У чистоти мисли наших све можемо да видимо као свете и добре. А када их видимо као рђаве, онда то потиче од нашега стања /настројења/.
По спољашњим поступцима немогуће је одређивати светост или грешност човека
При погледу на К. живо вам се приказују страсти других? Али ко може да испита унутарњи нагон у срцима њиховим? Много шта, што нам изгледа као грешни чин, због добре намере Бог прихвата као добро дело; а друго – што се приказује и у лику врлине, због зле самовоље од Бога је одбачено. Препустимо дела њихова суду Божијем, а ми се постарајмо о себи, како, кроз строго суђење о другима, не бисмо налик били ономе који трун види у оку брата свога, а брвно у своме не види. Немогуће је да у срцу њиховом нема бола због онога лошег што ви видите у њиховим делима; па зато, по изреци старца: “ видиш сагрешења других, али не видиш њихово покај ање“, можете и ви исто рећи.
Чувајте се помисли похвалне
А пошто помоћ добијеш или нешто да добро поправиш, чувај се помисли која тебе хвали, а друге осуђује. То је такође замка нечастивог, која заводи у гордељивост и све плодове врлине одузима.
„Не судите, да вам се не суди“
Саветујем ти да ни о коме сумње недостојне немаш; свако својему Господару стоји или пада (Рим. 14,4). И нико због дела другога кажњен или награђен бити неће: јер ће сваки своје бреме носити (Гал. 6,5). Свети Оци уче да се не верује чак ни својим очима: јер ко је још роб страсти и није слободан од њих, томе нечастиви кроз њих /очи/ приказује оно што је њему драго; веруј само оној помисли, која само добро сведочи о ближњем. А најбоље би било ако бисмо научили да видимо само своје недостатке; тада бисмо и сами мање трпели од насртаја нечастивог, јер су истините речи Господње: не судите, да вам се не суди! (Мт. 7,1).
Осуда је увек повезана са гордошћу
.. .Понекад се догађа да ми у једном или два дела извршимо обавезу и узносимо се, а друге критикујемо; а и не помишљамо на то да, макар учинили и све што нам је заповеђено, морамо себе сматрати слугама непотребним (Лк. 17,10).
Преиспитујући своју савест, не устежимо се да промислимо, да није код нас било слично и зар нам није управо ради тога послато такво искушење? Али када сте себе прекорили и посрамили се због многога што се раније скривало под пристојном одећом привидне истине, онда вам је Господ милост учинио; јер се Он на смирење обазире! Нека вам то буде лекција за читав будући живот.
Плачите за својим покојником
Онај који пред собом види свога покојника како лежи, за њим и плаче и не обраћа пажњу на покојнике туђе. Овај пример наводим због корења ближњих, да би се обратила пажња на своје слабости и да се чувамо да о себи не мислимо: нисам као остали људи … (Лк. 18,11). А због тога и страсти не само снажније нападају, него и савладавају; а све ради тога да то схватимо и смиримо се.
Па шта чинити? Треба се смирити, – али како да се смирујемо, када видимо само слабости других, а од својих се окрећемо! Проницљиви смо да друге процењујемо, а за себе смо слепи, тешко нама грешнима!
Због непоправљивости ближњих нећемо одговарати, а због себе морамо
Чувајте се и прекоревања и осуде; због непоправљивости и сагрешења ближњих нећете одговарати, а због себе морате одговарати, а пре свега због осуђивања. А ко нема страсти и слабости душевних, и кога оне не савладавају? Код једнога су једне, код другога друге; једне су веће, друге мање; и ми често видим трун у оку ближњега, а брвно у своме не видимо.
Треба почети од добра; пошто разум имамо, можемо разликовати добро од лошег. А када тако судимо људима, колико више онда себи морамо судити; за људе нећемо рачун положити, а за себе ћемо строго одговарати; па и због тога ће нас питати што настојимо да трун извадимо из ока ближњега, не бринући се о брвну, које се налази у нашем оку. Осуђивање је велики грех, то ми сви знамо; није га лоше напустити; чини се да то није тешко. Али баш Писмо каже: зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор. 15, 33). Треба настојати да имамо разговоре добре; потрудимо се да добру вољу имамо, а онда ће и Бог потпомоћи!
Због патњи, које нам наносе ближњи, треба себе кривити
… Не веруј, исто тако, ни оној помисли, која те за патње, које су ти нанесене, поучава да не кривиш себе, него да жалиш оне који ти их причињавају, као кривце: јер су заточници нечастивог, итд. То је такође помисао ђавоља, која скривено преко самооправдања води у умишљеност; много је корисније бити најпре себи тужилац, тј. кривити самога себе, као онога који је нечим пружио повод да га увреде, кривити себе као онога који је заслужио увреде, због недостатка стрпљења, смирења, благонаклоности и љубави, чиме се на сваки начин уз помоћ Божију може обуздати или потпуно угасити мржња према нама у брату који нас је увредио. А при том се треба сетити, да се то не чини без допуштења Божијег, него свакако због грехова наших ради уразумљивања и смирења.
