уторак, 05. јун 2018.

Владика бачки Иринеј на Генералној скупштини КЕЦ-а


Обраћање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја на пленарном заседању Конференције европских Цркава у Новом Саду, 2. јуна 2018.

Ваше Еминенције, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, Ваше Екселенције, високопречасни и часни оци, веома поштовани часници и представници Конференције европских Цркава, драги пријатељи и гости, браћо и сестре,

Чини ми изузетну част и задовољство што имам прилику да још једампут свима пожелим добродошлицу у Србију и у Нови Сад, седиште православне Епархије бачке. Сложеност историјског тренутка у коме смо се састали обавезује нас да ми, представници хришћанских Цркава „старог континента”, настојимо, у братољубивом дијалогу, да озбиљно и одговорно размотримо централну тему нашег сабрања, а то су Христове речи: Бићете моји сведоци (Дела ап. 1, 8).

Чини се да је данас, као ретко када у историји, сведок Христов распет на крсту искушењâ,  између  сила које у великој мери моделирају нашу историјску стварност и благодати Божје која у нашу историју уводи стварност Царства Божјег. Ми, данашњи хришћани, – као, уосталом, и сви други људи, – суочени смо са апокалиптичким немиром: „Споља борбе, изнутра страховања” (IIКор. 7, 5). На телевизијским и компјутерским екранима, у непрестаном ријалити-програму, нижу се стравични, апокалиптични призори: тешки камион гази десетине невиних на божићном сајму; отац и мајка опасују експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; на сунчаној обали Средоземног мора, које је постало масовна гробница избеглицâ, пронађено је мртво тело једног детета; милиони људи са Истока и Југа хрле ка Западној Европи, бежећи из земаља потпуно опустошених ратом, у којем ни Запад није нимало невин, или пак од глади и немаштине. У Србији и околним земљама вишеструко је умножен број оболелих од канцера, што је директна последица бомбардовања осиромашеним уранијумом и разарања хемијских фабрика и постројења. Пре неколико дана наоружани војници усмрћују десетине, а рањавају стотине демонстраната. И тако даље, и томе слично...

Свет као да је дошао до тачке са које нема повратка. А хришћани, заправо сви људи, вапију за миром. И није чудо што данашњи хришћани, као и свети апостоли пред Вазнесење Господа нашега, надајући се миру Господњем и желећи га, као да упућују питање: „Господе, хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево?” (Дела ап. 1, 6).

Ми, овде у име Христово сабрани представници европских Цркава, ни на тренутак не смемо заборавити да су Европа и Блиски Исток спојени судови, а да на Блиском Истоку читави народи, а посебно хришћанске заједнице, доживљавају мартиријум без преседана.  Тамо где је настала реч хришћанство, где се Христос родио, био распет и васкрсао, нестају хришћани са лица земље. Због свега тога посебно се радујем што су са нама поглавари и представници древних Цркава Истока.

Слична је ситуација и овде у Европи, посебно у јужном делу Србије, који се зове Косово и Метохија. То је релативно мала територија, али се на њој налази око хиљаду и пет стотина манастира, цркава и других споменика хришћанске културе, као и историјско седиште српских архиепископа и патријараха. Многа од тих светих места су или потпуно уништена или оштећена и оскрнављена, а нека, иако под заштитом УНЕСКО-а као изузетно важни културни споменици, у сталној су опасности, као манастир Дечани, уз тешко објашњиво пасивно држање евроамеричких снага које се тамо налазе да обезбеде мир и живот за све. Већина православног српског становништва је прогнана, многи су побијени, имовина прогнаних је узурпирана, а њима је via facti одузето право на повратак. Чак су и многа гробља порушена, а када прогнани и расељени дођу да узнесу молитву Богу на гробовима својих предака и сродника за покој њихових душа, бивају изложени бруталним нападима локалних Албанаца, њихових некадашњих суседа. Поновљена је, једном речју, трагична судбина Кипра.

Све истинске вредности, уграђене у основе савремене европске цивилизације, потекле су са Блиског Истока, из матице хришћанства, а почеци европске културе и цивилизације уопште нераскидиво су везани за простор који се данас, често пежоративно, назива Балкан.

Дозволите ми овде малу дигресију коју лично сматрам корисном. У данашњој дипломатској и медијској фразеологији појам балканизација је крајње негативан појам, синоним за сталне конфликте и хаос, тако да понекад читамо или слушамо о опасности од балканизације извесних афричких и азијских области(!). Питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је најстарија европска цивилизација настала на Балкану, и то – да човек не поверује! – на обалама Дунава, европске „реке живота”, на територији данашње Србије и Румуније? Најважнији трагови те протоевропске цивилизације, старе скоро осам хиљада година, налазе се на српској обали Дунава (Лепенски вир и Винча). Даље питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је античка Грчка цивилизовала читаво такозвано Балканско полуострво, тако да и у Музеју Војводине у Новом Саду имамо богату колекцију античке грчке баштине? Даље питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је Балканско полуострво, чији централни део заузима савремена Србија, било и централни део Римске Империје, између западних провинција (Италија, Галија, Германија, Британија...) и источних провинција (Мала Азија, Сирија, Палестина, Египат...)? У том контексту, колико образованих Европљана данас зна да је осамнаест римских императора, међу њима и Константин Велики, рођено на тлу данашње Србије и да, после Италије, нигде нема толико споменика римске културе и цивилизације колико их има у савременој Србији? Спомињем овде само локалитет Felix Romuliana, а он је један од многих.

