СВЕТИ ПОДВИГ ХРИШЋАНИНА КОЈИ ГА ОЧИШЋУЈЕ И СЈЕДИЊУЈЕ СА БОГОМ

Имајући овакав свети призив и порекло, послушајмо и пожуримо Христу и Цркви Његовој. Пожелимо да се смиреним умом уподобимо нашој светој Глави (Христу). Пожелимо да остваримо циљ нашег живота - јединство са Богом.

Они који први пут започну нека то учине са светом приљежношћу за подвиг у Христу, без колебања, страха и оклевања, без небрижљивости и спорости.

А остали нека се потруде потруде богопријатном ревношћу, нека изнова крену ка ономе што су пре пожелели и нека без двоумљења чине дела светлости и нека извршавају спасоносне заповести Господа Исуса.

''Сад је прави час, сада је дан спасења''

*

Пожелимо добро сами себи и обећајмо себи да ћемо се борити са старим човеком и приморати га да послуша глас Цркве. тај глас нас позива да отворимо врата душа наших и да примимо христа да у њој станује и борави.

Христа примамо:

Када се духом оних који се уче поверујемо матери нашој светој Цркви. Верујемо јер она верује и примамо оно што се она са љубављу стара да нам преда. Тако отварамо очи душе своје и схватамо тајне Божије. Проширује се и побољшава вид ума, чисти се срце, радује се човек очишћењу од страсти.

Хришћанин прима Христа у свој живот:

Када има у виду склоности људске природе и када спозна њену немоћ подвизавајући се стога читавог живота и то пре свега:

- кроз уздржање,

- бдењем (духовним стражарењем),

- молитвом.

Када о светски стварима суди мерилом Богочовека Христа, када занемарује и сматра неважним судове и склоности света и безбожника. Када се не обазире на подсмехе (иронију) и кушање људи овога света уперене против њега.

Када заиста покушава, сходно својим могућностима, да се на сваки погодан начин супростави различитим безумним и антихристовским ставовима у штампи или било којим безбожностима у јавном животу. Тако се барем и стара и за духоно здравље других људи истовремено исповедајући Христа.

Када своме духовнику исповеди редом и са покајањем сва своја сагрешења, тражећи смирено његов благослов и помоћ.

Јер светом исповешћу прима:

- смирење (мир) у својој борби,

- отпуштање грехова,

- правилно удостојење за учешће у светим тајнама тела и крви Христове, и

- путеводитељство за исправно ходење ка Богу.

Подређује болесну и нерасудну своју вољу расуђивању свог духовног оца који је на месту Христовом.

Учи пут радосног покајања, али и божанственог послушања и смирења.

Када посећује црквена богослужења најмање сваке недеље и о великим празницима.

Ово не треба разумети само као обавезу духовног живота, већ као велику захвалност и благодарност дародавцу Богу, је на сабрањее Цркве не идемо само зато да бисмо се помолили, већ и да бисмо се тамо сусрели са живим Богом и заједничарили са нашом браћом у Христу. Свете службе уносе у на животодавну благодат Духа Светога дајући нам мир и преображавајући нас у бога.

Хришћанин се бори да задобије Христа у своме животу и да са Њим буде у божанској заједници:

Када у тешким моментима великих страдања и искушења, која долазе због слабости човекове природе, не бесни, нити говори, нити мисли безверно и против Бога.

Напротив, остаје смирен у молитви, и прима и приклања се вољи Господњој, јер нам Он жели добро и зна шта је за нас добро. Ово изражавају речи које појемо: ''Крсту Твоме поклањамо се, Владико, и свето васкрсење Твоје славимо.''

Млади хришћани исповедају Христа и примају Га у свој живот:

Када остају равнодушни према савременим светским философијама које идолизују уживање и обожавање тела (телолатрију) и када заобилазе гадости многих провокација и искушења.

Када се уздржавају и благодаћу Божијом остају неокаљени гледањем и слушањем прљавштина, делима, речима, али и срамотним мислима.

Када држе чедност до брака узрастајући тако у својим духовним осећањима, продубљујући тако, као будући супружници, светост своје будуће заједнице.

