Епископ бачки Иринеј: Интервју за Политику

Интервју за „Политику”, дат г-ђи Јелени Чалији

1. Да ли је цео православни свет у опасности, како упозорава Свети Синод Руске Православне Цркве, после одлуке Светог Синода
Васељенске Патријаршије о постављењу двојице „егзарха” за Кијев? Да ли та опасност, уствари, већ постаје стварност јер се у истом саопштењу Светог Синода Руске Православне цркве констатује и да је „процес према изјавама Васељенског Патријарха неповратан и биће настављен”?

У вашем питању је делимично дат и одговор. Заиста, први пут у историји Православне Цркве над њом се надвија реална опасност од новог великог раскола, овог пута не између хришћанског Истока и Запада него унутар самог Истока. Ако би дошло до тога, – а ја се надам да, упркос свему, неће доћи, – то би био већи и тежи раскол од свих претходних у историји Цркве, квантитативно већи и од раскола из 1054. године, с обзиром на данашњу бројност помесних Православних Цркава и њихову раширеност у свету. Морам, узгред и укратко, да разјасним појаву двојице цариградских „егзараха” у Кијеву. Они, наиме, нису тамо постављени него послани на неко време, у конкретној мисији спровођења плана о додељивању аутокефалије украјинским расколницима више боја и врста, а против воље законите, канонске Цркве у Украјини, једине која у тој земљи јесте Православна Црква, призната од свих Цркава, почев од Цариградске Патријаршије. Реч егзарх има разна значења у разним контекстима, али овде значи просто изасланик, легат, представник.

Да бисмо разумели о чему се ту ради, морамо замислити ову слику: у Скопље долази делегација са обалâ Босфора да испита модус и процедуру додељивања аутокефалије тамошњој Цркви која је у расколу са свим Црквама, укључујући, на првом месту, саму Цариградску Патријаршију, а ћутке заобилази канонску Цркву и њеног поглавара, архиепископа Јована, иначе јединог којега признају сви, па и споменута делегација и они који су је послали. Могуће је замислити и још већи оксиморон: слична делегација стиже на Цетиње, ту се настањује на неко време и почиње да разрађује процедуру давања аутокефалије Мирашу Дедеићу (самозваном Михаилу) и његовој расколничкој секти, иако га је претходно сама Цариградска Патријаршија рашчинила због његових канонских преступа, док законити епископ, митрополит Амфилохије, добро познат и у самом Цариграду и у православном свету уопште, не бива удостојен ни посете и поздрава, а о читавој „миротворној” и  „ујединитељској” операцији сазнаје из новина и са малог екрана.

Ви на крају питате да ли је процес у Кијеву неповратан. И ја знам за такве изјаве, али сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, акамоли када су у току и тек треба да буду окончани. Понављам: надам се у Бога, заједно са огромном већином православних хришћана широм света, да Цариградска Патријаршија, историјски гледано Мати свих словенских Цркава, неће прећи фатални Рубикон и да ће светињу јединства Цркве ставити изнад овоземаљских „примата”, антагонизама, интересâ, утицајâ...

2. Да ли ће се Српска Православна Црква на било који начин одредити према овим догађајима и одлукама везаним за Украјину? Многи медији већ „лицитирају“ на чију ће страну стати Српска Црква: Москве или Цариграда...

Медијско лицитирање је лишено смисла. Српска Православна Црква не прихвата постојање два различита – притом завађена – Православља, једног „фанариотског”, а другог „московског”, већ верује у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Христову Цркву. Стога она чини све што може у служби јединства Цркве, односно мира и љубави међу помесним Црквама, и не опредељује се на начин који је присутан, па, можда, и једини могућ у сфери политике, идеологије и такозваних интереса.

Укратко: нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би, чак независно од добрих намера, сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Наш циљ јесте – заувек истерати злог духа из нашега Дома у који се незван уселио, а не и нехотице очистити и украсити наш Дом да би се у њега уселило седам других злих духова, горих од њега (сравни Мат. 12, 43 – 45 и Лук. 11, 24 – 26).

3. Колико је остварив позив Светог Синода Руске Православне Цркве да поглавари помесних православних Цркава иницирају братску свеправославну расправу о црквеној ситуацији у Украјини? Да ли се у Српској Цркви разматра овај позив и да ли сте у контакту са другим помесним Православним Црквама у вези са тим?

Свеправославно саветовање на ову тему није могуће зато што такво саветовање сазива Васељенски Патријарх као предстојатељ Цркве која је прва по части и рангу, а он сада заступа тезу да има право да сâм, без учешћа осталих сестринских Цркава, само са својим Синодом, решава проблеме ма где у Православљу, без обзира на јурисдикцију и ставове аутокефалних Цркава (лично, уверен сам да ту тезу неће прихватити ни једна једина Православна Црква).

Такво саветовање, по мени, није ни потребно јер сви православни патријарси и Синоди, па и шира јавност у православној васељени, знају о чему се ради, што на основу службених разговора са делегацијама како Цариградске тако и Московске Патријаршије што на основу општедоступних информација.

4. Ако неканонске црквене структуре у Украјини на овај начин добију аутокефалност, постоји ли могућност да се слично догоди и у Македонији, где такође постоје канонска Црква и непризнате структуре?

Знам да знате шта значи скраћеница ЕПП: економско-пропагандни програм. Али да ли знате шта значи АПП? Ево шта: ако прође, прође. Овде важи АПП: ако тако нешто прође у Украјини (а не може да прође, осим са несагледивим последицама), проћи ће не само у Македонији (сад већ ваљда „Северној”) него и у Црној Гори, Абхазији и где год наручиоци и извршиоци замисле, чак, можда, и у Грчкој.

Молим се Богу и позивам ваше читаоце православне вероисповести да се и они моле Богу да нас сачува од таквог искушења.

Извор: politika.rs