Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог.
Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све
своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском
Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве,
на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и
лажних учења.
Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети
Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и
филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу,
светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи.
Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по
труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку
људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и
које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења.
Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска
дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог
архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо
је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и
уређивао.
Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који
подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма.
Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током
богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на
Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих
беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо
непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија
светог Јована Златоустог.
Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је
пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он
истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном
искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за
спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим
језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се
Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља
све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом.
Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је
најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој
тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се
одвија током Божанске литургије.
Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово
разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет
сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког
хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо
са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се
слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама.
Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да
човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља
тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и
Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без
главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са
Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту
Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када
човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се
стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и
хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу
Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно.
За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично
оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста
проповедала истину и спасење.
Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из
раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели,
притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се
скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да
се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је
пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске
воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном,
и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав
пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог
Тела.
Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом
и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих
његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат
је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је
издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички
малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и
Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу
неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим
молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар