Свети ава Јустин за православље наводи да оно јесте синтеза јединства и слободе у љубави. Митрополит Амфилохије, знајући потребе Цркве, ове видљиве историјске институције, насупрот оној савршеној која пребива у есхатону, и да је саборност њено темељно начело, 1999. године дао је благослов за покретање Дечјег православног сабора на Цетињу. И ти сабори трају до данас. И расту и у квалитету и у броју деце, па тако смо ове 2017. прославили XVIII Дечји сабор у присуству 1.500 деце.
Као и свако сабрање и ово почиње светом Архијерејском
Литургијом која је пуноћа саборности. Најлепше слављење Богочовека одувек је
било у дубини и лепоти Литургије. Циљ и садржај Литургије је сусрет заједнице
верних са васкрслим Христом у облику евхаристије. Тако деца преко литургијске
заједнице остварују свест о потреби заједнице у самом животу. Не ради се овде о томе да се буде с другима у
групи, него да се буде за друге.
Учесници сабора су деца која похађају часове верске наставе
при својим храмовима. Они уз помоћ својих вероучитеља организују програме и
представљају своја знања и таленте. Знањем се надмећу за победу али и то раде
скромно уз подршку својих другара са трибина. И опет у заједници, јер и ту,
несебично помажу једни другима и потврђују да је Црква заједница „верних у љубави“ и да саборност најбоље изражава дух
њене универзалности. Они негујући знање негују и традицију па кроз народна кола
и фолклор као и традиционалну и духовну музику показују да без тога ко смо били
нећемо и не можемо знати куда идемо.
И као што је Достојевски знао да „су деца безгрешна као
анђели и живе да би нас раздрагала и усрећила,“ да она живе зарад чишћења наших
срца, као путоказ за нас, тако смо и ми сведоци и свакодневно а, нарочито на
оваквим окупљањима, да ће нас само дечја искреност, лепота,чистота и креативна
разиграност „оправдати пред Богом и људима.“ Да ће због њихових гласова док
певају и узносе славу Богу музика сигурно остати на овом свету. Да свака њихова
нацртана икона и та силна енергијa која
у тим цртежима избија, таленат којем није важан сумњиви укус одраслих, остаје
као молитва Богу. Они знају да је тај
Светитељ ког су нацртали жив и „баш овако изгелада“, како ми рече један дечак
од пет година. Ова деца која похађају катихетску наставу потврђују да на
веронауци истражујемо оно што је добро, што је честито и лепо, што је знање
које даје смисао животу. Деца у својим даровима и шароликости из године у
годину показују да овај свет може бити
добар као што они јесу.
Када погледамо овај свет који је све више егоцентричан и да
човек као никада до сада стоји на раскрсници и суочава се са избором да буде
слеп и нагомилава материјална добра или да изабере пут на који наши свештеници и вероучитељи желе да
изведу ову дивну децу, а то је пут не само личног спасења него и света у
целости, односно једини могући пут, а то је пут ка Богу, избор је јасан. Деца
потврђују кроз овај сабор да човек може бити онакав каквим га је Бог створио.
Значај одржавања оваквог сабора је немерљив. Овакви сабори позивају али и остварују духовни и верски препород. И
морају да трају, а сви ми са великом опрезношћу и одговорношћу да пазимо да
ничим и никада не увредимо дечје незаштићено срце јер су они ти који ће сутра
обликовати овај свет. И као што вели Достојевски: „Тешко оном ко увреди дете“.
Јелена Петровић,
вероучитељ и члан Катихетског одбора Митрополије
црногорско-приморске
Нема коментара:
Постави коментар