254 месеца у ланцима и мучном раду. Животни подвиг светитеља Атанасија (Сахарова)

Судбина светитеља Атанасија (Сахарова) је јединствена. Био је изабран за епископа 1921. године, у узрасту од 34 године, када су кренуле прве акције комунистичке партије и совјетских специјалних служби на Православну Цркву.

Млади архијереј је одмах одбио било какве компромисе са богоборачком влашћу. Током 33 године, он је провео на слободи нешто више од 5 година, у совјетским логорима и затворима – 21 годину, у прогонству – преко 6 година. Црква је имала мало таквих, као епископ Атанасије, а до средине 1950-их година, остало их је свега неколицина.

Када је познати црквени историчар М. Е. Губонин, 1958. године посетио епископа Атанасија у Петушках, угледао је човека, који је наликовао на древне светитеље „из времена догматског и иконоборачког метежа у Византији, када су у прогонство слали младе светитеље и монахе – ревнитеље за чистоту православља, које су током деценија сви заборавили,– као дошљаци са оног света – стајали су пред очима нових покољења попут древних старцаца, са белим седим брадама, и дрхтавим рукама, али са несаломљивим, јаким духом, и као некад, ватреном вером у своја непоколебљива убеђења, за чију су жртву са таквом спремношћу понели сав свој тешки, прогнанички живот.“ Тако епоха жестоких гоњења током бољшевичке власти у Русији, није уништила Цркву, већ напротив, исковала је плејаду великана духа, од којих је један био свети Атанасије.

Будући епископ, у свету Сергеј Сахаров, рођен је 2. јуна 1887. године у селу Паревци Кирсановског округа, Тамбовске губерније, у породици гимназијског писара, Григорија Петровича Сахарова. Серјожа није имао ни две године, када му је отац умро. Његова мајка, Матрона Андрејевна се, у тешким животним условима, изборила да јој син добије духовно образовање.

Серјожино детињство и младост су прошли у једном од најстаријих и најлепших предела Руске земље – у граду Владимиру, познатом по својим манастирима, и храмовима, у којима се чувају чудотворне иконе, и свете мошти многих руских светитеља. Захваљујући очевим сродницима, Серјожа је успео да се упише у Шујску духовну школу. Већ у тим годинама се у њему родила посебна љубав према Цркви и богослужењу, а са 12 година је будући епископ почео да саслужује у олтару. Из тог периода је и прво његово литургијско искуство: саставио је тропар Шујско-Смоленској икони Мајке Божије.

1902.године, Сергеј Сахаров је уписао Владимирску семинарију. Треба рећи, да је његово школовање пало у период протеста богослова, и штрајкова, током којих се делила нелегална литература. Ништа од тога није дотицало Сергеја. „Током свих година школовања у семинарији, – сведочи њен ректор, – он се издвајао изузетним понашањем, никада није допуштао никакво нарушавање школске дисциплине – био је тих, скроман, пун поштовања и увиђајан – карактерисала га је искрена религиозност и апсолутно црквено усмерење...“ Он је блиставо завршио школовање и уписао се на Московску духовну академију, коју је завршио 1912.године, са титулом магистра богословља.

2. октобра 1912. године, Сергеј Сахаров је замонашен. На монашењу је добио име Атанасије, у част светог Атанасија Пателарија, патријарха Цариградског, Лубенског чудотворца. Монашио га је ректор Московске духовне академије, епископ Теодор (Поздејевски). Исте године, Атанасије је рукоположен за јеромонаха. Читавог свог живота, епископ Атанасије је сматрао себе монахом Тројице-Сергијеве лавре. Записао је: „Ја сам најбоље године провео под кровом рођене Лавре, под кровом Преподобног, мог небеског покровитеља, од тренутка крштења; мог великог игумана, јер сам се у његовој обитељи удостојио монаштва.“

У периоду између 1917-1918. године, Атанасије, је као представник монаштва, примао учешће у раду Помесног Сабора Православне Руске Цркве. Активан рад у неколико одељења Сабора, познанства са утицајним прегаоцима Цркве, и састављање службе свим руским светитељима, у сарадњи са професором Петроградског универзитета Б. А. Турајевим, били су највиша достигнућа његовог дореволуционарног служења.

