Тешко је наћи примјер разарања Цркве какво је предложено у
Црној Гори. Додуше, слично постоји у још једној држави на свијету и у једном
протекторату. У Украјини и на Косову
Пошто у редовним поступцима није успјела да докаже да јој припадају поједини храмови, власт је одлучила да свој наум спроведе неометана поступцима обавезног судског испитивања, па је, 2015. године, објавила Нацрт закона којим је предвидјела да имовину законитих власника додијели држави, тј. себи.
Тада је ово први пут названо конфискацијом, и то од
Венецијанске комисије која је нагласила да спорне одредбе представљају
„конфискацију као несумњиво кршење права на мирно уживање својине“. Након
четири године скривеног рада, Влада је предложила исто коначно рјешење једино
скративши ранију одредбу за израз да ће ишта бити „утврђивано“. Ове године је
поручено да „вјерски објекти за које не постоје докази постају државна
својина“. Не само да није поменуто било какво судско испитивање, већ је, на
потезу од члана 62 до члана 63 Предлога закона, нестала чак и та једна ријеч
„докази“, а остале само „попис“ и „упис државне својине“. Наставили се оваква
примјена европских стандарда, могли бисмо сви завршити под ведрим небом, голи и
боси.
О ЧЕМУ СЕ РАДИ
Европски суд за људска права је осудио сваки облик
конфискације, на и када се ова спроводи „усвајањем закона“ или на други
„индиректан начин“. Гаранцију приватног власништва садржи преко двије хиљаде
међународних уговора, а унијета је, не случајно, и у Међународну конвенцију о
забрани расне дискриминације. Универзална декларација о људским правима
прописује да „нико не може бити лишен права својине на произвољан начин“. Начин
на који Цркву у Црној Гори желе лишити права својине представља егземпларну
дефиницију „произвољности“.
Власт намјерава да своје убјеђење о наводном власништву над
црквеним објектима законом прогласи за ново правно стање. Умјесто да буду
изнијети у конкретним тужбеним захтјевима, аргументи за ову тврдњу су сакупљени
у Предлог закона, гдје симулирају некакав правни основ који, самоу Црној Гори и
само у случају Српске православне цркве, не треба доказивати пред надлежним
судовима. Умјесто тога, предложено је да докази против Владине тврдње буду
послати Влади, да би о њима одлучила исто Влада у до краја непознатом, а од
почетка незаконитом управном поступку.
Није забрањено износити различите, макар и неутемељене
тврдње, али и у нашем праву важи правило да терет доказивања лежи на ономе који
нешто тврди. Доказивање да законити власник и држалац ствари нема право својине
а које власт упорно хоће да избјегне познато је као „ђаволско доказивање“, по
угледу на античке представе у којима је ђаво покушавао да докаже имање права на
људску душу. С друге стране, наводи да су вјерски објекти већ у државној својини,
јер ће тек постати културна баштина, представљају прави нонсенс. Статус
културног добра се установљава ради заштите објекта, а не да би се мијењао
његов власник. Када држава прогласи нечију ствар за културно добро, она не
постаје власник већ носилац одређених права на туђој ствари (иура ин ре
алиена).
ШТА ТРЕБА ДА СЕ РАДИ
Венецијанска комисија је, 2015. године, упозорила да је
конфискација било чије имовине забрањена, да би, ове године, отишла корак даље
и саопштила следеће: да су спорне одредбе Предлога закона „нејасне и
двосмислене“; да „судске власти имају обавезу да испитају и утврде конкретна
власничка права у складу са Европском конвенцијом и праксом Европског суда за
људска права“; да се не могу примијенити „било каква правила посебно скована за
овај случај“; да треба примијенити „важећа правила судске заштите“ и
„регуларне, вишестепене доказне поступке“; да „терет доказивања лежи на држави“
и да држава може уписати конкретно власничко право на црквеној имовини „једино
после доношења коначне судске одлуке“.
Другим ријечима, Влади је поручено да одредбе из чл. 62 и 63
Предлога закона није било потребно уопште ни предлагати! Но, Венецијанска
комисија је забиљежила и то да јој је Влада чврсто обећала да ће усвојити све
препоруке и највише европске стандарде, само како би се наставило по
замишљеном.
КАКО СЕ РАДИ
Након објављивања Мишљења Венецијанске комисије, предсједник
Владе је изјавио да ће Предлог закона бити „поправљен“, али је истовремено
поручио да „црквена имовина припада држави и да то нико не може оспорити“.
Дакле, у јеку „поправљања“ Предлога закона, из власти је већ
пресуђено о томе коме припада црквена имовина. Грдна тјескоба – рекао би аутор
књиге „Опсада цркве Светог Спаса“, када описује са каквим се осјећањима носи
свештенство и народ на чији храм је, „сакупивши триклету јерес“, јуришнуо
„многострашни кнез Шишман“.
Да би се тврдње, без доказивања, претвориле у право својине
– у помоћ је призвана реторика потребе
разбијања „монопола Српске православне цркве“ и стварања „аутокефалне цркве“
која би била национално чиста или барем национално очишћена. Иако су ове теме
ирелевантне за вјештачки створен имовински спор, треба, ипак, подсјетити да
Српска православна црква има највећу забиљежену већину грађана Црне Горе за
своје вјернике и чланове. Ако је то „монопол“ који држава жели да разбије, онда
власт треба да се лати каквог прозелитизма који би, уз много труда,
достојности, историјске среће и Божије помоћи, за 800 година уродио плодом
какав жели да приграби себи овог љета.
Тешко је наћи примјер разарања Цркве какво је предложено у
Црној Гори. Додуше, слично постоји у још једној држави на свијету и у једном
протекторату. У Украјини и на Косову. У првом случају је власт изазвала
грађански рат и изгубила дио територије, да би постала саморазорена и дубоко
подијељена земља, на чијем челу је комедијаш. На челу непризнатог Косова, пак,
налазе се лица осумњичена за најтеже међународне злочине и свирепости, која су
прво покушала да спале православне храмове и да са њих ишчупају крстове и знамења,
да би затим одлучили, и они, да исте прогласе за сопствену културну баштину. То
су, данас, једини узори Црној Гори, а
жртве таквог угледања ће бити, ако уз Божију помоћ то не спријечимо, њени
грађани и она сама.
Извор: Дан, Митрополија црногорско-приморска
Пише: др Владимир Лепосавић
Нема коментара:
Постави коментар