Зашто наводим све ово? Свакако не зато да негативне исказе о такозваном Балкану заменим суперлативима него зато да истакнем да наше заједничко молитвено размишљање о будућности Европе увек треба да се односи на Европу као целину, укључујући и простор Русије, а не на један њен део. Исто тако, света дужност сведочења Христа као Истине и Живота и сведочење Његовог Јеванђеља као благе вести о спасењу свих људи и свеколике творевине није ни привилегија ни монопол Православне или пак Римокатоличке Цркве него призвање и заједничка одговорност свих Цркава и хришћанских заједница, као и свакога хришћанина појединачно.

Узрок моралне декаденције и политичких криза у савременој Европи видим, пре свега осталог, у деформисању и поништавању хришћанског начина живота, у одбацивању хришћанских вредности и норми, у тихом изгону хришћанства из јавног живота и у његовом постепеном свођењу на „приватну ствар” и „индивидуални избор”. Сви се ти процеси одвијају у име „људских права”, истргнутих, наравно, из њиховог првобитног хришћанског контекста, а одвијају се формално демократским путем, гдекад, међутим, и посредно насилним угрожавањем хришћанског идентитета и верничке савести многих Европљана. Намећу се – и то не само медијски и пропагандно већ и путем политичких одлука и законодавних решења – нови модели и садржаји живота, нови вредносни систем, скоро потпуно еманципован од хришћанске етике, нове друштвене структуре, секуларна религија Мамона, нови облици људских заједница, утемељени на стандардима и правилима туђим или чак супротстављеним хришћанском схватању достојанства личности и смисла заједнице... Постоји неприкривена тежња да се обесмисли светиња брака и породице, релативизује се природна родна (gender) припадност, врше се смели захвати у генетско биће човека, занемарују се биоетичке границе... Могао бих набрајати још дуго, али и ово је довољно.

То су, дакле, околности у којима ми, хришћани Европе, сведочимо Христа, Распетог и Васкрслог „за живот света”. Због свега тога, понављам, сведок Христов је данас, као ретко кад у историји, распет између актуелне историјске стварности и стварности Царства Божјег које је дошло „у сили”, долази и доћи ће у пуноћи. Моје је уверење да ће Европа изгубити свој досадашњи идентитет уколико се настави процес радикалне секуларизације, која, рекао бих, представља тек еуфемизам за дехристијанизацију. У том случају Европа ће бити само географски појам, а највероватније ће после извесног времена стећи неки нови идентитет, заснован можда на исламу, можда пак на неком хибридном, синкретистичком моделу псеудорелигије у духу „Новог доба” (New Age), скројене по мери палога човека. Алтернатива тој невеселој перспективи може бити само поновна евангелизација нашега континента – како снажењем и препородом још живих хришћанских средина тако и васкрсавањем и „новим рођењем” хришћанства у срединама које су већ постале духовна пустиња. Поновна евангелизација Европе може бити остварена синергијом љубави и благодати Свете Тројице, с једне стране, и нашим аутентичним и неуморним сведочењем Христа Господа, са друге стране. Ја искрено верујем у ту, спасоносну и радосну перспективу, уверен да сви ми делимо ту веру. Јер, да није тако, не бисмо сада били овде.

Оно што нас охрабрује и даје нам наду јесте, свакако, и чињеница да смо се сабрали, сада и овде, не само да бисмо посведочили историјско постојање хришћанске традиције у земљама из којих долазимо него и да бисмо сведочили Христа заједно и у узајамној љубави, иако свесни разликâ и деобâ међу нама. У времену када медијски, а све више и јуридички и политички, верска осећања и уверења европских хришћана бивају дискредитована, понегде и одбацивана, када туга обузимa наша срца и душе, ми личимо на оне „људе Галилејце” пред које на Гори маслинској ступају два бела анђела питајући их: „Што стојите и гледате у небо?“ (Дела ап. 1, 11).

Ми знамо зашто „гледамо у небо”. Знамо и зашто наша жалост аутоматски прелази у радост. Знамо, наиме, о Коме и о чему смо призвани да сведочимо и у Европи и „до краја земље”.

Извор: Српска Православна Црква

Нема коментара:

Постави коментар