Обраћање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и
бачког г. др Иринеја на пленарном заседању Конференције европских Цркава у
Новом Саду, 2. јуна 2018.
Ваше Еминенције, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, Ваше Екселенције, високопречасни и часни оци, веома поштовани часници и представници Конференције европских Цркава, драги пријатељи и гости, браћо и сестре,
Чини ми изузетну част и задовољство што имам прилику да још
једампут свима пожелим добродошлицу у Србију и у Нови Сад, седиште православне
Епархије бачке. Сложеност историјског тренутка у коме смо се састали обавезује
нас да ми, представници хришћанских Цркава „старог континента”, настојимо, у
братољубивом дијалогу, да озбиљно и одговорно размотримо централну тему нашег
сабрања, а то су Христове речи: Бићете моји сведоци (Дела ап. 1, 8).
Чини се да је данас, као ретко када у историји, сведок
Христов распет на крсту искушењâ,
између сила које у великој мери
моделирају нашу историјску стварност и благодати Божје која у нашу историју
уводи стварност Царства Божјег. Ми, данашњи хришћани, – као, уосталом, и сви
други људи, – суочени смо са апокалиптичким немиром: „Споља борбе, изнутра
страховања” (IIКор. 7, 5). На телевизијским и компјутерским екранима, у
непрестаном ријалити-програму, нижу се стравични, апокалиптични призори: тешки
камион гази десетине невиних на божићном сајму; отац и мајка опасују
експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; на сунчаној обали
Средоземног мора, које је постало масовна гробница избеглицâ, пронађено је
мртво тело једног детета; милиони људи са Истока и Југа хрле ка Западној
Европи, бежећи из земаља потпуно опустошених ратом, у којем ни Запад није
нимало невин, или пак од глади и немаштине. У Србији и околним земљама
вишеструко је умножен број оболелих од канцера, што је директна последица
бомбардовања осиромашеним уранијумом и разарања хемијских фабрика и постројења.
Пре неколико дана наоружани војници усмрћују десетине, а рањавају стотине
демонстраната. И тако даље, и томе слично...
Свет као да је дошао до тачке са које нема повратка. А
хришћани, заправо сви људи, вапију за миром. И није чудо што данашњи хришћани,
као и свети апостоли пред Вазнесење Господа нашега, надајући се миру Господњем
и желећи га, као да упућују питање: „Господе, хоћеш ли у ово време успоставити
царство Израиљево?” (Дела ап. 1, 6).
Ми, овде у име Христово сабрани представници европских
Цркава, ни на тренутак не смемо заборавити да су Европа и Блиски Исток спојени
судови, а да на Блиском Истоку читави народи, а посебно хришћанске заједнице,
доживљавају мартиријум без преседана.
Тамо где је настала реч хришћанство, где се Христос родио, био распет и
васкрсао, нестају хришћани са лица земље. Због свега тога посебно се радујем
што су са нама поглавари и представници древних Цркава Истока.
Слична је ситуација и овде у Европи, посебно у јужном делу
Србије, који се зове Косово и Метохија. То је релативно мала територија, али се
на њој налази око хиљаду и пет стотина манастира, цркава и других споменика
хришћанске културе, као и историјско седиште српских архиепископа и
патријараха. Многа од тих светих места су или потпуно уништена или оштећена и
оскрнављена, а нека, иако под заштитом УНЕСКО-а као изузетно важни културни
споменици, у сталној су опасности, као манастир Дечани, уз тешко објашњиво пасивно
држање евроамеричких снага које се тамо налазе да обезбеде мир и живот за све.
Већина православног српског становништва је прогнана, многи су побијени,
имовина прогнаних је узурпирана, а њима је via facti одузето право на повратак.
Чак су и многа гробља порушена, а када прогнани и расељени дођу да узнесу
молитву Богу на гробовима својих предака и сродника за покој њихових душа,
бивају изложени бруталним нападима локалних Албанаца, њихових некадашњих
суседа. Поновљена је, једном речју, трагична судбина Кипра.
Све истинске вредности, уграђене у основе савремене европске
цивилизације, потекле су са Блиског Истока, из матице хришћанства, а почеци
европске културе и цивилизације уопште нераскидиво су везани за простор који се
данас, често пежоративно, назива Балкан.
Дозволите ми овде малу дигресију коју лично сматрам
корисном. У данашњој дипломатској и медијској фразеологији појам балканизација
је крајње негативан појам, синоним за сталне конфликте и хаос, тако да понекад
читамо или слушамо о опасности од балканизације извесних афричких и азијских
области(!). Питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је
најстарија европска цивилизација настала на Балкану, и то – да човек не
поверује! – на обалама Дунава, европске „реке живота”, на територији данашње
Србије и Румуније? Најважнији трагови те протоевропске цивилизације, старе
скоро осам хиљада година, налазе се на српској обали Дунава (Лепенски вир и
Винча). Даље питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је
античка Грчка цивилизовала читаво такозвано Балканско полуострво, тако да и у
Музеју Војводине у Новом Саду имамо богату колекцију античке грчке баштине?