Када желе да свој брак склопе у Цркви, са осећањем страха Божијег схватајући ову свету тајну као божански благослов њиховог будућег живота, њихове будуће породице. На овај начин полажу добре темеље за срећу своје будуће бране заједнице.

Хришћански супружници примају Христа и задобијају благодат Његову у свом животу:

Када живе разумно и побожно, удаљавајући се од безаконих веза ван брака као и од међусобних неморалних уживања. Тако узраста међусобно поштовање, љубав и њихово у Христу јединство.

Када ''са смирењем'' слушају једно друго.

Дада својој деци предају, и то не само речима него пре свега делима, богомудри свети живот, приводећи их послушности Цркви у страху Божијем.

Жена хришћанка задобија благодат Христову у души својој и у породици својој:

Када не прима савремене отровне, безумне и човекоцентричне ''феминистичке'' пароле које је позивају да побегне и на себичан начин реши различите животне проблеме. Таква решења, која су у супротности са Божијом вољом, иду за тим да задовоље њену сопствену вољу како би имала успха у свету у телесној удобности.

Када не тражи на на који начин да избегне своје, по Богу, обавез и одговорности у животу, већ се труди да носи крст који јој је ради њеног личног спасења и спасења браће њене подариио Бог.

Када избегава себељубиви демонски живот, ''dolce vita'', безкона уживања и када са страхом Божијим бежи од различитих телесних сагрешења која је одвајају од благодати Божије.

Када затвара своје уши за демонске гласове који је позивају да прибегне абортусу и када одбије да учини ову страшну операцију, супростављајући веру у Бога свим животним недаћама. Знајући да живот, како наш, тако и деце наше и других људи није од нас, него од Бога. такође, она тако одабира вечни свети закон Божији, а не бевредна и безакона мишљења себичних безбожних људи.

Тако бежи од овог највећег греха због кога у дуи, уместо благодати Божије, настају пустош са којом иде и страшна грижа савести сједињена са великом психичком траумом. Уместо тога (не чинећи абортус), прима благослов Божији у дом свој и радост и срећа Његова доносе свој плод у њен живот.

Када са вером и саветовањем приводи Господу децу коју јој је подарио Бог и када са радошћу и благодарношћу прима оно што је Бог свето и премудро наменио њој и њеној породици.

Хришанин прима Христа у свој живот и сјдињује се са Њим:

Када се труди да живи часним животом, доследно и са одговорношћу пред Богом али и пред људима.

Када избегава сваки безакони добитак, видљиви или невидљиви, сваку врсту бешчашћа и лукавства. Када се стара да не правари брата свога, већ радије пристаје да претрпи неправду него да је чини.

Када увек, без ралике, нуди своју помоћ ближњем коме је потребна, уподобљавајући се тако Богу сагласно са отачком изреком: ''Ако учиниш брату своме, Богу си учинио!''

Када се бори и жели да нађе место и време како би разговарао са Богом. Када се не задовољава немарном (брзом) молитвом, већ ради ње жртвује нешто од своје удобности.

Чинећи тако, он показује да зна да је разговор са Богом највеће духовно задовољство и радост за верујуће. Душа која се брижљиво подвизава искреном молитвом - нарочито сталним помињањем најслађег имана Господа Исуса Христа кроз поновљање јединствене молитве: ''Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме грешног'' - прима у се самога Господа.

Тако она са Њим ступа у мистичну (тајинску) заједницу и прима Његове богате дарове. Живо окушава сладост присуства Божијег, који је, овим блгагодатним искуством, учвршћује у истрајавању у подвигу.

Када се не моли само за себе, већ и за ближње своје, за читав свет, за живе и упокојене, знајући да тако врши прво дело милосрђа и богоугодно дело љубави које и њему самоме донеси многе духовне користи.

Кадасвагда са пажњом истражује божанску речи, користећи сваку прилику да се вежба у свакој врлини, да читавог живота узноси покајање пред Богом, и да се труди да Га не ражалости ни најмањим својим делом, речју или мишљу.