На Сабору је донета одлука да Црква поново почне да прославља празник Свих руских светитеља. У вези са тим, требало је написати посебан текст богослужења. У извештају, који је урадио професор Турајев на Сабору, речено је: „У нашим тешким временима, када се једна Русија поцепала, када је наше грешно покољење погазило подвиге светитеља, који су се старали над стварањем уједињене Православне Руске Цркве, и у пештерама Кијева, и у Москви, и на Северној Тиваиди, и у Западној Русији, требало би да благовремено успоставимо овај запостављени празник, како би нас и нашу отпалу браћу, из рода у род подсећао једну Православну Руску Цркву.Да тај празник буде мали прилог нашег грешног покољења, и мало искупљење за наш грех.“

Професор Турајев и јеромонах Атанасије су преузели на себе рад на коректури и допуни древног текста, који је саставио инок Григорије, још у 16. веку. После кончине Турајева, 1920. године, посао састављања службе је у целости пао на плећа оца Атанасија. И овај посао је он испуњавао сав свој живот. Принудно га је остављао само док је пребивао у заробљеништву.

1918. године, отац Атанасије се вратио у Владимир, где је ускоро безакоње сасвим узело маха: скрнављење светих моштију, шпијунирање свештенослужитеља, затварање цркви и манастира. Пошто је, током 1920-1921. године био намесник Владимирског Рождественског манастира, отац Атанасије је постао сведок тога, да су целу обитељ заузели чекисти.

1. јула 1921. године, архимандрит Атанасије је постављен за настојатеља Богољубског манастира. После девет дана, 10. јула, по благослову Патријарха Тихона (Белавина) хиротонисан је за епископа Ковровског. Једна добра владичина познаница присећала се његове приче, како су оца Атанасија, пред архијерејском хиротонијом, позвали у канцеларију Државне политичке управе, и претњама покушавали да га одврате од епископства. Он је одбио све понуде чекиста, и наредног дана, примио је архијерејски чин. Током целе 1922. године, власти су настављале да се играју са владиком, као мачка са мишем: три пута су га хапсили, и затварали у тамницу, три пута су га ослобађали.

У пролеће 1922. године члан Политбироа ЦК РКП, Л. Д. Троцки (Бронштејн) разрадио је план раскола Православне руске цркве. Он је планирао, под контролом бољшевичких специјалних служби, стварање такозване обновљенске црквене организације – Више црквене управе (ВЦУ). У ту организацију је требало да уђу клирици, заражени социјалистичким идејама, а такође и они који су само били незадовољни строгим системом црквене хијерархије, и који су били спремни на сарадњу са комунистичким властима. Планирали су да обновљенце затрују против епископа и свештенослужитеља, верних патријарху Тихону, према бољшевичким терминима – „црна сотња“ и „контрареволуционарно“ свештенство. Даље је програм Троцког предвиђао уклањање патријарха и замену њему верних клирина, на обновљенце, а на крају – ликвидацију и саме обновљенске структуре, као нечега што је испунило своју улогу и непотребног социјалистичкој држави. Оружје раскола је постала група „Жива црква“, формирана уз подршку ГПУ. До октобра 1922. године, више од половина „тихоновских“, то јест, верних православљу, архијереја је замењено на обновљенце.