Осуђивати свештеника значи осуђивати самога Христа
Према заповести црквеној и апостолском завештању морате поштовати свештенике, као слуге олтара и Светих Тајни Божијих; јер се без њих није могуће спасити и, колико је у вашој моћи, ако можете, дајте им за њихове потребе, јер који жртвенику служе са жртвеником дијеле (1 Кор. 9,13); али приликом исповести захвалност вашу можете дати или задржати. А осуђивати их због њихових сагрешења уопште није ваша ствар; овца пастира не осуђује, ма какав он био. Осуђивати свештеника значи осуђивати Самога Христа; чувајте се тога колико је могуће!
…Посебно не осуђујте друге, јер нам само то доноси сваку осуду пред Богом.
…Сваког дана оптужују те <твоје> речи: „празне речи зборим и осуђујем“. Знамо како је то тешко, а посебно осуђивање, а ипак не напушташ своју навику. И због сваке празне речи одговараћемо Богу, а шта да кажемо о осуђивању?
Због осуђивања ближњих Бог нас напушта
Презрење у теби настаје … због гордости фарисејске; видиш трун у оку ближњег, а око ти је брвном заклоњено. Твоји промашаји и сагрешења (када схватиш своју немоћ) могу одбити тога злодуха; читај код св. Лествичника о гордости и смирењу, о неосуђивању ближњих; такође код авве Доротеја о истоме; можда ће ти онда допрети до свести да нас због презрења ближњих Господ напушта и упадамо у исте или у још гнусније пороке, како бисмо своју слабост познали и смирили се.
Неосуђивање других стиче се кроз подвиг – присиљавање
Рећи ћу још неколико речи о осуђивању; колико је оно опасно и грешно, то ми сви знамо, али се не трудимо да се од тога уздржимо и као да тобоже из благословеног разлога <узрока> отварамо уста своја њега ради; а када би се обучили да вољу своју обуздамо и да речи задржимо, макар се са болом на то присиљавали, онда бисмо на то навикли, пошто нам је навика садашња неуздржаност према осуђивању. Ја сам вам, чини ми се, недавно писао о осетљивости срца из 89. Слова Исаака Сирина: „мислена печал од Бога је дар добри, а човек који отвори уста своја о људима и добрима и о злима, није достојан ове благодати“.
Треба се старати да све видимо као анђеле, а себе да сматрамо најнезнатнијима
Не треба у дружењу и међусобним односима ставове штетне имати нити осуђивати ближње, не улазити ни у какав ред или организацију која нас се не тиче, и не дозвољавати, како у здање тела, тако и у здање ума, да се унесе расправа туђих слабости и сагрешења, него се старати да све видимо као Анђеле, не обазирући се на то, ако вас због тога неко и куди; у томе случају боље је човека ожалостити, неголи Бога. Када тако поступали будете, онда ћете се избавити он сплетака разноврсних, које вас смести могу… У просуђивању туђих дела будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10,16), за шта Господа за помоћ молите; све сматрајте Анђелима, а себе рачунајте за најнезнатнијег, и на то се подвизавајте.
Презрење и осуђивање других спречава покајање
…Изменили сте се кроз презирање и прекоревање ближњих због њихових слабости и непоправљања, што смо приметили из ваших писама, према којима смо се, колико смо могли, трудили да вам дамо поуку. На земљи нећете пронаћи савршенство; али вам недостаци других ни мало не сметају да идете путем спасења; и мада вас они вређају, они су оруђа Божија, која вам показују ваше стање, како бисте се, препознавши кроз то своје недостатке, слабост и неразумност, постарали да се исцелите. А ваш строг суд о њима не дозвољава да то извршите <тј. да видите себе>, и ви ћете остати без плода.
Старај се да смириш своје мудровање, а не на се смириш наизглед; никога не прекоревај, никога не осуђуј, па макар и сама видела некога да греши; постоји Бог, који је свакоме Судија; али је Он и милосрдан, очекује наше покајање. Мислим да ни због чега није Бог допустио да те мучи очајање, него због прекоревања и осуђивања ближњих. Пусти то и настој да видиш своје грехе, па ћеш се и смирити; немој се јавно кајати пред свима, као што пишеш; али срце скрушено и смирено Бог не одбацује. А ако будемо испитивали и осуђивали дела и поступке ближњих, када ћемо се онда својих опоменути?
Свети Макарије Опински
Нема коментара:
Постави коментар