Епархија горњокарловачка налази се у Републици Хрватској и обухвата области: Банију, Кордун, Лику и Крбаву, Горски Котар, северну Хрватску и Истру. У Словенији Епархија има парохију Мариндол на левој обали Купе. Епархија горњокарловачка, коју сачињавају пет архијерејских намесништава: глинско, карловачко, костајничко-дворско, личко и плашчанско, назив је добила по Карловцу, граду у коме данас столује Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим.
Просторе Епархије горњокарловачке Срби насељавају још у XV
веку, а нарочито првих деценија XVI века. Главна српска станишта била су
Жумберак и Бела Крајина, а касније простори око Гомирја и Горски Котар. У време
турске управе средњом Ликом (1528–1699), на личке врлети долазе Срби из
Далмације, а Крбаву насељава српски живаљ из Босне. Многи од њих прелазе одавде
на аустријску територију, односно на просторе Војне крајине. Током XVI века,
духовни надзор над православним Србима овог подручја врше дабробосански
митрополити. Једно време седиште ове Mитрополије било је у манастиру Рмањ, на
босанско-далматинско-личкој тромеђи.
Када су крајем XVII века од Турака ослобођени делови Лике,
Баније и Крбаве, за ове крајеве 1695. године основана је Епархија
карловачко-зринопољска, а њен први архијереј био је избегли Митрополит
дабробосански Атанасије Љубојевић (1696–1712).
После њега на епархијски престо долазе: Данило Љуботина
(1713-1739), Павле Ненадовић (1744-1749), Данило Јакшић (1751-1771), Јосиф
Стојановић (1771-1774), Петар Петровић (1774-1784), Јован Јовановић
(1783-1786), Генадије Димовић (1786-1796), Стеван Авакумовић (1798-1801), Петар
Јовановић (1859-1864), Мојсије Миоковић (1807-1823), Лукијан Мушицки
(1828-1837), Евгеније Јовановић (1839-1854), Сергије Каћански (1858-1859),
Петар Јовановић (1859-1864), Лукијан Николајевић (1865-1872), Теофан Живковић (1874-1890),
Михаило Грујић (1891-1914), Иларион Зеремски (1920-1931), Максимилијан Хајдин
(1932-1936), Сава Трлајић - Свети Сава Горњокарловачки (1938-1941), Никанор
Иличић (1947-1951), Симеон (Злоковић) (1951-1990), Никанор Богуновић
(1991-1999) и Фотијe Сладојевић (1999-2004).
Од 2004. године на трону многострадалне Епархије
горњокарловачке налази се Преосвећени г. Герасим Поповић.
Епископ Герасим (Зоран) Поповић је рођен 15. фебруара 1972.
године у Горњем Липљу. Завршио је богословију Света Три Јерарха у манастиру
Крки, а потом Московску духовну академију. Као ученика трећег разреда
Богословије замонашио га је потоњи Митрополит дабробосански Николај. У чин
ђакона рукоположен је на празник Светог архангела Михаила 1991. године. У чин
јеромонаха 5. октобра 1998. године рукоположио га је тадашњи Митрополит
загребачко-љубљански Јован. Исте године постаје игуман манастира Крке. На
манастирску славу 2003. године Епископ далматински Фотије одликује га чином
архимандрита. Као старешина манастира залагао се за обнову ове древне светиње и
Богословије у којој је предавао од њеног обнављања 2001 године. Успео је да око
себе окупи младо братство. На светој архијерејској Литургији у манастиру
Гомирју, у трон Епископа горњокарловачких 25. јула 2004. године увео га је
тадашњи Патријарх српски Павле.
Епархија горњокарловачка страховито је пострадала током
Другог светског рата, у време Независне Државе Хрватске, као и током грађанског
рата деведесетих година прошлог века.
За више информација о славној Епархији горњокарловачкој
препоручујемо званичну епархијску интернет страницу
www.eparhija-gornjokarlovacka.hr као и Шематизам Епархије горњокарловачке,
капитално дело које Издавачка установа Епархије горњокарловачке Мартириа
представила на овогодишњем Сајму књига у Београду
Нема коментара:
Постави коментар