16. јуна 1922. године, основан је Меморандум тројице – проглас митрополита Владимирског и Шујског Сергија (Страгородског), архиепископа Нижегородског Евдокима (Мешерског) и архиепископа Костромског и Галичског Серафима (Мешчеракова) о признавању обновљенске ВЦУ. Епископ Атанасије се нашао у тешком положају. Ако је до појаве прогласа могао да се ослања на надлежног архијереја, сада је морао да се сам супротставља бољшевицима. У својим проповедима владика је указивао пастви на лаж обновљенаца, о чему су ускоро известили Државно политичку управу. Окривили су га за „уношење пометње на религиозној основи међу верницима“. Епископ Атанасије је ухапшен и послат на две године у Зирјански крај (сада – република Коми). Касније се митрополит Сергије покајао за расколништво, те га је патријарх Тихон поново примио у Православну Цркву.

У својим успоменама, познати богослов С.И. Фудељ је писао о владици Атанасију: „први пут сам га запазио 1923.године у Уст Сисољске... Тада је то био сасвим млади, мршави ахријереј, беле пути и врло живахан и весео. <…> Служио је прилично често, с обзиром да у локалну цркву нико од нас није ишао: тамо су били живоцрквењаци. Наравно, могао је да има и архијерејске одежде, али је он преферирао своје обични, дотрајали, свештенички фелон. Преко њега је стављао омофор. Није имао ни уобичајену митру, високу, обложену драгим камењем и природним брилијантима. Његова је била мала, платнена, по узору на древне митре руских светитеља, без камења и украса, само са иконама...“

Најпре је опремљена домаћа црква, наравно у име Свих Светих, у земљи Руској засијавших. Затвореници, пошто су се ближе упознали са епископом Атанасијем, добијали су од њега толико много духовне помоћи, да су своје утиске чували годинама. „Благодаран сам Богу што ми је, 1923. године у Уст Кемију, послао то прелепо познанство са Вама и другим, кристално чистим ахрипастирима и пастирима. Благодаран сам и што сам могао да научим од Вас много доброг. Током читавог живота, ма где био, па и све до данас живим, и трудим се према вашим поукама....Риза коју сте Ви сашили, и до данас је цела, и завештао сам да ме у њој сахране“, – писао је владици протојереј Василије Мухин, 1958. године.

Затворским свештенослужитељима су дозвољавали само да служе у својим становима и у присуству других чланова затворске администрације. Најважније што су тражили из Управе, било је да на богослужењима не присуствује локално становништво.

У фебруару 1925. године, владика Атанасије се, пошто је провео у Зирјанском затвореништву око две и по године, вратио у Владимир. На јесен 1926. године, њега је посетио епископ Павлин (Крошечкин), који је пред тајне изборе скупљао гласове за избор новог патријарха (светитељ Тихон се упокојио у априлу 1925. године, а избори за новог предстојатеља Цркве, забранили су бољшевици). 8. децембра 1926. године, епископа Павлина су ухапсили, а 2. јануара 1927. године епископ Атанасије је поново ухваћен и осуђен на три године заточеништва у Соловецком концентрационом логору.

Од маја 1927. до јануара 1930. године, епископ Атанасије је радио као стражар и рачуновођа у логорским испоставама на копну. Затим је, после краткотрајног пребивања на Соловках, (где је имао срећу да, заједно са другим архијерејима одслужи пасхално богослужење), након болести тифуса, био премештен у инфективне бараке на Поповом острву (сада рајон г.Кеми у Карелији).

У марту 1930. године, владику су послали у Турухански крај. Овде га је, у селу Мељниноје, на обали Јенисеја, стигла вест о кончини дубоко вољене мајке Матроне Андрејевне. Ту је почео да пише свој рад „О помињању упокојених по уставу Православне Цркве“. Од фебруара до јуна 1932. године, епископ Атанасије је живео у селу Селиванихе, где се налазио, исто као заточеник, и митрополит Кирил (Смирнов). Присно комуницирајући, владике су често разговарале о тешком положају у којем се тада налазила Православна Црква.