***

Хришћанство је слободни живот у Христу који превазилази сваки замисливи љуски закон и одредбу. Међутим, ми који смо оковани овога века а осећамо се духовним морамо да прихватимо подвиг исцељења како бисмо поново задобили наше духовно здравље. Да кренемо светим путем ослобођења од окова наших страсти и да тако уђемо у слободу деце Божије.

Овај добри подвиг хришћанина, доводи самога Христа у срце његово. Тај подвиг је болан, али је диван и спасавајући јер нас подиже из наше палости пројављујући у нама изгубљену икону Божију и враћа нас у наше старо достојанство сједињујући нас са самим Творцем нашим.

Овај подвиг свима нама саветује наша света Православна црква.

*

Нарочито га саветује и препоручује млађим људима, браћи нашој, који као млади имају чедну жељу, усрдност и стваралачку снагу за све велико, истинито и лепо у њиховом животу, који имају жељу за добрим подвигом и назидањем.

Са таквим душама, слаже се подвиг у Христу. то су душе које имају усрдност, жељу и увереност - а то је својствено душама младих. Оне могу да воле снажно, да ради те љубави жртвују оно што им је најдрагоценије, да победе сваког непрејатеља и превазиђу сваку запреку, да се стално враћају у борбу, све до победе.

Такве душе, као младе, могу и треба да се радују дубоко и истинито. Да се радују једином стварном и незамењивом радошћу христовом и да у тој радости пронађу спокој свог живота. Да окусе мир Његов и љубав Његову. Да се не истроше узалуд на испрезне и безвреде лажи, на јефтина ''спокојства'' страсти овога света и ђавола, која могу веома брзо да униште њихову животност и лепоту добијену од Творца.

Овај подвиг у христу ће благосовити живот њихов, живот свих нас и

- вратиће нас са пута умртвљености страстима,

- обогатиће нас врлинама Христовим,

- изнова ће нас родити за нови живот у Христу,

- испуниће нас дубоким покајањем,

- омекшаће нас побожношћу,

- показаће нам спаситељно значење смрти и невоља наших,

- испуниће нас чежњом за Царством Његовим, за нашом жељеном отаџбином,

- одвешће нас коначном ослобађању од светског размишљања,

- удостојиће нас бестрашћа и обожења,

***

Не знам како ће свети Бог доћи у наш живот, какве благосове ће нам послати, које тешкоће ће разрешити љубав Његова. Сигурно је да је наш живот са Њим свагда диван.

Оставимо, дакле, Богу да суди јер Он зна боље од нас.

Ми само треба да се трудимо и да се боримо, да свагда и увек испуњавамо Његову свету вољу у нашем смиреном животу како се и моли Црква: ''Научи нас да вршимо вољу Твоју...''.

Правило молитве, према могућности, пронађимо код великог оца Цркве, Светог Никодима Агиорита, који рече у Христу: ''Господе, ако желиш, учини ми како желиш, и ако ја то желим и ако не желим.''

Ова предност вољи Божијој, одбацивање наше сопствене воље, наше поверење светој вољи и плану Божијем освећује човека и сједињује га са Њим.

*

Православна црква Христова живи у светлости Христовој, радује се своме Женику, љуби децу своју, децу Божију, али и болује због оних који су ван ње и који су до ње удаљени. 

Материнским болом и љубављу она их зове к себи. Црква то не чини зато што жели да ствара следбенике. Она нема потребе за нама као бројевима (тј. Цкрви није важан број верних, већ свака појединачна личност) Напротив, она зна да је стадо Божије мало али благословено. Нама и читавом свету потребна је Црква. И она се, дакле радује када се и други, што је могуће више њих, у њеном заливу удостојавају учешћа у животу Христовом, у истинитој радости Царства Његовог.

Ову жељу имамо и ми, за сву нашу браћу, за све наше ближње:

Да сви уђемо у њену просветљену змљу, једину земљу обожења, светог причешћа, тројичног живота - у Цркву.

И да ту останемо борећи се према могућностима, благодаћу Божијом, без намера, без самовоље. Довољно је да се не одвојимо од Цркве.

А човекољубац Бог ће нас просветлити, помоћи ће нам да духовно сазримо, и увешће нас у свету заједницу тела Свога.

одломак из књиге: Борба у Христу