Даље питам и питам се: колико образованих Европљана данас зна да је Балканско
полуострво, чији централни део заузима савремена Србија, било и централни део
Римске Империје, између западних провинција (Италија, Галија, Германија,
Британија...) и источних провинција (Мала Азија, Сирија, Палестина, Египат...)?
У том контексту, колико образованих Европљана данас зна да је осамнаест римских
императора, међу њима и Константин Велики, рођено на тлу данашње Србије и да,
после Италије, нигде нема толико споменика римске културе и цивилизације колико
их има у савременој Србији? Спомињем овде само локалитет Felix Romuliana, а он
је један од многих.
Зашто наводим све ово? Свакако не зато да негативне исказе о
такозваном Балкану заменим суперлативима него зато да истакнем да наше
заједничко молитвено размишљање о будућности Европе увек треба да се односи на
Европу као целину, укључујући и простор Русије, а не на један њен део. Исто
тако, света дужност сведочења Христа као Истине и Живота и сведочење Његовог
Јеванђеља као благе вести о спасењу свих људи и свеколике творевине није ни
привилегија ни монопол Православне или пак Римокатоличке Цркве него призвање и
заједничка одговорност свих Цркава и хришћанских заједница, као и свакога
хришћанина појединачно.
Узрок моралне декаденције и политичких криза у савременој
Европи видим, пре свега осталог, у деформисању и поништавању хришћанског начина
живота, у одбацивању хришћанских вредности и норми, у тихом изгону хришћанства
из јавног живота и у његовом постепеном свођењу на „приватну ствар” и
„индивидуални избор”. Сви се ти процеси одвијају у име „људских права”,
истргнутих, наравно, из њиховог првобитног хришћанског контекста, а одвијају се
формално демократским путем, гдекад, међутим, и посредно насилним угрожавањем
хришћанског идентитета и верничке савести многих Европљана. Намећу се – и то не
само медијски и пропагандно већ и путем политичких одлука и законодавних решења
– нови модели и садржаји живота, нови вредносни систем, скоро потпуно
еманципован од хришћанске етике, нове друштвене структуре, секуларна религија
Мамона, нови облици људских заједница, утемељени на стандардима и правилима туђим
или чак супротстављеним хришћанском схватању достојанства личности и смисла
заједнице... Постоји неприкривена тежња да се обесмисли светиња брака и
породице, релативизује се природна родна (gender) припадност, врше се смели
захвати у генетско биће човека, занемарују се биоетичке границе... Могао бих
набрајати још дуго, али и ово је довољно.
То су, дакле, околности у којима ми, хришћани Европе,
сведочимо Христа, Распетог и Васкрслог „за живот света”. Због свега тога,
понављам, сведок Христов је данас, као ретко кад у историји, распет између
актуелне историјске стварности и стварности Царства Божјег које је дошло „у
сили”, долази и доћи ће у пуноћи. Моје је уверење да ће Европа изгубити свој
досадашњи идентитет уколико се настави процес радикалне секуларизације, која,
рекао бих, представља тек еуфемизам за дехристијанизацију. У том случају Европа
ће бити само географски појам, а највероватније ће после извесног времена стећи
неки нови идентитет, заснован можда на исламу, можда пак на неком хибридном, синкретистичком
моделу псеудорелигије у духу „Новог доба” (New Age), скројене по мери палога
човека. Алтернатива тој невеселој перспективи може бити само поновна
евангелизација нашега континента – како снажењем и препородом још живих
хришћанских средина тако и васкрсавањем и „новим рођењем” хришћанства у
срединама које су већ постале духовна пустиња. Поновна евангелизација Европе
може бити остварена синергијом љубави и благодати Свете Тројице, с једне
стране, и нашим аутентичним и неуморним сведочењем Христа Господа, са друге
стране. Ја искрено верујем у ту, спасоносну и радосну перспективу, уверен да
сви ми делимо ту веру. Јер, да није тако, не бисмо сада били овде.
Оно што нас охрабрује и даје нам наду јесте, свакако, и
чињеница да смо се сабрали, сада и овде, не само да бисмо посведочили
историјско постојање хришћанске традиције у земљама из којих долазимо него и да
бисмо сведочили Христа заједно и у узајамној љубави, иако свесни разликâ и
деобâ међу нама. У времену када медијски, а све више и јуридички и политички,
верска осећања и уверења европских хришћана бивају дискредитована, понегде и
одбацивана, када туга обузимa наша срца и душе, ми личимо на оне „људе
Галилејце” пред које на Гори маслинској ступају два бела анђела питајући их:
„Што стојите и гледате у небо?“ (Дела ап. 1, 11).
Ми знамо зашто „гледамо у небо”. Знамо и зашто наша жалост
аутоматски прелази у радост. Знамо, наиме, о Коме и о чему смо призвани да
сведочимо и у Европи и „до краја земље”.
Извор: Српска Православна Црква
Извор: Српска Православна Црква
Нема коментара:
Постави коментар