Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве,
преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче
Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо
великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци
презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње,
љубљени народе Божији!
Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима.
Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још
у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири
који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта,
крстионице и гробља из тих времена.
Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у
ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе
тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића
смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао
Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој
књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц
херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати
аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година.
Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па
преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара,
па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у
знаку крста, страдања и васкрсавања.
Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске
проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули,
сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1,
1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње
епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети
Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру
Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни
простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина
са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац
културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су
бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз
правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и
стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког
другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије
Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике
Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним
географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу
долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача
свеопштег препорода.
Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри
младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области
философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и
технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде,
са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на
глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и
етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо.
Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и
васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет,
знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске
нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је
утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност,
бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну
одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње,
надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење
бити цијењени и довољни за живот достојан човјека.
Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим
легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне
правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и
сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу
ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово
добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом
бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших
заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и
Владике Григорија.
Ваша Светости и браћо
архијереји,
Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије
Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном
Трону.
Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући
ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово
страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући
се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што
се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св
Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима
није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи
живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац
Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син
Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је
управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо
и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити
ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18).
У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно
исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако
би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо
ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По
томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов.
13, 34-35).
Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме
је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо
окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно,
непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без
своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити
удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско
правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре
њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него
који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да
буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него
да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45).
Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор
првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој
Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у
висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој
власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950).
Драга браћо и сестре,
Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој
остане све благообразно и уредно (1.Кор.
14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор.
14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не
повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите
су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог
који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да
образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме;
било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш
сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег
гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје
(Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15).
Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај
налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју
Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве
и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и
савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и
ријечима свих нас овдје сабраних.
Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и
вјечне радости.
Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу
ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и
која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим.
14,1). Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога
Царства. Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у
служењу Теби и Твојој светој Цркви.
Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз
историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и
домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који
су и нама пропутили и показали пут Богочовјека.
Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем
прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених
отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз
примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику
Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1,
27).
Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо
све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну
љубав у заједници Светог Духа.Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена
страдања кроз која пролазимо; она нас
очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно
Царство.
Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје
можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у
Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у
Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у
Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову,
Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи,
Светог Димитрија у Невесињу, Светог
Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима.
Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим
овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо
био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја
са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4)
Благодаримо Теби, Господе, за наше породице – за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав
али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски
загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за
дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој
граји.
Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели
на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали
неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости.
Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за
сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени
промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге
едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17). Благодаримо Теби, Господе, за
сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива
нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост
и племство духа. Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све. Велики си
Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса
Твоја! Господе, добро нам је овдје бити. Амин.
текст: ђакон Бранислав Рајковић, фото: Радован Дангубић
Извор: Епархија захумско-херцеговачка
Нема коментара:
Постави коментар