ТРИ ПИТАЊА – ТРИ ОДГОВОРА

Шта треба радити ако већ имаш 45 година, а не осјећаш пуноћу живота?

Постоји пословица: „Боље икад, него никад“. Још нисте стари, 45 година предстаља процват стваралачке снаге. Мислим да још можете да се реализујете, само морате радити на томе, потребно је стрпљење.

Свако на свој начин разумије срећу, свако у ту ријеч уграђује свој смисао. За вјерника срећа значи имати смирење, пронаћи мир, служити Богу и ближњем. За човјека који није у вјери то значи – пронаћи задовољење својих жеља, потреба, стећи богатство, живјети по својој вољи. То су потпуно различити циљеви.

До сада нисте успјели да се реализујете у својој професији и због тога сте изнутра незадовољни, увријеђени, постоји неки отпор; желите да урадите нешто добро у свом животу, да видите плодове свог рада. Није обавезно потребно да се уради нешто велико, може то да буде и мало, али важно је да буде урађено с љубављу. Може човјек и да се не залијеће на велико, али потребно је да буде уредан, стрпљив, да марљиво испуњава оно што је сада и овдје. Најважније је да имате добре помисли, чисто срце отворено према људима и да у њему владају мир и љубав. Тада Ви можете помоћи многим људима. Ја познајем скромне људе, који се ни по чему не издвајају, а који имају толико љубави, толико живота! Они нису постали славни, њихов живот није живописни калеидоскоп некаквих побједа и достигнућа, они скромно и тихо раде. Али, они су задовољни ониме што имају, цијене то, и у њима живи Бог. То је нешто заиста лијепо.

Ви желите неку пуноћу живота. Можда је вријеме да почнете да мислите о својој повезаности са Богом, о духовном развоју, о повјерењу према Богу? Прије или касније, од оних који су нам најближи и најдражи ми се растајемо, најграндиознији пројекти застаријевају, све што ми градимо, све пропада. Због тога, можда, и треба тражити срећу унутар себе, у својој души бесмртној? За сваког вјерника најбитнији тренутак у животу јесте сусрет са Христом. Да ли сте имали такав сусрет? Или ће он тек да буде? За сада Ви судите о спољашњој страни свог живота. Покушајте да се загледате дубље.

Шта човјек да ради ако му је тешко да пости?

За оне који имају одређене физичке болести, постоје послабљења у посту. Приступ треба да буде индивидуалан. Може се јести, на примјер, црвена риба. То неће бити кршење правила поста, већ послабљење.

Ако се плашите за своје здравље и осјећате потребу за јачом храном, пођите у храм, узмите благослов од свештеника, да се не бисте збуњивали. У цркви не дјелује принцип разрушења, већ изграђивања и то се, између осталог, тиче и физичког здравља. Извјесна мјера поста, наравно, мора бити испоштована – као уздржавање од онога, што Вам се допада, од нечега за шта сте посебно везани, али се све ово регулише и зависи од наше вјере, од молитве, од нашег односа према посту. Мора постојати трезвена процјена нашег физичког стања. Ако имате страх или сумње, боље је јести храну и која није посна, само да се не искушавате. Добро би било да на исповијести о томе испричате свештенику.

Пост нам помаже да се боримо против гријеха и не треба да разрушава наше тијело. Увијек се може наћи она мјера која ће бити Вама прихватљива. 

Пролазе године, а породицу нисте успјели да створите.

Шта даље да радите?

То питање постављају многи. Ми нешто желимо, ка нечему тежимо, али се то не реализује у нашем животу... Мада, ако је човјек усредсријеђен на то да моли и да моли до краја, стварно да моли, да измоли, Бог даје, шаље оно о чему се моли. У то се нисмо само једном убиједили. Шта да радите? Човјек снује, а Бог одређује. Можда код вас у храму имате сестринство, а можда га треба створити. Постоје домови за дјецу, интернати у којима живе дјеца без родитеља. Не би било лоше да вјерници иду код те дјеце, да им помажу. 

Ако имате слободног времена, а волите дјецу, можете узети дијете да га васпитавате. Код нас у Бјелорусији постоје примјери када самохране жене узимају дјецу из интерната. Ево, једна мој познаница има двоје своје дјеце и она је узела још једно дијете. Ово питање се може ријешити.

Ако се још надате да ћете се удати, треба да наставите да се надате и да се молите. Ми имамо сестру која је после четрдесете нашла себи мужа и они одлично заједно живе, надопуњујући једно друго. Често се дешава да када не добијемо оно за шта се молимо, почињемо да негодујемо, да очајавамо, да смо увријеђени, затварамо се, пунимо злобе. То није исправно. Бог нам даје оно што нам је потребно. Често ми то не цијенимо, не прихватамо, трудимо се да градимо живот онако како нам се хоће и то често не даје баш добре резултате. Зато пронађите ослонац у Богу, пронађите извор снаге у молитви, у светим тајнама исповијести и Причешћа, борите се против очајања и маловјерја. Прије или касније, човјек ће морати да напусти све што је земаљско, све што је привремено, зато ми, нарочито с годинама, све више почињемо да мислимо на своју бесмртну душу, учимо да се молимо, учимо да живимо с Богом. И ово такође захтијева много снаге и времена. Желим да у вашој души буде мир, и да не сумњате у љубав Божију према Вама.

Из одговора протојереја Андреја Лемешонка на питања посјетилаца сајта

с руског превела је Неда Андрић

Извор: Манастир Свете Јелисавете - Минск