Један подвижник нам је приповедао о
монаху посвећеном молитви и о његовом уму који се налази у стању созерцања:
„Он остаје у иступљењу и све ствари
посматра у њиховој правој природи, док ум ушима душе слуша песме које се певају
у цркви. Душа поскакује и радује се, а ум се наслађује созерцањем и посматрањем
свега, тако да уопште не жели да се врати на земљу и чује само појце који
славослове: 'Ми који херувиме тајинствено изображавамо...'.
То је први дар за савршеног
послушника. Гледа га његов старац, гледају га његова браћа, његови саподвижници
и оци, задивљени што се његов ум удостојио таквог „отимања” ка Богу! Кад дође
до таквог „отимања” ума, онај који га се удостојио жели само да пронађе такво
безмолвије (исихију, непомућеност, безметежност) коју неће нарушити ни лишће
оближњег лимуна.
***
Погледај шта је учинио Свети
Григорије Солунски - Палама: он се удаљавао сваке недеље, након што би у манастиру
Велика Лавра били одслужени божанствена Литургија и бдење. Са собом није носио
ништа - ни хлеб, ни воду. Настанио се у Каливији Пресвете Богородице, која је
касније названа каливија Светог Григорија Паламе. Тамо је безмолвствовао недељу
дана, а његов ум био је обузет созерцањем (Боговиђењем). Његов унутрашњи човек
није се наслађивао ничим другим осим лепотом Божијом!
Кад би се светитељ вратио у
манастир, његово лице је блистало!
Монах је дужан да достигне
најузвишеније созерцање, које се назива надземаљским (надкосмичким) и које
потиче од љубави Божије. Онај који је достигао такву љубав Божију (такав „ерос
Божији”) не може се утешити ничим што је од овога света и жели да општи са
наднебеским Умом, благодарећи и славословећи Триипостасног Бога Који обитава у
његовом срцу. Догађа се да умови неких монаха остају данима у таквом созерцању,
док код других то созерцање траје колико и трен ока.”
***
Једном приликом на Свету Гору дошла
су двојица-тројица поклоника, који су желели да посете авву П. Од њега су
очекивали реч утехе и укрепљења. Авва П. је утолио њихову жеђ пружајући им
слово о лучезарним откровењима и „живој води” созерцавања и зрења Бога.
„Шта да вам кажем? Да ли да вам
причам о човеку чија је келија пре неколико дана била испуњена божанском светлошћу
и који није осећао да се налази у телу? Био је однесен духом... Кад се вратио и
кад је нестала та нестворена и небеска светлост, кад је поново угледао
природну, створену сунчеву светлост, приметио је огромну разлику. Помислио је
да је дошло до помрачења сунца, толика је била та разлика. Осим тога, кад се
поново нашао у телу (након узношења духом), приметио је да је оно толико тешко
и неподношљиво, као животињско... Горко је зајецао, трагајући за сладошћу и
блиставошћу оне светлости...”
#старечник, #starecnik,
#старечник, #starecnik,
Нема коментара:
Постави коментар