У СССР власти су правно признавале само обновљенске структуре, а све православне парохије су де јуре биле нелегалне. Митрополит Сергије (Страгородски) је почео преговоре са властима, трудећи се да, путем компромиса легализује групу епископа коју је лично предводио. Договор је био постигнут, и јула 1927. године он је објавио декларацију, у којој је у име Цркве изразио свенародну благодарност „совјетској власти за... пажњу према духовним потребама православног становништва“, и уверио власти да „ми нећемо злоупотребити пажњу која нам је указана“. Понизни тон, беседа захвалности богоборачкој власти, покушај да се заробљени свештеници и мирјани представе као непријатељи совјетске власти, осуђивање браће у дијаспори, изопштили су митрополита Сергија, од комуникације са многим архијерејима, свештеницима и парохијанима. Дошло је до поделе – страшна трагедија Цркве. Епископ Атанасије и митрополит Кирил су сматрали да је митрополит Сергије пошао на недопустив компромис са влашћу, мотивисан тиме што документа која је објавио нису имала законску снагу, с обзиром да су били издата без благослова егзарха патријаршијског престола, митрополита Петра (Пољанског), који је био у заточеништву.

Епископ Атанасије је одбио да призна црквену администрацију митрополита Сергија (Страгородског). У свом познатом писму, својој духовној деци, он је писао: „Када је митрополит Сергије изјавио да његово пуномоћје проистиче од пуномоћја митрополита Петра, и да он, митрополит Сергије, свецело зависи од митрополита Петра, сви смо признали митрополита Сергија као законског руководиоца црквеног живота Православне Руске Цркве, чији првојерарх наставља да буде митрополит Петар. Када се митрополит Сергије, пошто није био задовољан оним што је имао и што је могао да има, за живота законског првојерарха Руске Цркве, низом поступака показао као претендент на право првојерархам и када је у свом часопису објавио да њему, митрополиту Сергију, не само да припадају сва права егзарха, него и да је он „заменик заоденут партијаршијском влашћу“ (Журнал Московской патриархии. 1931. № 1. стр. 5) и да сам наш законски првојерарх, митрополит Петар нема права да се „меша у управљање, и својевољно да исправља чак и грешке свог заменика“ (исто тамо) – тада је одређени број ахрипастира, укључујући и мене лично, признао да, то што је учинио митрополит Петар, такво присвајање свих права првојерарха за живота нашег законитог, канонског првојерарха, митрополита Петра – лишава узурпатора и оних права у вези са црквеним пословима, које је у своје време добио. Уједно, ослобађа православне од подчињавања митрополиту Сергију и синоду који је образовао“.

Августа 1933. године, пола године након завршеног рока који је био одређен приговором, био је ослобођен. По повратку из заточеништва, у децембру 1933. године, архиепископ Атанасије је послао митрополиту Сергију писмо, у којем је отворено исказао своју позицију. Одбијајући било какво учешће у раду под руководством нове црквене администрације, владика није сматрао за грех да се посећују храмови, у којима се помињао митрополит Сергије.

Од 1933. године, до новог хапшења, 1936. године, епископ Атанасије је живео у Владимирској области. Каткад је илегално долазио у Москву. Успоставио је везу са члановима црквених заједница, које нису помињале митрополита Сергија. Пре свега, на њих се односе парохијани храма Светитеља Николаја в Клениках, а такође и духовна чада архимандрита Серафима (Батјукова), протојереја Владимира Богданова, свештеника Владимира Криволуцког, оца Александра Гомановског, оца Михајла Шика и других. Владика Атанасије је објединио распарчане парохије, лишене пастира који су погинули у логорима, или који су мучени у затворима. У црквеним заједницама Москве, где се за богослужењем није помињало име митрополита Сергија, сматрали су за свог владику Атанасија, и његово име су помињали одмах након имена егзарха патријаршијског престола митрополита Крутицког Петра (Пољанског).

