19. јун / 1. август
Св. деспод српски Стефан
Вискоки, Преп. Евгенија Српска - књегиња Милица
Ваша
Светости, шта стоји у корену греха осуђивања? И да ли ако критикујемо неког
због његовог пропуста, преступа или греха значи да га осуђујемо?
Сујета
у нама нас подстиче да осуђујемо ближње. Али, није нам забрањено, него је чак наша
дужност када видимо да неко чни зло, да ми видимо да је то зло. Али онда ту је
наша молитва Богу да се он исправи, и да, кад се смире наша осећања, кроз неколико
дана или месеци, треба рећи томе брату, да то што чини није добро.
Свети
Василије Велики опомиње: „Немој да због лаженог братољубља ти будеш
братоубица.“ Не учинивши што можеш, не опоменувши га на миран начин, ти ћеш на
тај начин помоћи њему да изгуби душу.
Међутим,
осуђивање ближњих, то је , у ствари, појава гордости, сујете: „Ево какав је он,
а какав сам ја?
Камо
среће да се потрудимо да стварно будемо све бољи и бољи, јер то и Бог од нас
очекује. Сваким даном све смо ближи гробу. Е, да смо ближи и Богу! Кад бисмо ми
своју енергију на то употребљавали!
Кад
осуђујемо ближњег; ми у ствари, не узвисујемо себе стварним трудом да се
уздигнемо, морално и духовно, него гурамо њега наниже, чинећи да тај размак
између њега и нас буде на његову штету, а да ми пред светом изгледамо виши и
бољи од њега. Онако као што је онај фарисеј из Еванђеља себе уздизао: „Нисам
као други људи, чиним више него што си Ти од мене тражио!“
Свети Патријарх Српски Павле
Нема коментара:
Постави коментар