљице Елизабете Друге, засели Јапанци. У књигу утисака уписује се Еки Секине. Пише: С великим поштовањем великом вођи народа Југославије.
- А кад дођу Кинези, полудеће од среће - чујемо из дубине сале.
Фото П.Милошевић
У књигу утисака уписује се и потомак једне четничке породице из Црне Горе.
- Поштујем своје претке, а одајем почаст маршалу и његовом делу, док се иза ове сцене ори:
"Друже Тито ми ти се кунемо".
Перица Старчевић,фото П.Милошевић
После непуна четири и по сата у Ужицу...
Воз дочекују новинарске екипе, мало народа, међу њима сведоци последњег Титовог путовања до овог херојског града, када га је, на Кадињачи, седамдесет девете, дочекало више од сто хиљада људи. А овај град, управо овај град, почетком деведесетих одрекао се и Титовог имена и његовог споменика.
- Био је Тито овде, више пута, можда и пет, а последњег се његовог доласка сећам, био сам шеф станице, пролазио је поред мене, могао сам да га дотакнем - сећа се Драган Чавић. - Остало ми је то у живом сећању, мада је нас мало који се тога сећамо. На станици га је чекало хиљаду људи. На Кадињачи више од сто хиљада. Не може толико људи да буде преварено.
Истина је то била.
Плави воз у Ужицу
ТУРИСТИЧКА АТРАКЦИЈА
ПЛАВИ воз, мада је овога пута први пут отворио своје вагоне за обичне људе, већ је постао атрактивна композиција, можда једина у свету, за коју се јагме сви који желе посебност у организацији свечаности и изузетних животних тренутака. Сазнајемо да је, пре неку годину, овде венчање и свадбено весеље приуштила себи и унука народног хероја Ивана Милутиновића.
Фото П.Милошевић
Рентирање воза, на 24 сата, и није неки трошак - 5.000 евра, а то је готово као и један луксузни шатор за свадбена весеља. Визионари из "Србија воза" су се на време снашли да и Плави воз понуде као изузетну туристичку атракцију. Већ наредно путовање од Ужица до Београда планирано је средином идућег месеца, као и јучерашње.
Извор: Новости
Нема коментара:
Постави коментар