1.маја 1936. године епископ Атанасије је поново ухапшен и послат у Беломорско-Балтијски логор, са роком од пет година. Како му је здравље већ било ослабљено, радио је на сечи шума, гладовао. Више пута је био у кажњеничком одељењу, одакле су сваке ноћи изводили затворенике на стрељање. Владика се сваког часа спремао за смрт. Ипак, крајем октобра 1936. године, вратили су га на старо место. Почетком рата, затворенике су депортовали у Онежске логоре. Изненађујуће је како, прилично болестан и измучени епископ успео да пређе тих 400 километара пешице!

У најтежим околностима, владика Атанасије је сачувао способност да бодри друге. 1941. године, ослобођен је, и за место пребивања изабрао је град Ишим, где је живео око две и по године. Стално су га посматрали. У новембру 1941. године, епископа су поново ухапсили. Овог пута су случај назвали бучним и лажним именом „Антисовјетско црквено подземље“. 1946. године, епископа Атанасија су послали у Тамниковски логор, а приликом стварања Специјалних логора МВД, пребацили су га овамо – као посебно опасног државног преступника.

Док је био у заточеништву, владика је сазнао да је за новог патријарха на Помесном сабору изабран митрополит Алексије (Симански). Одмах након што је о томе био обавештен, он је почео да се моли за патријарха као „законског првојерарха Руске Православне Цркве, који је признат од стране свих источних патријараха, кроз кога се свршава и наше једињење са Васељенском Црквом“.

18. маја 1954. године, епископ Атанасије је принудно послат из Дубравлага у Зубово-Пољански дом инвалида, затворену установу логорског типа. Одатле је успео да се ослободи само захваљујући свом старом другу, и духовном сину – Јегору Јегоровичу Седову, који је оформио старатељство и довезао светитеља у свој дом, у град Тутајев. 27. јуна 1954. године, владика је написао у свом дневнику: „Испунило се 33 године архијерејства. За то време: на епархијском трону – 33 месеца. На слободи – 32 месеца. У прогонству – 76 месеци. У ланцима и мучном раду – 254 месеца“.

Након ослобођења од робства, епископ Атанасије, је успоставио везу са својим старим познаницима из Москве, Загорска (сада Сергијев Посад), Сиктивкара, Владимира, и многих других градова и села. Он је одмах написао извештај Патријарху Алексију, и саставио посланице пастви, позивајући их да буду ревносни у богослужењима, и Светим Тајнама у московским храмовима.

4. октобра 1955. године, владика се преселио у сеоце (сада град) Петушки, Владимирске области, где је провео своје последње дане. Светитељ је председавао редовном Календарско-богослужбеном комисијом при Светом Синоду. Рад на прикупљању и исправљању црквених служби наставио је до краја својих дана. Владика је велику пажњу придавао пажљивој русификацији богослужбеног језика, да би приближио „наше дивно богослужење, наше чудесне песме уму руског народа“. У Петушкам је завршио и састављање текста службе свим руским светитељима, саставио је и књигу молебана и богослужбених песама.

И током овог периода живота, епископ Атанасије се налазио, према речима М. Е. Губонина „на маргинама црквеног живота“, премда му није било забрањено општење са верницима. Најиздржљивији и најоданији људи Цркве, држали су се владике, који се нашао у центру истинског, веома динамичног, премда скривеног црквеног живота, о чему сведочи његова преписка.

Епископ Атанасије се скончао 28. октобра 1962. године и био је сахрањен на Старом гробљу у Владимиру.

Одредбом Архијерејског сабора Руске православне цркве, који се одржавао од 13. до 16. августа 2000. године, епископ Атанасије Ковровски је прибројан лику светитеља, у чину свештеноисповедника. 14. октобра 2000. године, било је обретење његових моштију. 29. октобра, су литијом пренесене у манастир Рођења Пресвете Богородице, у Владимиру. Дан његовог прослављања је 15. (28) октобар.

Чланак припремљен уз подршку Међународног фонда за финансирање пројеката „Православна иницијатива 2017-2018“

Олга Косик,

Доктор филологије, главни научни сарадник одељења за нову историју Руске Православне Цркве ПСТГУ

Са руског Ива Бендеља

«Российское историческое общество»