У част Пресветој Богородици првој монахињи, која у
јерусалимском Храму даде завет девствености... примарни завет монаштва
Празник Ваведења Пресвете Богородице, празник Њеног увођења
у храм, већи је од празника Њеног рођења. У сенци старозаветног Храма израстао
је цвет Новог Завета - Дјева Марија.
Монаштво је песма над песмама која одјекује у срцу.
Поробљена овом песмом, душа затвара уши пред страсним мелодијама јер су
за њу оне безличне и грубе. Монах тугује у свету као роб у тамници, али не зато што презире свет и мрзи људе, већ зато што је видљив свет у поређењу са божанском лепотом смо нејасна сенка у сумраку. Што се монах више удаљава од света и приближава Богу, тим више воли људе, но другачијом, радосном љубављу. Њему је жао сваког бића и саосећа са сваким. Он воли свет, али не у његовој трулежности и распадљивости, већ у премудрој идеји света и његовом будућем таворском преображењу. Монах воли човека, али не због његових вредности, талената или телесне лепоте, већ у човеку види лик и подобије Божије.
за њу оне безличне и грубе. Монах тугује у свету као роб у тамници, али не зато што презире свет и мрзи људе, већ зато што је видљив свет у поређењу са божанском лепотом смо нејасна сенка у сумраку. Што се монах више удаљава од света и приближава Богу, тим више воли људе, но другачијом, радосном љубављу. Њему је жао сваког бића и саосећа са сваким. Он воли свет, али не у његовој трулежности и распадљивости, већ у премудрој идеји света и његовом будућем таворском преображењу. Монах воли човека, али не због његових вредности, талената или телесне лепоте, већ у човеку види лик и подобије Божије.
архимандрит Рафаил Карелин
фото - манастир Лешје
Нема коментара:
Постави коментар